Ljudi su u stanju da provedu po 6h na računaru, ne čineći pri tome ništa osim osvežavanja svog Facebook i Twitter naloga i ronjenja po moru nebitnih slika, statusa, igara i sličnog sadržaja. Da li su ljudi izgubili svest koliko brzo život teče, kako se lako smenjuje jutro u veče? Da li su zaboravili da tokom prosečnih 70-80 godina života ne možemo okusiti svaku vrstu sreće, otputovati na sve destinacije koje su nam bile interesantne ili uspeti u svemu što smo zacrtali?

Nasuprot tome, kada čitamo jedno kvalitetno delo, pred nama se stvara jedan novi svet u kome nikada nismo bili, čije stanovnike upoznajemo sa okretom svake nove stranice, koji govore druge jezike od našeg, nose drugačiju garderobu i smeju se nekim drugim šalama. Milan Kundera je lepo rekao:

“Čovek, pošto živi samo jedan život, nema mogućnost da proverava hipoteze pokušajima, zato nikada ne može znati trebalo je ili nije trebalo da sledi svoje osećaje”.

Kada čitamo…

Kada čitamo, mi upijamo brojne lekcije, brojne greške koje je neko drugi napravio možemo pokušati da izbegnemo, mnoge neprijatnosti da zaobiđemo. Iako je nemoguće izbeći svoju čašicu otrova, zašto je ne bismo popili sa kockom belog šećera?

Kada čitamo, mi takođe uvidimo da nismo sami u svojim problemima, da su se mnoge generacije koje su bile pre nas borile sa sličnim. Uhvatimo se tako za neki događaj iz knjige, povežeo ga sa našim životom, pa nam prosto lakne, mislimo ako se neko iz toga izvukao i mi ćemo se već nekako snaći.

Za ljubavne jade, nema boljeg leka od poezije Jovana Dučića, za čije se pesme često zapitamo da li su baš za nas pisane. Ovi prelepi stihovi malo koga ostavlja ravnodušnim:

Srce

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadano i naglo javiće se meni –
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne ostaviše od negdašnjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo –
Uvek novi deo od nove minute.

Sećate li se i ove mudre misli velikog Dučića: “Svaki čovek može naći jedan jedini svoj dan kada je odista osetio najveću sreću koju čovek može ikada doživeti”. Zašto onda ne bismo tu vrhunsku sreću skladištili u neke stihove, sakrili u neku knjigu, pa joj onda ne bismo produžili rok trajanja?

Svi ćemo jednog dana zavšiti naše putovanje ovom planetom, i sve naše želje, nadanja, strahovi i patnje će preći u neku drugu dimenziju. Ako već znamo da je sve prolazno i kratkotrajno, da su ljudske sudbine u mnogome slične, zašto se onda ne bismo prepustili dobroj knjizi i naučili još ponešto o životu?

The post Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda appeared first on Moodiranje.

A volim da tako, ponekad, popijem i prvu jutarnju kafu sa dobrom knjigom. Kakva je to “loša” knjiga?! To je ona njena najbolja drugarica što je večito ljubomorna jer joj uskraćujete vreme sa najdražom “osobom” u životu. I naravno – uvek je usamljena, jer je skoro niko ne čita. Ili još gore – svi je čitaju.

A dobra knjiga je “Ljubav traje tri godine” Frederika Begbedea. Ko me zna, izbor bi mu se učinio lakim. I jeste bio.

Godina prva

Ef Bi, kako ću samoinicijativno zvati mog “novopečenog” prijatelja iz Francuske, mi se obratio rečima:

“U početku, sve je lepo, čak i mi sami. Ne sećate se da ste ikad bili tako zaljubljeni. Svaki dan donosi svoj lagani tovar čuda. Niko na planeti Zemlji nikad nije spoznao takvo zadovoljstvo. Sreća je tu i jednostavna je.”

Da znaš da si u pravu! Nema većih “narcisa” – lepi njoj, lepi sebi. Ali, ona je uvek tako božanstvena. Od prvog trenutka kada sam je ugledao. I znala je, znaju žene iako ne gledaju, znaju da osete trag tvog “ujeda” na svom vratu. Ljubav živi da bude progonjena. Najsimpatičnije od svega je – što si ti uvek plen, ma kolikim se lovcem osećao. Lukava je ljubav. Neukrotiva i nezajažljiva. I tako nas pali, a kad je nema – tako fali. Ničija ljubav nije kao naša. Ničija!

Godina druga

“Druge godine stvari počinju da se menjaju. Postali ste nežni. Ponosite se saučesništvom koje se ukorenilo u svakodnevicu vašeg para.”

Kriza “srednjih godina”, moram priznati. Nisam je još iskusio, jer ni ne “poživimo” toliko. Ne znam kako vi, dragi moji, plivate u moru monotonije, ali ja to ne mogu da podnesem. Možda previše talasam. A možda sam srećan što umem da se trgnem. Koprcanje je slabo po srce – hvata te grč, pa i ne primetiš kada počneš da se daviš. Da, to mora da je ta druga godina – imao si leto, počinje zima.

Godina treća

“Treća je godina, i vi se više ne uzdržavate da gledate za mlađanim gospođicama za kojima se svi okreću.”

Moje ćutanje i blagi osmeh sugerišu odobravanje. Večita enigma ostavljenih – zašto? A sada ja vas pitam – a da li je i bitno zašto? Da li ćete bolje spavati ili lakše preboleti zato što je razlog raskida u njoj, u vama ili, kako volite sebe najviše da tešite – u nekom trećem? Uvek je zbog vas, jer ste vi ti koji to želite. Nažalost, za mnoge – treća je samo kvazi sreća.

Recept

Ef Bi nastavlja: “1. Sreća ne postoji. 2. Ljubav je nemoguća. 3. Ništa nije strašno.”

Ti si baš pao u depresiju? Ljubav je divna i ume da bude tužna, ali nužna, bre! Ne kao droga koja se plaća. Više kao omiljeni slatkiš. Ne kao jagoda na vrhu šlaga, već kao jednog dana baklava, drugog dana voćni kup, trećeg dana sladoled… Okej, znam, pogubio sam se u šećeru, a to je loše po zdravlje.

Sreća ne postoji – tu se slažemo. Sreća je izgovor za nešto što nemamo hrabrosti da pripišemo sebi. Mi ne volimo da dobijamo bitke, mi volimo rulete. Taj upliv strašnih, neopisivih sila koje nas vuku i upravljaju sudbinom suprotnom od slične bolesti – nesreće, je naš partner u “zločinu”. Uzbudljivije li je ili smo samo kukavice?

Ne! Greška! Sreća ne postoji. Ti si kriv, vaš odnos je kriv što vam je lepo svakog dana. Vi ste krivi što ste zajedno. I na vama je odgovornost. Ljubav, uprkos svim verovanjima – ne voli planove, ne voli prepucavanja i sitna pod********.  Voli ona rasprave, voli tu uzavrelu krv, o da! Ali one velike, one što mirišu na postelju. One što mogu u svakom ćošku. To je taj ukus, ukus ljubavi, ljubavi prema životu.

Ljubav je moguća i tačka! Šta ti to znači – nemoguća je!? Pa šta ako smo “pukli” kao zvečke? Da, bolelo je. Boli! Pa? Lepe stare uspomene, novi još lepši snovi!

Naravno da ništa nije strašno.

Uputstvo

Počinje po utisnutom datumu na “ambalaži”. Prvo vam se se pogledi susretnu – njegov tupav, njen ubojit ili njegov prodoran, njen stidljiv. I sada kada očekujete da vam pričam dalje – ja ću stati! Da li je stvarno moguće da neko treba da vam objašnjava da  ljubav može da traje i više od tri godine? Da li je stvarno moguće da niste sigurni u svoja osećanja? Da li je stvarno moguće da sumnjate u ljubav?

“Kad je sam, čovek se vraća u praistoriju; posle nekoliko dana prestaje da se brije, ne kupa se više, počne da grokće.”

Tačno, o tome vam pričam! Zato – verujte u ljubav!

“Sve više ličim na majmuna. Češem jaja, jedem sline, krećem se u kratkim skokovima.”   

Dobro, Ef Bi, nemojmo preterivati. Nije sve tako strašno, sam si rekao!

“U vreme ručka, bacam se na hranu i proždirem je prstima, tako da mi se u ustima mešaju kobasice i žvake, čips sa sirom i mlečna čokolada, koka-kola i vino.”

Molim te…

“Posle prdim, podrigujem i hrčem.”

E, samo za takve ljubav i traje najviše tri godine!

The post Ljubav ne traje tri godine appeared first on Moodiranje.