Koliko ima ljudi na čije bi se biblioteke, kao na bočice sa lekovima, mogao staviti natpis: Samo za spoljnu upotrebu? Zašto danas, kada živimo u jednoj epohi koja nam nudi bezbroj načina da obogatimo svoj jezik, misli i dušu, i utonemo u more kvalitetne literature, ono čemu se mi okrećemo jeste televizija, računari u funkciji savetnika, prijateljima u u funkciji life coucha?

Ljudi su u stanju da provedu po 6h na računaru, ne čineći pri tome ništa osim osvežavanja svog Facebook i Twitter naloga i ronjenja po moru nebitnih slika, statusa, igara i sličnog sadržaja. Da li su ljudi izgubili svest koliko brzo život teče, kako se lako smenjuje jutro u veče? Da li su zaboravili da tokom prosečnih 70-80 godina života ne možemo okusiti svaku vrstu sreće, otputovati na sve destinacije koje su nam bile interesantne ili uspeti u svemu što smo zacrtali?

Nasuprot tome, kada čitamo jedno kvalitetno delo, pred nama se stvara jedan novi svet u kome nikada nismo bili, čije stanovnike upoznajemo sa okretom svake nove stranice, koji govore druge jezike od našeg, nose drugačiju garderobu i smeju se nekim drugim šalama. Milan Kundera je lepo rekao:

“Čovek, pošto živi samo jedan život, nema mogućnost da proverava hipoteze pokušajima, zato nikada ne može znati trebalo je ili nije trebalo da sledi svoje osećaje”.

Kada čitamo…

Kada čitamo, mi upijamo brojne lekcije, brojne greške koje je neko drugi napravio možemo pokušati da izbegnemo, mnoge neprijatnosti da zaobiđemo. Iako je nemoguće izbeći svoju čašicu otrova, zašto je ne bismo popili sa kockom belog šećera?

Kada čitamo, mi takođe uvidimo da nismo sami u svojim problemima, da su se mnoge generacije koje su bile pre nas borile sa sličnim. Uhvatimo se tako za neki događaj iz knjige, povežeo ga sa našim životom, pa nam prosto lakne, mislimo ako se neko iz toga izvukao i mi ćemo se već nekako snaći.

Za ljubavne jade, nema boljeg leka od poezije Jovana Dučića, za čije se pesme često zapitamo da li su baš za nas pisane. Ovi prelepi stihovi malo koga ostavlja ravnodušnim:

Srce

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadano i naglo javiće se meni –
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne ostaviše od negdašnjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo –
Uvek novi deo od nove minute.

Sećate li se i ove mudre misli velikog Dučića: “Svaki čovek može naći jedan jedini svoj dan kada je odista osetio najveću sreću koju čovek može ikada doživeti”. Zašto onda ne bismo tu vrhunsku sreću skladištili u neke stihove, sakrili u neku knjigu, pa joj onda ne bismo produžili rok trajanja?

Svi ćemo jednog dana zavšiti naše putovanje ovom planetom, i sve naše želje, nadanja, strahovi i patnje će preći u neku drugu dimenziju. Ako već znamo da je sve prolazno i kratkotrajno, da su ljudske sudbine u mnogome slične, zašto se onda ne bismo prepustili dobroj knjizi i naučili još ponešto o životu?