“Zašto mi se izvinjavaš pobogu?”

“Pa, znaš.”

Ja. Mama. Majka. Njena maćeha. I znam. U toj situaciji, u kojoj se preko njenih leđa prelomio jedan nezreli i divlji ispad koji nije bio do nje, koji nije zaslužila i koji je samo jedna u nizu nerazumnih situacija bez razuma i racija, kao i u drugim situacijama u kojima bi i sin kroz svoje suze prolazio nepravde, reči i osude, u brojnim situacijama o kojima se nešto kao “ne priča” jer eto, neka deca žive tako što se ljudima koje vole izvinjavaju za stvari koje vole, žele ili rade, a oni koji umesto hvala da kažu prave konflikte. Oni koji treba da kažu izvini to neće učiniti nikada. U bilo kom kontekstu. Ona se meni izvinjavala za nešto što nije ni uradila. Izvinjavala mi se za to što je nepravda vidna i bolna, za sve. Izvinjavala mi se jer negde nekako zna šta je u redu, a šta nije. A izvinjavala se meni, kao i ocu, jer nas voli. I jer nekako sme da nas voli. Jedva.

Znam odlično. I kad se to pravo meni kao maćehi konstantno oduzima, ja znam i brojne suze i brojne tuge i brojne situacije u kojima nije bilo reči i nije bilo snage i nije bilo načina da se objasne mehanizmi funkcionisanja onih odraslih, lišenih razigranog i nevinog dečijeg sveta, preduboko ogrezlih u svoj svet, svoja tumačenja, svoje slike i vizije, interpretacije i stanja. Nemoguće je objasniti bilo kome ko nije bio u takvoj situaciji šta znači mešovita porodica i život u višestrukim ulogama. Šta god neko da kaže, naići će na osudu, a možda i već nekih od vas ako ovo čitate. Jer svako to gleda kroz svoju paradigmu. Svako gleda kroz sliku oca svoje dece koji možda nije prisutan njima kao moj suprug, koji je nešto silno zgrešio, a ne istrpeo, kroz prizmu majke u braku bez ljubavi ili majke dece sa kojima nema najbolji odnos, možda kroz prizmu žene koja se plaši da je u braku bez ljubavi ili pak muškarca koji ne poštuje svoje obaveze prema svojoj deci. Ne znam, jer meni na pamet ne može baš ni da padne mnogo toga zbog kojeg bi ikakva ljubav ikome zasmetala. Kao što recimo zasmeta komšiluku koji pojma ni o čemu nemaju pa im je moj suprug koji juri kući da bude sa porodicom “divljak” jer “ne bleji” u dvorištu sa njima, ili ja iz kojih god razloga da sam šta god da sam, koju deca vole i koja decu voli.

Svako dete zaslužuje ljubav

“Zašto vas zovu “mama”?!”

Ovo su me pitali u Centru za socijalni rad. Pitali su sa osudom i iznenađenjem, jer pobogu, jedna je majka. Pitali su jer to nije uobičajeno, jer vređa, jer kako to. Pitali su jer se stvari rade po automatizmu, pa i njihove odluke, jer je koncept majke na Balkanu to da je ona odnosno da mora biti žrtva, žrtvujuća, smerna, skrušena, skromna, posvećena kući, mužu i porodici. Pitali su iz kog god razloga, uz napomene o kojima ne mogu i ne želim, o tome zašto majka uvek biva majka, kakva god da je, uz opravdanja i izgovore za to što je svaki proces pred njihovim organom obesmišljen. Ne znam. Možda afektivna vezanost koja im je bila potrebna na neki način dolazi iz našeg odnosa, možda im se omaklo, možda žele. A sigurno im niko nije rekao da to čine. A rekla sam im, molila, da prestanu. I nisu. Ni želeli ni mogli. I tako sam ja mama. I njima i našoj rođenoj, zajedničkoj deci. I neću više nikada nikome da se pravdam zbog toga.

“Čestitam, postala si majka”.

Bezbroj divnih poruka u vidu čestitki koje sam dobijala kada sam rodila sina dolazilo je sa ovom fusnotom. Od svake mi se pomalo srce steglo. Svaka je uz zahvalnost nosila malu žaoku te nepravde, iako naravno ne znaju svi moju situaciju ni to da sam maćeha dvoje dece već godinama pre toga bila. Nemam ništa protiv. Ali ja jesam, zapravo i istinski, samo ne rođenjem, bila mama. Ja sam bila i jesam tu, kroz pola njihovih dana, kroz svaki izazov, problem, bolest, zdravlje, učenje, tugu, radost, pakovanje, raspakivanje, odluke. Naš odnos se boji linijama koje krivudaju kao tragovi mermera koje stvara šara neke kvarcne ploče za kuhinju. Onog trenutka kada su postali deo mog života, kada su pristali da im uđem u život i budem im šta god, jer čemu etikete i nazivi, važno je kako se osećamo, barem nama, tog trenutka oni su postali i moj zadatak, gigantski deo mog života, kao oni sami, voljivi i autentični, a i kao neodvojivi deo života čoveka kojeg volim, obožavam i poštujem. Oni su od trenutka naše odluke za zajedničkim životom deo mojih briga i misli, za njih kopam recepte, tražim aktivnosti, prolazim iste one školske, društvene i druge priče kao i bilo ko. I koliko god da im nisam mama, ja sam im nešto, šta god, nije bitno šta ni kako će to iko da gleda i označava. Ja jesam postala mama dvoje dece sa kojima živim od početka, ali moja deca imaju brata i sestru i nisu ni njima ni meni ništa. A to šta je neko nekome je izuzetno teško definisati, opisati. To povređuje i trigeruje mnoge od vas na razne načine, svojevremeno sam i pretnje dobijala, žene bi me šutnule u glavu, a druge smatrale automatski da mora biti žena kriva ako neki brak propadne, bez da znaju priču, bez da znaju istinu, kao ni to da sam u život te dece ušla dosta nakon pogroma svega njima znanog, jer su uverenja, kao i stereotipi pitkiji od istina. A ne znaju kako je kada uđete nekome u život posle takvih uraganskih oluja i trauma, napuštani, svedočeći koječemu, nekim čudom nekako lako i jednostavno, sa puno ljubavi, otvorenog srca, nedužnima, sa toplinom i primerom ljubavi kakvu nisu imali prilike da vide. Daleko nakon kraha njihovog života, jedna stabilnost koja je lekovita, i dan danas cveta kroz odnos sa našom rođenom decom, i to je neporecivo i jasno, ne može se lažirati, niti veštački stvoriti. Kada moj sin potrči seki u zagrljaj, sa osmehom koji ide oko univerzuma, kada ga brat vodi za ruku ili se igraju zajedno, kada daju seki dudu ili pomažu oko kupanja, ja znam da je negde nešto dobro postavljeno i da koncept mešovite porodice jeste moguć bez trzavica, sa puno ljubavi, ako se prihvati takav kakav jeste. Koliko god na momente bilo teško i delovalo uzaludno, svaki napor se isplati, ako ne danas, onda za koju godinu.

“Imaš veliko srce.”

I ovu rečenicu jako često čujem. Tek kroz moje sopstveno iskustvo sam shvatila da naš odnos, kvalitetan i lep kakav jeste, nije toliko uobičajen. A ja, kao svako ko za drugo i drugačije ni ne zna, o tome nisam ni razmišljala. Moja poćerka je palila sveće da dobije brata, a zatim sestru. Kasnije se i krstila. Na listiću za želje seki je napisala da se samo rodi živa i da bude skroz zdrava. Znajući nju, to koliko je njeno srce razumemo suprug i ja. Nemam ja ništa veće srce od bilo koga. Nije za moju situaciju potrebno srce veličine Jupitera. Duboko sam uverena da je dovoljno raditi na sebi, prihvatati druge takvima kakvi jesu, davati. Kada dajemo, vrati se. Ne može nikakvo zlo da deluje onoliko koliko neko može da voli. Koliko ih ja volim. Koliko ih suprug moj voli, daje im, brine, koliko su dobrodošli i rado viđeni. Koliko ih je svet oko nas prihvatio i navija za njihovo bolje sutra. Koliko volim kada vidim njih 4 sada u zagrljaju, kako smišljaju šta će ko koga da nauči. Najteže je prihvatiti propušteno vreme, stvari koje se ne čine ni danas. Ali nijednog trena nije bilo teško prihvatiti decu voljene osobe. Nijednog. A sa našim velikim plemenom sada-zabavi nikad kraja.

“Nekom je život majka, a nekom maćeha”.

Najgore za kraj. Toliko to puta čujem. Toliko. I jeza me hvata. Želudac mi se sveže, ta odvratna etiketa, ta izvrnuta stereotipizacija, ta zaostavština vremena bez empatije i brakova iz nužde, a ne ljubavi, u kojima je žena dovođena da brine o kući, a ne kao ljubav, partner. Dosta je. Dosta je te zastarele floskule, kao i praznih fraza da očevi nisu uključeni u podizanje dece. Dosta je bilo. Dosta je i tih grozota. Dosta je toga da je svaka majka dobra majka. Biti dovoljno dobra majka je sasvim idealno iz ugla psihologije, a ta dovoljnost iziskuje rad na sebi i razvoj ličnih veština, rad na međuljudskim i partnerskim odnosima, rad na komunikacijama.

Ja sam srećna maćeha, srećna majka, dovoljno dobra majka i beskrajno zaljubljena i voljena žena. Da li je karma, sudbina ili usud, lekcija ili izazov to što nosim sve te uloge, nije ni bitno odavno. Kao i za sve u životu, bitno je samo kako se mi postavljamo prema nečemu.

A ja svoje okruženje beskrajno volim i za sve žene kojih je sve više, koje nisu sigurne kako da se izbore, bore ili da li da se upuste u priču mešovitog braka, program podrške će uskoro početi, te nas pratite za dodatne informacije ovde ili preko LifeLong Learning Association stranica.

The post “Ja nisam tvoja mama” – kad ti je život maćeha appeared first on Moodiranje.

Jasna je meni cela ta priča o Edipu, čak ne mogu ni da krivim nekoga što je pošao tim, edipovskim putem. Prva reč koju izgovorimo: mama. Onda nas Dragan Laković poduči da je najlepša mama na svetu naša mama. Zatim kad malo stasamo, vidimo da se čak ni Čola, dasa koji je žario i palio duž cele Juge onomad, ne libi da kaže „Ti nikad nećeš biti kao moja mati“. Čak ni svetski poznate face nisu mogle a da ne pošalju poruku: „And mother always told me – be careful of who you love…” ili u prevodu “što bi rekao Majkl Džekson, svaka će da te zezne kao Billie Jean”. Mama neće. Jedna je majka.

To je bolest koja može da inficira i stolara i doktora. Ne bira boju kože, očiju, stručnu spemu, ni da li su mu kvarni zubi. Jednostavno, ili jeste ili nije. I nažalost, uglavnom je neizlečivo. E sad, stvar je afiniteta i želje da li želite da potrošite ogromno vreme i energiju u trci za (uglavnom već unapred izgubljeno) prvo mesto sa mamom. Doduše, možda bude i zabavno, jer mora da je i sam Edip bio izuzetan i zabavan tip kad je uspeo da zezne Sfingu, zoomorfnu opasnicu. Svakako, moj vam je savet da nazujete najbrže cipele i bežite.

Iz zabave sam pitala drage muškarce “Zašto je mama bolja od njihovih žena/devojaka”. Neki odgovori jesu bili zabavni, a neki…pa odlučite sami.

Stanko Nikolić, novinar

• Moja mama je BOLJA od moje devojke jer: Mama kuva svaki dan drugo jelo – a devojka danas kajganu, sutra jaje na oko, prekosutra neku čorbicu (baš onako bistru), pa onda opet obrne krug počevši od kajgane.
• Mamine sudove NIKADA nisam oprao.
• Od maminog pasulja me ne muči stomak tri dana.
• Mama me nikad ne pita “zašto sam se napio”.
• Mama mi pegla košulje i nikad ne kaže “da ne zna jer je je*e kragna”.
• Mama u mašinu ubaci i Lenor, a devojka ne iako flaša od litar i po Lenora stoji tik uz mašinu (možda misli da je za dekoraciju, prim.autora).
• Mama me ne bombarduje SMS porukama dok radim.
• Mama me ne pita gde planiram da izađem “za onaj tamo vikend”.
• Mama me ne smara sa svojim predlozima “šta bi trebalo da obučem”.

Janko, inženjer

Jel mi’ nećeš napisati ime tamo?… Ne? Ima Goca da me ubije… Dobro… Pa znaš lepo mi je sve to, brak i zajednički život, ali bre nekako mama je mama… Zašto? Pa pojma nemam… Evo na primer, sad meni Goca spremi ručak, i sve je to lepo i ukusno, solidno, mislim ne baš začinjeno kao što ja volim, eksperimentiše bre non-stop te ovaj začin, te ovaj sos… Mislim ajd’ sad. Sve to ona lepo spremi, al’ znaš nekako nije to – to. Što nije? Pa moram da sklonim sa stola, haha… Ej, a jesi li sigurna da neće nigde ime da mi izađe?

Jovan, student

Da ti kažem nešto: Mama je keva! Pojma nemam što, ali je zakon. Nikad nije u kanalu, nikad joj ništa nije teško. Nema kao boooli mee, knjaaavaaa mi see i te fore. Jedna je mama, keve mi.

Rajko, radnik obezbeđenja

Šta – moja mama? Ej, pa ta je po ceo dan radila, a mi ipak uvek bili opeglani i naranjeni. Nikad za ton više kad priča sa ocem. Red, red se neki znao. A ova moja – ceo dan gunđa. Radi osam sati, šta bi htela zahvalnicu? Te boli kad dobije, te nije se naspavala – mali plakao celu noć. Pa ko će da ustane? Dete, bre majku traži!

Буздован Удуши

НАРАВНО ДА ЈЕ МОЈА МАМА БОЉА ОД ОВЕ КАКО СЕ КАЖЕ ЈЕБОТЕ А ДА ЂЕВОЈКЕ ЈЕРБО ОВЕ ДАНАШЊЕ ЂЕВОЈКЕ НИШТА НЕЗНАДУ ГУСКЕТИНЕ! ЈА БИО ТАКО ЈЕДНОЧ СНЕКУ БОЈАНУ ИЗГРАД ЛЕПА Ј*ЕБО ЈЕ ЈА ПАС У ПРКНО АЛ НИШТА НЕЗНА НЕЗНА НИ КУВАТИ НИ ПРАТИ МИ НОГЕ НИ НИШТА ШТО МОЈА МАТЕР СВЕ ТО ЗНА! САМО ОЋЕ У НЕКЕ ТАМО ШОПИНГЕ И ДА ЈОЈ СЕ КУПИ ОВО КУПИ ОНО ДОПУНИ МОБИЛАН СТРАШНО ЈЕ ТО ЗАХТЕВНО ЉУДИ МОЈИ, ДОШЛО МИ ДА ЈОПАУЧИМ ПО БРЊИЦИ П*ИЗДА ЈОЈ СТРИНИНА НЕКИДЕ МАМИ И ДЊОЈЗИ ТРАЖИ КАО ШТО МОЈА МАТЕР МЕНЕ ОДРАНИЛА ОВАКО ДОБРА И ПОШТЕНА БО ЈЕ ЈА КАК САМ ЈЕ ВОЛО. НЕЗНАМ ДА ЛИ БИ БИЛО ПРОАКТИВНО ОД МЕНЕ КАД БИ РЕКО ДА НИШТА ЖЕНЕ НЕВАЉАЈУ САМО ЗА Ј*ЕБАТИ ЈЕРБО КО ЋЕ НАМ ПОТОМСТВО НАПРАВИТИ БОЉЕ НЕГО МИ ШТО НИСМО ИЗДАЈНИЦИ СРБСКОГ РОДА НЕЋЕ МИ БОРИС ТАДИЋ ДЕТЕ ПРАВИТИ. ЈОШ ЈЕДНОЧ ДА РЕЧЕМ ЖЕНЕ ОВЕ НИШТА НЕВАЉАДУ МАТЕР ЈЕ МАТЕР ПИ*ЗДА ЛИ ЈОЈ МАТЕРИНА!

Mare, barmen

Pa i nije da je bolja. Znaš kako, ja sam sebi i otac i majka, tako da na prvom mestu ja, na drugom mestu neka moja draga (smajli koji se plezi), a na trećem mestu mama. Meni je to ok.

Lav, umetnik

Možda sam ja nakrivo nasađen, ali ne mogu da poredim majku i devojku. Hipotetički: šta ako nađeš devojku koja super kuva, a pri tom i dodaje Lenor u mašinu i zna da opegla kragnu. Uostalom nisam ni ja bez ruku, pa mogu lagano peglu u ruke, a i znam da savijem sarmu, doduše ne kao što će to da uradi neka tetka, ali je više nego jestiva.

De facto – ima raznih mama, a i raznih sinova. Mada moram da priznam, da čak i ja kao ćera nisam imuna na to da bar ponekad budem edipovka, pa poželim da me neko bezuslovno mazi, pazi ,ušuška, postavi mi ručak, donese šerbet u krevet. A niko to ne radi tako kao mama, zar ne?

The post Pitali smo muškarce: Zašto je mama bolja od devojke appeared first on Moodiranje.