Kontroverza koju donose domovi za stare uvek je aktuelna. Nekada su stariji bili stubovi porodice, živeći pod istim krovom sa svojom decom i unucima, prenoseći znanje, priče i životne lekcije. Danas? Danas živimo brzo, planiramo unapred, kupujemo vreme, a ono što ne stignemo – delegiramo. Tako su i naši stari, oni koji su nas nekada nosili na rukama, sada prečesto gurnuti u ćošak društva koje glorifikuje mladost i produktivnost.

Nekada stubovi porodice, danas prečesto zanemareni

U svetu u kojem je najvažnije biti „aktivan“, „inovativan“ i „fleksibilan“, starost se tretira kao problem. Ljudi koji su izgradili društvo u kojem živimo postaju nevidljivi, kao da se svet okreće samo oko onih koji još mogu da trče za rokovima i profitom. Istovremeno, pričamo o poštovanju tradicije i vrednostima porodice, dok bake i deke prečesto ostavljamo same, sa televizorom kao jedinim sagovornikom.

Ali šta ako postoji drugo rešenje?

Domovi za stare nisu samo prostor u kojem se „ostavljaju“ stariji članovi porodice – oni mogu biti mesta gde se kvalitet života podiže, gde se stvara nova zajednica i gde ljudi dobijaju podršku i negu koju zaslužuju. Umesto da se osećaju zaboravljeno, stariji mogu pronaći društvo, aktivnosti i brigu, i to u okruženju koje je prilagođeno njihovim potrebama.

Kako je srpska tradicija nekada čuvala (i kažnjavala) stare

Srpska tradicija ima bogatu istoriju običaja vezanih za stare. Nekada su stariji članovi porodice bili poštovani kao nosioci mudrosti, a običaji poput „blagoslova starijih“ smatrani su neophodnim za sreću i napredak mlađih generacija.

Međutim, postoje i mračni aspekti prošlosti, poput lapota – jezivog običaja iz nekih delova Balkana, gde su stariji, kada postanu „teret“, bivali ubijani ili proterivani.

Iako je ovo danas daleka prošlost, ostaci te okrutne logike još uvek se mogu naći u načinu na koji društvo zanemaruje svoje najstarije članove.

Demografija ne laže: svet stari, a mi nismo spremni

Demografsko starenje stanovništva postaje sve izraženiji globalni fenomen, s ozbiljnim implikacijama na društvo i ekonomiju. Prema podacima Ujedinjenih nacija, broj osoba starijih od 60 godina porastao je sa 600 miliona u 2000. godini na preko 700 miliona u 2006. godini, a predviđa se da će dostići 2,1 milijardu do 2050. godine. ​Newsmax Balkans

Ovi trendovi su posebno izraženi u razvijenim zemljama, gde je očekivano trajanje života duže, dok manje razvijene zemlje još uvek imaju mlađu populaciju. ​Wikipedia

Povećanje udela starijeg stanovništva donosi izazove poput smanjenja radno sposobne populacije i povećanja zavisnosti od penzionih i zdravstvenih sistema. Na primer, u Hrvatskoj je stopa zavisnosti starijih osoba iznosila 30,7%, što znači da na svaku osobu stariju od 65 godina dolazi nešto više od tri radno sposobne osobe. ​mpgi.gov.hrZIR

Što se tiče položaja starijih u društvu, mnoge zemlje se suočavaju s izazovima njihove socijalne uključenosti i adekvatne brige. U Hrvatskoj, starije osobe su često u nepovoljnom položaju u pogledu finansijskog statusa i društvene uključenosti. ​Hrčak

Države primenjuju različite modele brige o starijima, uključujući institucionalnu negu u domovima za stare, usluge pomoći u kući i podsticanje porodične brige. Na primer, u Bosni i Hercegovini, pandemija COVID-19 je dodatno opteretila sektor brige, posebno utičući na žene koje često preuzimaju ulogu negovatelja. ​UNDP

U Srbiji, kao i u mnogim drugim zemljama, postoji potreba za unapređenjem politika i programa koji podržavaju starije građane, uključujući poboljšanje zdravstvenih usluga, socijalne zaštite i podsticanje aktivnog starenja kroz društvenu uključenost i zapošljavanje.​

S obzirom na globalne trendove starenja stanovništva, ključno je da društva razviju održive sisteme podrške koji će omogućiti starijim osobama dostojanstven i kvalitetan život.

Starost u porodici, samoći ili domovi za stare?

​Odnos između baka, deka i unuka igra značajnu ulogu u međugeneracijskoj razmeni i podršci unutar porodice. Istraživanja pokazuju da su bake i deke često ključni izvori emocionalne i praktične pomoći svojim unucima, pružajući im ljubav, sigurnost i prenošenje porodičnih vrednosti. Ovi odnosi mogu pozitivno uticati na razvoj deteta, jer unuci kroz interakciju sa starijim članovima porodice stiču širu perspektivu i razumevanje porodične istorije.​Red Cross Serbia+1Institut za sociološka istraživanja+1

Međutim, odnos između baka, deka i unuka ne karakteriše uvek recipročnost u davanju podrške. Stariji članovi porodice češće pružaju pomoć mlađima nego što je primaju zauzvrat. Ova asimetrija može biti rezultat tradicionalnih porodičnih uloga i očekivanja, gde se stariji članovi vide kao davaoci podrške, dok mlađi članovi možda nemaju istu percepciju obaveze prema starijima. ​Red Cross Serbia

U savremenom društvu, gde su porodične strukture podložne promenama, važno je osnaživati međugeneracijske veze i podsticati međusobnu podršku između starijih i mlađih članova porodice. To može doprineti boljem razumevanju, smanjenju međugeneracijskog jaza i unapređenju kvaliteta života svih članova porodice.​Institut za sociološka istraživanja+1Red Cross Serbia+1

Zašto domovi za stare nisu nužno loša opcija?

Domovi za stare često imaju negativnu konotaciju u društvu, ali realnost je mnogo složenija. Evo nekoliko ključnih razloga zašto mogu biti dobra opcija za starije osobe:

1. Medicinska i stručna nega

U domovima za stare obezbeđena je 24/7 zdravstvena nega, što znači da starije osobe dobijaju potrebnu medicinsku pažnju i podršku u svakom trenutku. Ovo je posebno važno za ljude s hroničnim bolestima ili ograničenom pokretljivošću.

2. Sigurnost i nadzor u domovima za stare

Mnoge starije osobe žive same i izložene su riziku od padova, zdravstvenih kriza ili čak prevara. U domovima za stare, oni su pod stalnim nadzorom, što pruža sigurnost i mir porodicama.

3. Socijalizacija i mentalno zdravlje

Usamljenost je jedan od glavnih problema starijih osoba. Domovi omogućavaju društvenu interakciju, grupne aktivnosti i zajedničko vreme s vršnjacima, što značajno doprinosi mentalnom zdravlju i smanjuje osećaj izolacije.

4. Oslobađanje porodice od tereta 24/7 nege donose domovi za stare

Briga o starijem članu porodice može biti iscrpljujuća, pogotovo ako ostatak porodice radi i ima svoje obaveze. Domovi omogućavaju da se stariji članovi brinu o sebi uz adekvatnu pomoć, dok porodica može provoditi kvalitetno vreme s njima bez stresa i iscrpljenosti.

5. Prilagođene aktivnosti i kvalitet života

U mnogim modernim domovima za stare organizuju se aktivnosti poput muzičkih večeri, izleta, vežbi i kreativnih radionica koje podstiču aktivan život u starosti.

6. Bolji uslovi života

U domovima stariji dobijaju prilagođenu ishranu, fizioterapiju, higijensku negu i sve ono što im omogućava dostojanstvenu i kvalitetnu starost.

Kako biramo budućnost?

Možda bismo, umesto da ignorišemo pitanje starenja, mogli da ga sagledamo kao nešto što se tiče svih nas. Jer, ako budemo imali sreće, svi ćemo jednom doći u godine kada će nam biti potrebna podrška. Pitanje je samo – kakav svet gradimo za svoju buduću starost?

Iako neki ljudi domove za stare vide kao “poslednju opciju”, realnost je da oni mogu pružiti bolji i sigurniji život nego samostalno življenje ili potpuna zavisnost od porodice. Ključ je u odabiru pravog doma – onog koji neguje dostojanstvo, sigurnost i sreću starijih osoba.

Ako razmišljate o najboljoj opciji za svoje najdraže, pogledajte ponudu domova za stare i pronađite mesto gde će zaista biti na prvom mestu.

The post Gde su naši stari? Kako smo ih gurnuli u ćošak i zašto domovi za stare mogu biti rešenje appeared first on Moodiranje.

Možda se škola košarke ili nemačkog plaća, možda dete poželi da glumi ili proba neku novu veštinu za koju postoji cena, ali ne postoji roditelj koji neće prvo uložiti u svoje dete, pa onda u sebe. Pravilo prvo maska sebi ne važi u ovom kontekstu. Dete mora da sme da odabere, ali i pogreši. Treba da iskaže svoje želje bez straha od zvocanja, od onog “ja sam tebi pružila”, “znaš li ti koliko košta”…ne treba da zna, ne sme da zna, nikada.

Dete mora da stremi, da otkriva, stvari u svetu i sebe kroz to. Njegove želje moramo susretati analitički i objektivno, pre no sa osudom, odbijanjem, nezainteresovanošću, a susretala sam se sa raznim situacijama i ovakvim.

Dete mora da zna da neuspeh ne definiše, da ga ne košta emotivne ucene, kazne i razočaranja od strane roditelja, ali i da se bori da postigne svoj maksimum, da ume da traži pomoć, da sme da grize i da ne odustaje.

Danas bi bilo daleko više srećnijih mladih ljudi da vaspitanje nije skrenulo ka afirmaciji apsolutno svega, čineći od dece pano neostvarenih roditeljskih frustracija, ali i da nema previše roditelja okrenutih isključivo sebi.

Da li smatram da sam bila srećno i rezilijentno dete?

Lično, niko me nikada nije terao ni na šta. Niko mi nije rekao: “Hej, MORAŠ da ideš na XYZ.” Ali sam odrastala u sredini u kojoj je bilo u redu tražiti se, PROBATI, uspeti ili NE USPETI. Odrastala sam u sredini u kojoj je bilo u redu ne znati kao dete za šta osećam strast, prema čemu ljubav, a za šta zapravo imam dara i talenta. Završila sam nekoliko fakulteta, dvostruki sam master, doktor nauka, danas profesor i edukator između ostalog. I na tome pre svega-hvala MAMA.

Deci treba ponuditi opcije

Davanje deci izbor, ponuditi im izbor, pomaže da se osećaju kao da imaju neku moć i kontrolu nad onim što rade, i predstavlja značajan korak u odrastanju. Svi vole da imaju izbor u stvarima koje rade, pa ne čudi da je takav slučaj i sa decom.

Pružanje mogućnosti deci da iskoriste svoj glas, da prave svoje izbore, pomaže im i kasnije u životu, jer ovako razvijaju sposobnost da donose odluke, razvijaju osećaj odgovornosti i kapacitet da rešavaju probleme. Ali ovo je takođe odličan način da se roditelji i staratelji povežu sa njima.

Dajući deci pravo na izbor i to da smeju da iskažu svoja mišljenja mi im pomažemo da budu srećna deca, ali i da se:

• izgradi poštovanje,
• ojača zajedništvo,
• uspostavi poziv na saradnju,
• razvijaju veštine rešavanja problema, i
• kapitalizuje se normalnu ljudsku potreba dece za uspostavljanjem moći i kontrolom.

Kako sam ja donosila odluke?

Nema na šta nisam išla kao dete. To smatram najvažnijim aspektom mog razvoja. Svašta sam pokušala, oprobala se, nikada mi nije ostao osećaj neostvarenosti, sputanosti ili a-šta-da-sam.

U vrtiću smo imali aktivnosti i vaspitačice, školovane i uvežbane za to, skretale su mojim roditeljima pažnju na moje afinitete. Kod mene su to bili ljubav prema stranim jezicima i muzika. Ako išta, moji roditelji nisu želeli da me opterećuju, želeli su da ostanem dete kako i treba što duže, tako da sam na engleski krenula kad i u školu, a u muzičku školu tek kada sam iskukala da želim po svaku cenu. Kako su u sred embarga i inflacija smogli snage i načina da mi kupe flautu ja nikada neću znati, ali sada kada imam decu shvatam da ništa nije nemoguće u kući punoj ljubavi i za decu koja se vole. Diplomirala sam na kraju engleski jezik i književnost, a magistrirala paralelno i solo pevanje koje sam upisala nakon flaute.

Tokom školovanja sam išla na ples u nekadašnji Beodens, na šah na stari DIF, na odbojku, košarku u okviru školskih sekcija, čak i na karate od čega nažalost imam traume zbog nepedagoškog postupka rukovodioca tog nekog kluba u okviru školskih prostorija, te sam karate veoma brzo i nepovratno napustila iako sam bila dosta dobra u njemu. Ironično, otac mi je imao crni pojas treći dan, a svekar je bio reprezentativac u karateu. Jedino sam zamalo izbegla da idem na individualne časove plivanja, jer sam u poslednjem trenutku naučila da plivam to leto pred školu, u mutnom Dunavu, skoro se daveći u plićaku male plaže u graničnom mestašcetu po imenu Ram, danas popularnom turističkom mestu za izlete, a meni tada dragom mestu za letovanje sa porodičnim prijateljima, tik pored zapuštene, danas obnovljene Ramske tvrđave. U njoj više nema toliko zmija, ali u Dunavu ima, doduše verovatno ne istih koje su oko mojih nogu plivale.

Niko me nije terao na sport, na bilo šta. Išla sam na sekcije skoro sve u školi. Moja glad za znanjem bila je neutaživa. Nisam postizala neke preterane rezultate u fizici i matematici, poneko gradsko takmičenje, uživala sam u sekcijama ruskog i engleskog, fotografije, recitacije i horu. Ali jesam bila Zlatna sirena dva puta, i jesam još u osnovnoj školi pisala pesme na srpskom i engleskom.

Zašto je bilo važno da probam razne stvari, ali i u njima NE USPEM?

Probajući razne stvari, ja se nisam rasipala, već na neki način precizirala, pronalazila sebe. Još par puta sam zalutala u životu, ali na kraju bih se uvek vraćala tim osnovnim i iskonskim stranama moga bića, pisanju i muzici. Ali, jedna važna stvar je da i kada sam grešila-imala sam oslonac, a ne kritiku. PRAVO NA GREŠKU jednako je važno dati decu kao i uspostaviti kod njih ŽELJU ZA USPEHOM.

U stvari, puštanje dece da uče iz svojih grešaka pomaže u izgradnji otpornosti, takozvane rezilijentnosti, a i od suštinskog je značaja za podizanje samopouzdane, sposobne, srećne i uspešne odrasle osobe. Jedan od najboljih načina da deca uče je iskustvo. Ako im nikada nije dozvoljeno da prave greške, nikada neće imati priliku da uče iz njih. Kreiranje i ispravljanje grešaka je ključni deo procesa učenja.

Kako pomoći deci da uče iz grešaka da bi postala srećna deca

1. Razgovarajte otvoreno o greškama. Podelite svoja iskustva o situacijama u kojima ste i sami napravili grešku: šta se dogodilo, kako ste se nosili sa tim (čak i ako u početku nije bilo tako dobro) i šta ste naučili. deca uče i posmatranjem, kao i iiz podeljenih priča.
2. Preformulišite greške kao prilike za učenje. Neka one ne budu izvor frustracije koliko prilika za nauk i razvoj.
3. Uočite prilike oko sebe. Uvek pokušajte da usmerite dete na prilike u kojima postoji izazov, pa sve i da postoji i verovatnoća da ne uspeju. Dokle god su bezbedni i nešto nije rizično po zdravlje ili život, budite tu da im pružite pomoć ako je zatraže.
4. Neka spremnost na pogreške postane navika. Nema razloga bežati od grešaka. Toliko se psihologija bavi konceptima straha od uspeha i straha od neuspeha. Predupredite to otvorenošću i spremnošću da i sami prihvatite vašu decu kao nesavršena, LJUDSKA bića.
5. Volite ih. Koja god tema vezana za roditeljstvo da je tema dana, moj zaključak je uvek isti-volite ih. Neka vaša ljubav nikada ne bude uslovna, a ponajmanje vezana za njihova taksativna postignuća. Izbegnite kreiranje anksioznosti i trauma kod dece, što mnogi roditelji često nesvesno rade. Posebno na Balkanu, moramo pokušati da razbijemo generacijske modle, namerno kažem modle. Vremena se menjaju, pa i mi roditelji imamo drugačije izazove pred sobom. Srećni ljudi budućnosti što su naša deca moraju da poseduju drugačije veštine od onih koje su bile potrebne pre 50, 100 godina, pa i pre 20,30. Volite ih. Bezuslovno.

Kada se deci pruži prilika da se bore i ponekad ne uspeju, kada znaju da smo tu za njih, kada znaju da je u redu učiti nešto novo i da učenju nema kraja, dozvoljavate im da razviju važne društvene i emocionalne veštine. To ne košta ništa.

The post Rezilijentno i srećno dete – dajte mu prava PRAVA! appeared first on Moodiranje.