Ne mora sve da se kupi detetu da bismo imali srećno dete, ali u decu treba ULAGATI i dopustiti im pravo na IZBOR. Ako želite izgraditi rezilijentno i srećno dete, dajte mu prava da to i bude.

Možda se škola košarke ili nemačkog plaća, možda dete poželi da glumi ili proba neku novu veštinu za koju postoji cena, ali ne postoji roditelj koji neće prvo uložiti u svoje dete, pa onda u sebe. Pravilo prvo maska sebi ne važi u ovom kontekstu. Dete mora da sme da odabere, ali i pogreši. Treba da iskaže svoje želje bez straha od zvocanja, od onog “ja sam tebi pružila”, “znaš li ti koliko košta”…ne treba da zna, ne sme da zna, nikada.

Dete mora da stremi, da otkriva, stvari u svetu i sebe kroz to. Njegove želje moramo susretati analitički i objektivno, pre no sa osudom, odbijanjem, nezainteresovanošću, a susretala sam se sa raznim situacijama i ovakvim.

Dete mora da zna da neuspeh ne definiše, da ga ne košta emotivne ucene, kazne i razočaranja od strane roditelja, ali i da se bori da postigne svoj maksimum, da ume da traži pomoć, da sme da grize i da ne odustaje.

Danas bi bilo daleko više srećnijih mladih ljudi da vaspitanje nije skrenulo ka afirmaciji apsolutno svega, čineći od dece pano neostvarenih roditeljskih frustracija, ali i da nema previše roditelja okrenutih isključivo sebi.

Da li smatram da sam bila srećno i rezilijentno dete?

Lično, niko me nikada nije terao ni na šta. Niko mi nije rekao: “Hej, MORAŠ da ideš na XYZ.” Ali sam odrastala u sredini u kojoj je bilo u redu tražiti se, PROBATI, uspeti ili NE USPETI. Odrastala sam u sredini u kojoj je bilo u redu ne znati kao dete za šta osećam strast, prema čemu ljubav, a za šta zapravo imam dara i talenta. Završila sam nekoliko fakulteta, dvostruki sam master, doktor nauka, danas profesor i edukator između ostalog. I na tome pre svega-hvala MAMA.

Deci treba ponuditi opcije

Davanje deci izbor, ponuditi im izbor, pomaže da se osećaju kao da imaju neku moć i kontrolu nad onim što rade, i predstavlja značajan korak u odrastanju. Svi vole da imaju izbor u stvarima koje rade, pa ne čudi da je takav slučaj i sa decom.

Pružanje mogućnosti deci da iskoriste svoj glas, da prave svoje izbore, pomaže im i kasnije u životu, jer ovako razvijaju sposobnost da donose odluke, razvijaju osećaj odgovornosti i kapacitet da rešavaju probleme. Ali ovo je takođe odličan način da se roditelji i staratelji povežu sa njima.

Dajući deci pravo na izbor i to da smeju da iskažu svoja mišljenja mi im pomažemo da budu srećna deca, ali i da se:

• izgradi poštovanje,
• ojača zajedništvo,
• uspostavi poziv na saradnju,
• razvijaju veštine rešavanja problema, i
• kapitalizuje se normalnu ljudsku potreba dece za uspostavljanjem moći i kontrolom.

Kako sam ja donosila odluke?

Nema na šta nisam išla kao dete. To smatram najvažnijim aspektom mog razvoja. Svašta sam pokušala, oprobala se, nikada mi nije ostao osećaj neostvarenosti, sputanosti ili a-šta-da-sam.

U vrtiću smo imali aktivnosti i vaspitačice, školovane i uvežbane za to, skretale su mojim roditeljima pažnju na moje afinitete. Kod mene su to bili ljubav prema stranim jezicima i muzika. Ako išta, moji roditelji nisu želeli da me opterećuju, želeli su da ostanem dete kako i treba što duže, tako da sam na engleski krenula kad i u školu, a u muzičku školu tek kada sam iskukala da želim po svaku cenu. Kako su u sred embarga i inflacija smogli snage i načina da mi kupe flautu ja nikada neću znati, ali sada kada imam decu shvatam da ništa nije nemoguće u kući punoj ljubavi i za decu koja se vole. Diplomirala sam na kraju engleski jezik i književnost, a magistrirala paralelno i solo pevanje koje sam upisala nakon flaute.

Tokom školovanja sam išla na ples u nekadašnji Beodens, na šah na stari DIF, na odbojku, košarku u okviru školskih sekcija, čak i na karate od čega nažalost imam traume zbog nepedagoškog postupka rukovodioca tog nekog kluba u okviru školskih prostorija, te sam karate veoma brzo i nepovratno napustila iako sam bila dosta dobra u njemu. Ironično, otac mi je imao crni pojas treći dan, a svekar je bio reprezentativac u karateu. Jedino sam zamalo izbegla da idem na individualne časove plivanja, jer sam u poslednjem trenutku naučila da plivam to leto pred školu, u mutnom Dunavu, skoro se daveći u plićaku male plaže u graničnom mestašcetu po imenu Ram, danas popularnom turističkom mestu za izlete, a meni tada dragom mestu za letovanje sa porodičnim prijateljima, tik pored zapuštene, danas obnovljene Ramske tvrđave. U njoj više nema toliko zmija, ali u Dunavu ima, doduše verovatno ne istih koje su oko mojih nogu plivale.

Niko me nije terao na sport, na bilo šta. Išla sam na sekcije skoro sve u školi. Moja glad za znanjem bila je neutaživa. Nisam postizala neke preterane rezultate u fizici i matematici, poneko gradsko takmičenje, uživala sam u sekcijama ruskog i engleskog, fotografije, recitacije i horu. Ali jesam bila Zlatna sirena dva puta, i jesam još u osnovnoj školi pisala pesme na srpskom i engleskom.

Zašto je bilo važno da probam razne stvari, ali i u njima NE USPEM?

Probajući razne stvari, ja se nisam rasipala, već na neki način precizirala, pronalazila sebe. Još par puta sam zalutala u životu, ali na kraju bih se uvek vraćala tim osnovnim i iskonskim stranama moga bića, pisanju i muzici. Ali, jedna važna stvar je da i kada sam grešila-imala sam oslonac, a ne kritiku. PRAVO NA GREŠKU jednako je važno dati decu kao i uspostaviti kod njih ŽELJU ZA USPEHOM.

U stvari, puštanje dece da uče iz svojih grešaka pomaže u izgradnji otpornosti, takozvane rezilijentnosti, a i od suštinskog je značaja za podizanje samopouzdane, sposobne, srećne i uspešne odrasle osobe. Jedan od najboljih načina da deca uče je iskustvo. Ako im nikada nije dozvoljeno da prave greške, nikada neće imati priliku da uče iz njih. Kreiranje i ispravljanje grešaka je ključni deo procesa učenja.

Kako pomoći deci da uče iz grešaka da bi postala srećna deca

1. Razgovarajte otvoreno o greškama. Podelite svoja iskustva o situacijama u kojima ste i sami napravili grešku: šta se dogodilo, kako ste se nosili sa tim (čak i ako u početku nije bilo tako dobro) i šta ste naučili. deca uče i posmatranjem, kao i iiz podeljenih priča.
2. Preformulišite greške kao prilike za učenje. Neka one ne budu izvor frustracije koliko prilika za nauk i razvoj.
3. Uočite prilike oko sebe. Uvek pokušajte da usmerite dete na prilike u kojima postoji izazov, pa sve i da postoji i verovatnoća da ne uspeju. Dokle god su bezbedni i nešto nije rizično po zdravlje ili život, budite tu da im pružite pomoć ako je zatraže.
4. Neka spremnost na pogreške postane navika. Nema razloga bežati od grešaka. Toliko se psihologija bavi konceptima straha od uspeha i straha od neuspeha. Predupredite to otvorenošću i spremnošću da i sami prihvatite vašu decu kao nesavršena, LJUDSKA bića.
5. Volite ih. Koja god tema vezana za roditeljstvo da je tema dana, moj zaključak je uvek isti-volite ih. Neka vaša ljubav nikada ne bude uslovna, a ponajmanje vezana za njihova taksativna postignuća. Izbegnite kreiranje anksioznosti i trauma kod dece, što mnogi roditelji često nesvesno rade. Posebno na Balkanu, moramo pokušati da razbijemo generacijske modle, namerno kažem modle. Vremena se menjaju, pa i mi roditelji imamo drugačije izazove pred sobom. Srećni ljudi budućnosti što su naša deca moraju da poseduju drugačije veštine od onih koje su bile potrebne pre 50, 100 godina, pa i pre 20,30. Volite ih. Bezuslovno.

Kada se deci pruži prilika da se bore i ponekad ne uspeju, kada znaju da smo tu za njih, kada znaju da je u redu učiti nešto novo i da učenju nema kraja, dozvoljavate im da razviju važne društvene i emocionalne veštine. To ne košta ništa.