Lakše je srediti kutije oko nas, nego se izboriti sa kutijama u nama.

Šta su kutije u kojima smo i čemu nam služe?

Postoje razne kutije koje nas drže tu gde jesmo. To su kutije u kojima smo sigurni, bezbedni i smireni. To su kutije u koje se ušuškamo, koje su nam dobro poznate, pa makar bile mračne, turobne i teskobne, mi se za njih nekako vežemo i ni za živu glavu ne bismo od njih. Te kutije nas održavaju celovitima, pomažu nam da tumačimo dane, ali problem je nešto drugo. One nas čvrsto vežu za svoje okvire, i poput Platonove pećine, mi tumačimo svet kao to što nam je dostupno, a ne kao ono što je istina.

Šta su kutije u nama?

Kutije u nama su možda češće definisane kao fioke. Hajde da spakujem ovo u ovu fioku, ovo u onu. Najčešće tako biva. Često se ljudi šale da žene imaju tone fioka, da se one prepliću, bubre i kipte od sadržaja, a muškarci jednu ili eventualno dve.

Istina je da svi imamo te kutije u sebi, u njima skrivamo sve ono što nam ne treba, što ne želimo ili što nam smeta, pa je tako odbacivanje tih kutija iz nas ravno čišćenju prestarog tavana.

Ne može „samo nežno prema sebi“. Taj proces je haos, bolan, prljav, odvratan. Čišćenje kutija iz ljudi je ispunjen momentima ogromnih sumnji, poricanja, odricanja od odgovornosti, tuge, uzburkane boli i suza. Niko normalan sebe ne bi stavio u vir tih procesa, međutim, kao što znamo, niko baš i nije danas normalan. Prosto zato što to normalno više ne postoji. U svetu ogromne individualizacije, postoji prostor za sve, svakog i svaku vrstu ponašanja, operisanja i funkcionisanja u svetu.

Kako da sredite kutije u sebi?

Veoma je jednostavno. Za razliku od kartonskih kutija koje možete kupiti i u njih spakovati ceo svoj život, slike, uspomene, odeću, cipele i čizme, garderobu, knjige, skripte, dekorativne sitnice, umetnine, kozmetiku i slično, ove kutije u nama su nezgodne. Njih treba najpre naći.

Možda nekad imate osećaj – hm, zašto sam tako reagovao ili reagovala, zašto me to baš toliko nervira, ili pak ono najčešće – zašto se to baš meni dešava ili zašto se to baš meni uvek dešava. To su dobra pitanja jer vode ka spoznaji toga da nešto u našem životu može i možda čak i treba biti drugačije, da želimo nešto drugačije od sebe i od drugih. To je kritičan korak koji vodi u proces istraživanja odaja i tavana naše ličnosti, u proces pronalaženja kutija i onog zakopanog u njima. A tek tada i jedino tada nekakva istina može da ispliva i progres mogu da se dese.

Pre nego što pođete tim putem, možete imati određene unapred usađene pojmove, koji mogu ugroziti vaš napredak.

Možda mislite da biti dobar znači biti uljudan i retko postavljati pitanja sebi, skoro nikad ne priznati sebi da nismo u pravu. Ne. Samo preispitivanjem se razvijamo. To je naš evolutivni instinkt. Moramo sebe dovesti u stanje haosa nekad bar. Iz njega se raste. Dok ne naučimo kako da to radimo na nekom intelektualnom nivou, a to je već pak dug put.

U tri koraka evo na šta da obratite pažnju:

1. Kutije koje nosite iz detinjstva, iskustava i života, sredićete onda i jedino onda kada uvažite njihovo postojanje. Niste ni gori ni bolji što ih imate, samo ste jedni od, pa, svih na svetu.
2. Postoji srećniji život i on je dostupan, na korak od vas, ali ne postoje laka i jeftina rešenja, kao ni brze i bezbolne promene, pa makar one bile najlepše i najsrećnije na svetu.
3. Proces pakovanja i raspakivanja kutija u životu je doživotan i to je sasvim OK.

Sad kad ovo znamo, čitamo se dalje u nekom drugom članku, a do tada – zagledajte se u sebe.

The post Kako izgleda živeti bez kutija u koje odlažemo mentalni krš appeared first on Moodiranje.

Mehanizmi odbrane su podsvesni obrasci ponašanja i razmišljanja koji imaju za cilj da nas zaštite i odbrane od neželjenih situacija. Ovo su najčešći:

Dehumanizacija

Dehumanizacija potiče iz marksizma, a definiše se kao posedica delovanja logike kapitala. Sam konstrukt označava čoveka koji više nije čovek, jer je razdeljen na najsitnije delove, te samim tim više ni ne poseduje ličnost kao celinu.

Kada ovaj koncept “odlepimo” od marksizma, možemo ga veoma lako primeniti u svakodnevnom životu. Ako ste studentkinja neke društvene nauke u PSM-u, na šta biste ga drugo primenili nego na međuljudske odnose, tačnije, na one muško-ženske.

Uzmimo, za primer, najsavršenijeg dečka na svetu, nekog poput princa iz Uspavane lepotice, zatim ga rasparčajmo na nekoliko dimenzija: klasnu – da li je lovan ili siromah iz radničke klase, estetsku – homo balkanus ili Bekam u pokušaju, demografsku – klasična podela na uži centar, centar i periferiju, profesionalnu – čime se bavi, porodičnu – da li mu je tata samo alkos ili alkos profesor i seksualnu – analiziramo ga iz ugla čika Frojda.

Stvarnost:

Upoznala sam ga u Delta sitiju prošle nedelje a pogledi su nam se sreli kod kase u Zari. Imao je jako lepe oči, koje su me hipnotisale. Zatim smo se sreli u liftu, a ja sam mu kroz smeh poručila da treći put časti. I častio je, odveo me je na kafu pošto smo se sudarili na prvom spratu, dok sam drugarici kucala poruku da sam se upravo zaljubila u neznanca iz Delta sitija. Dok je pio svoj kapućino, ispričao mi je da živi tu blizu, da je student treće godine ekonomije i da trenutno radi u nekoj NGO koja se bavi prevencijom nasilja u porodici. Rekao mi je da ne pije pivo, alkohol inače veoma retko, kaže, tata mu je godinama radio u pivari, i alkohol, pogotovo pivo, mu se smučilo. Takođe je jako vezan za porodicu, eto, baš je kupovao mami poklon za odlazak u penziju. Ima kućnog ljubimca, nekog crnog velikog psa, svoja kola i stipendista je neke inostrane kompanije. Pritom je zgodan kao Apolon, a ja sam skroz zaljubljena.

Dehumanizovana stvarnost:

Da, izgledao je kao fin dečko, ali s obzirom da je tipični predstavnik radničke klase koja je krajem sedamdesetih došla u Beograd, u periodu industrijalizacije, i naselila se u nekom od blokova, mogu zaključiti da je njegov wannabe Bekam izgled posedica potiskivanja porodičnog porekla. Kada tome dodamo činjenicu da mu je tata nekadašnji radnik BIP-a, možemo doći do zaključka da je dotični pod opasnim rizikom da jednog dana postane nasilan, s obzirom da mu je tata redovan konzument piva, jer je porodica primaran agens socijalizacije. O tome da potiče iz porodice u kojoj je obrazac nasilja prema ženama dugo bio dominantan govori to da je aktivista one NGO. Ovaj nasilni ispad se može desiti kao posledica potiskivanja neupitnog, a to je činjenica da će njegovo zmijsko telo, pod uticajem genetskih predispozicija (jer mu mama izgleda kao šifonjer, što sam zaključila jer je ona majica iz Zare pre izgledala kao šatorsko krilo a ne kao odevan predmet) jednog dana prestati da odoleva zubu vremena, te će njegovo nezadovoljstvo samim sobom projektovati na okolinu. Činjenica da je dobar student državnog fakulteta i da mu je prosek preko 9,5 najbolje govori o ambiciji koja potiče iz potisnutog prezira prema svojoj porodičnoj prošlosti i želji da se uklopi u moderno, konzumerizmu okrenuto društvo. Svoj izgled i svoje znanje doživljava kao robu na tržištu, što je siguran pokazatelj da nije sposoban da se veže. Veliki opasan pas najbolje govori o dubokoj nesigurnosti i kompleskima koje vuče.

Projekcija

Projekcija je jedan od najpoznatijih mehanizama odbrane. Sastoji se od težnji i sklonosti osobe da svoje želje, impulse ili sadržaje podsvesti koji nisu prihvatljivi za sopstveni ego, projektuje na druge osobe pripisujući im slične osobine.

S obzirom da živimo u društvu globalizacije, brzih promena i neverovatnog protoka informacija normalno je da se ponekad veoma često osećamo isfrustrirano i ljuto. I šta onda radimo? Projektujemo naš bes na druge.

Stvarnost:

Izašla sam sinoć sa drugaricama iz srednje škole i napila se kao letva. Pevale smo, pele se po stolovima, barmen nam je stalno donosio koktele iako ga je Ana ispovraćala. I tako smo pile, pile, pile, dok se ja u jednom momentu nisam popela na šank i skinula košulju. E onda, onda sam se saplela i pala na barmena, to jest na njegov… znate na šta mislim. Otišli smo do toaleta i barem pola sata razmenjivali telesne tečnosti. Zatim sam nastavila da pijem slasne koktele koje mi je donosio i zadnje čega se sećam su njegova kola. Probudila sam se u njegovom krevetu, i u panici pobegla kući. Sačekale su me tri poruke na sekretarici i sedamnaest propuštenih poziva od dečka. Javila sam mu se oko tri popodne, rekla sam mu da mi je pukla baterija i otišla sa njim na kafu.

Projekcija stvarnosti:

Dok smo pili kafu, pogledao je jednu klinku u šorcu. Poludela sam. Šta, bre, on ima da gleda druge kad je sa mnom? Oh gospode, ko zna šta radi kad nije sa mnom ako gleda druge kad je sa mnom! Ubiću ga. Sećam se da je pre dva meseca, bila je sreda uveče, bio nedostupan. Kao, pukla mu je baterija, ma nemoj. A te srede je bila ona žurka na bazenu. Ma sto posto je neku pokupio. Mamu mu njegovu. I ona plava košulja, što je nije obukao od utorka pre te srede, što kaže da ju je sjebao kad ju je prao sa crnim vešom. Laže! Neka kučka sa bazena mu je pocepala košulju. Pa da, u četvrtak mi je kupio cveće, kao godišnjica nam je. A je li, a što se pre nikad nije setio da nam je godišnjica, nego se sad setio pa mi kupuje cveće i vodi me na skupe večere? Preljubnik! Nema mi druge, moraću da ga suočim sa istinom, tražiću da mi pokaže tu šatro obojenu plavu košulju, pa da vidimo čija majka crnu vunu prede.

Racionalizacija

Racionalizacija je jedan od najčešće korišćenih mehanizama odbrane pomoću kojeg osoba za svoje neprihvatljive ili nedostojne postupke ili pretrpljeni neuspeh naknadno traži racionalne, prihvatljive razloge. Time se štiti ego od osećanja stida ili manje vrednosti i prividno održava ugroženo samopouzdanje ličnosti.

Lepota ovog mehanizma je što ne morate da racionalizujete isključivo vaš neuspeh, da ne kažem sranje, već ga možete veoma lako primenjivati i na druge. Racionalizovati se može sve – od parčeta čokoladne torte do preljube vašeg dragog.

Racionalizacija stvarnosti:

Marko mi se mnogo sviđa, stvarno mi se mnogo sviđa. Ali je jednostavno out my ligue – izlazio je sa manekenkama, ima telo Apolona, ima dobar posao, ma ima sve. A ja, muku mučim sa viškom kilograma, predebela sam za njega. Ko bi me hteo ovako debelu? Mislim da ću večeras ostati kući i samosažaljevati se sa ovom čokoladnom tortom, šmrc. Dođi moja mila tortice, ti me uvek utešiš.

Neracionalizovana stvarnost:

Realno, Marko je ovde nebitan. Meni samo treba razlog da pojedem ovu jebenu tortu. Bliži se leto i znam da ne smem da krkam slatkiše u jedanaest uveče, ali moram, jede mi se slatko, pa i ako budem najdeblja žena na plaži i nasučem se kao kit, barem ću biti srećna. A i ako ništa, naći ću nekog novog Marka zbog kog ću sabijati kilograme čokoladne torte u posleponoćnim trenucima.

Potiskivanje

Potiskivanje je po Frojdu, glavni i najčešće korišćen mehanizam odbrane, temelj i obrazac svih psihičkih odbrana. Sastoji se u potiskivanju iz sećanja svih onih neprijatnih doživljaja i predstava vezanih za zabranjene želje, ali i u aktivnom sprečavanju da se pojave u svesti. Ovaj mehanizam se manifestuje u zaboravljanju imena, događaja, namera itd. Svrha potiskivanja je prekid veza između zabranjenih psihičkih sadržaja kako oni ne bi prodrli u svest i uticali na ponašanje.

Sve može da se potisne, ali apsolutno baš sve. Zato i volim ovaj mehanizam. Posle nekoliko godina potiskivanja, ubeđena sam da bih mogla da potisnem samo svoje postojanje, ako zatreba. Naravno, potiskivanje ima i svoju lošu stranu, a to je da se može desiti da sve to što potiskujete jednog dana ispliva. Ne baš ispliva, pre bih rekla da postane gejzir. I onda, verujem, možeš da poludiš. Ali, hvala Bogu, ja do toga još nisam došla i neću o tome da razmišljam.

Verovatno bih sada trebalo da napišem nešto što sam potisnula, ali to nešto se nije desilo, barem tako kaže moja svest. Zaboga, pa potisnula sam ga. Mogu samo da vam dam savet kako se potiskuje – potiskuje se najbolje uz pomoć alkohola. Alkoholna amnezija je vrh vrhova, što kaže onaj imbecil u onoj još imbecilnijoj reklami. Moto “What happens in Vegas stays in Vegas” je super primer potiskivanja u alkoholisanom stanju – samo zameni Vegas sa klub taj-i-taj ili dečko taj-i-taj i stvar je rešena.

Dakle, psihologija, socologija i ostale humanističke nauke nisu samo mrtvo slovo na papiru, one žive svakodnevno u vašim životima. Ne morate imati PhD da biste ih primenjivale vrsno, pa makar i nesvesno. Na vašu korist, ili štetu, zavisi samo od vas, ali posledice, ma kakve bile, nikada nisu naivne.

The post Kako mehanizmi odbrane vladaju našim životima appeared first on Moodiranje.