Jedna naročita uspomena mi se javi kada god gledam u bilo koje šare, bilo na mermernim pločama, na pločicama u kupatilu, na zidovima, u parkovima. Posebno beli mermer budi uspomene.

Bilo je tipično mirno popodne kada je zazvonio telefon. Nepoznat meni ženski glas pitao je za mamu. Mama je bila na poslu. Jasno je da je to bilo vreme pre društvenih mreža, pa i interneta delimično, a svakako pre mobilnih telefona. Onda je taj isti glas pitao: “A kako ti je tata?”. Svega dve-tri nedelje ranije (vreme je tada bilo relativan pojam i jedan niz večnosti neke pomešane sa trenutkom treptaja) moj otac je preminuo na mojim rukama. Taj naizgled prozaični momenat u kojem sam ja nekoj meni nepoznatoj ženi pojasnila da tate više nema, da smo dobro, sasvim smireno i tiho, slušajući njene jecaje i tešeći je pamtim i dan danas i ni dana danas ne znam ko je ta žena bila. Primila sam njeno saučešće, spustila slušalicu i kao oparena odjurila na drugi kraj stana do kuhinje. Stavila sam slušalice i slušajući Toni Brekston i njenu pesmu “Unbreak my heart” dugo, dugo gledala u šare na kuhinjskoj mermernoj ploči. Bile su lepe. Bilo je tu životinja, srca, nekih biljčica…a iza svih njih isplivavale su zelenkaste oči moga oca, splet uspomena i neke daleke kuće i staze kojima je tek trebalo da prođem.

Kako uspomene dobiju drugo svetlo vremenom?

Danas kada biram svoje pokućstvo, sem kvaliteta i stvari koje se podrazumevaju, sa nekom setom i pomalo ličnim interesovanjem biram mermerne šare gde god mogu. Ali sam zacrtala da će moju decu za njih vezivati apsolutno samo lepe uspomene i priče.

Na stranu mojih razloga, mnogo je razloga zbog kojih je mermer dobar izbor za naš dom. Nije on jedina stvar koja će obojiti vreme u našem domu, biti deo naših uspomena, niti najupečatljivija, ali kao i zidovi, nameštaj i slike, i gradivni elementi naših domova su pozadina upravo za sve uspomene koje nas u našem domu očekuju.

Zašto birati mermer i mermerne ploče?

Generalno je mišljenje da je mermer idealan za kupatila, kuhinje, poslovni prostor, oko kamina, na zidovima i svim površinama koje su predviđene za „normalnu“ upotrebu.

Glavni razlog zbog kog postoji velika potražnja za mermerom je njegov elegantan izgled. Ovaj magmatski kamen se može naći u prelepoj i uvek unikatnoj paleti boja. Može se naći u čistoj beloj ili crnoj boji, kao i u mešavini ovih boja, a postoje i razne varijacije u roze, žutoj, sivoj u zelenoj boji.

Reč mermer vodi poreklo od grčke reči “marmaros”, što u prevodu znači kamen koji blista. Već vekovima se koristi u građevinarstvu, i lako ga je prepotznati po gracioznim šarama koje se prostiru po njemu. Izuzetno je izdržljiv (jer je prirodan kamen), ali možemo reći da je ipak manje otporn na fleke i ogrebotine tokom do kvarca. Sa druge strane, mermer bolje podnosi visoke temperature i nikada neće požuteti, ako se recimo nalazi oko kamina. Takođe, lakoća održavanja je još jedna velika prednost mermera.

Šare mermera kao šare naših života – liče na KINTSUGI

Photo by SIMON LEE on Unsplash

Sve te šare u prirodi podsećaju me i na šare u našim životima, one ljudske, nastale delovanjem ne toliko prirode, koliko sudbine.

Te šare su u japanskoj kulturi učinili prelepim, a to i jeste negde suština, da sve naše rane toliko prigrlimo da postaju lepota našeg postojanja, trag preživljenog, svedočanstvo toga da smo se sudarili sa životom samim i spoznali ga, prevazilazeći tamu u hodu, koliko god laganom i teškom, ka svetlosti.

Kintsugi je japanska umetnost spajanja slomljenih komada grnčarije sa zlatom — izgrađena na ideji da prihvatanjem nedostataka i nesavršenosti možete stvoriti još snažnije, lepše umetničko delo. Sva oštećenja su jedinstvena i umesto da se neki predmet popravlja tako da deluje kao nov, ova tehnika stara 400 godina zapravo ističe “ožiljke” kao deo dizajna.

Korišćenje ovoga kao metafore za samoisceljenje uči nas važnoj lekciji:

Ponekad u procesu popravljanja stvari koje su pokvarene, mi zapravo stvaramo nešto jedinstvenije, lepše i otpornije.

I želim vam da gledajući šare svog života pronalazite te zlatne niti i u svemu onom što vam se desi oslikate tragove kao dokaze da su vaši mermeri spomenici životu, a ne nadgrobne ploče predaje. Želim vam da vas iskušenja uzdignu, a ne obore. I na kraju vam želim da sve te uspomene i sećanja prestanu da bole, jer tada zaista, isceljenje koje zauvek traje, postaje snaga, iskonska i ta sećanja postaju motor pokretač života, a ne šipka u točkovima vašeg puta koje je jedinstveno.

The post Traganje za uspomenama u šarama: mermer i kintsugi kao trag sudbine i isceljenja appeared first on Moodiranje.

Poneki pogled i poneka pomoć – jesmo li same?

Prvi izlasci sa bebom su uzbudljivi i lepi. Vreme proleti dok posmatramo reakcije naše bebe, presrećni i uzbuđeni, ruku pod ruku sa partnerom. Ne obraćamo previše pažnje na to kuda ćemo ići, obrnemo krug po kraju i to je to. Ono što dolazi ubrzo međutim je susretanje sa realnošću, odnosno to da na Balkanu retko gde postoji istinska svest o potrebama ne samo majki sa decom, kolicima, već i invalida, pa i običnog građanstva na putu iz nabavke recimo.

Beograd pun rupa

Od onoga što je deo naše (ne)kulture, do nas, kao što je parkiranje i presecanje ionako preuskih trotoara, do onoga što je do drugih, do institucija, kao što je odsustvo prostora određenog za majke sa decom, uslovnih prostorija i latentno anatemisanje dojenja kao nečeg primitivno, a ne itekako prirodno i preko potrebno, previše je stvari koje se javljaju kao izazov u današnje vreme svim ženama koje ulaze u ili su već u sferi majčinstva. Ovo se odnosi i na očeve, naravno. Međutim, ređe će se neko drznuti na čoveka sa kolicima, no na ženu.

Predrasude su duboke. Zar vam se ne čini da će pre neko biti drčan ako mu uputite mrki pogled jer je parkirao preko celog trotoara prinudivši vas da izađete sa kolicima na ulicu samo da biste mogli da prođete nego da ima razumevanja? Zar niste doživeli to da ukoliko dojite, barem neko oko vas pošalje oštar i preziran izraz gađenja, nosili sto marama za dojenje ili ne? A opet, pomogne li vam neko?

Poražavajuće mi je to što shvatam da osobe rade da pomognu uglavnom pripadaju starijoj generaciji. Sugrađani starije dobi pre će me propustiti sa kolicima na kasi ili gde god, dok mi se više puta desilo da neka mlađa osoba krene da se breca na mene, ne na prodavačicu koja me poziva da pređem red. Konkretno mi se to desilo u Banja Luci na kasi u jednom tržnom centru, ali mogu reći da je devojka u pitanju dobila osude okoline, a ja makar saosećajni pogled kasirke, koja je u tome bila nemoćna. Nisam mogla da se ne zapitam da li su žene moje generacije ikada tako postupale. Moguće da jesu. Ali ipak nekako ostane gorak osećaj da smo kao društvo kompletno došli do nekog momenta tolikog odsustva empatije, da je poražavajuće.

Kuda sa bebom u gradu?

Život sa bebom u gradu nimalo nije lak. Brojni su faktori koji se uzimaju u obzir. Trase koje dobro znam, ne vrše više istu funkciju kao pre. Možda je brzi put bio do sada idealan, ali sa kolicima podzemni prolaz nije opcija. U Beogradu je recimo to problem kod Ušća, u Banja Luci na šetalištu kod Vrbasa. Ili ćete ići okolo kole pa na mala vrata, ili ćete kao zaprežni konj da zapnete i podignete kolica uz ili spustite ista niz stepenice. One iste devojke ili momci koji na kasi kukaju za svojim minutom dok nekoj mami dete u kolicima plače možda, nemaju pojma koliko logistike, snage, energije i žustrine zahteva jedan i najmanji izlazak iz kuće. Koliko od dojenja može da zaboli kičma ili od nespavanja glava. Koliko vremena treba za oporavak od epiziotomije ili carskog reza. Koliko trauma neke žene nose sa porodiljskih stolova. Žene heroji, šampioni, istrajni borci za život i ljubav. Saznaće možda.

Dakle, kuda onda sa bebom u preko potrebne i veoma važne i po majku i po bebu šetnje?

Realno, a posebno ako pogledamo ove tropske i nenormalne vrućine, tržni centri su idealna mesta, posle parkova, skrovitih šuma, bašti nekih restorana na otvorenom uopšte. Jedan od razloga iz kojih je tržni centar dobra opcija jeste i jedan bitan detalj o kojem retko koji lokal vodi računa, a ovom prilikom bih pozvala na svest o tome sve uključene u HoReCa sektor, uprkos teškoj godini i više iza svih. Radi se o prostorijama za prepovijanje i dojenje beba. Raspon ovoga je od nepostojećeg do neverovatno svetski udešenog. U Banja Luci još nisam iskreno otkrila kakva je situacija, te molim čitateljke, ali i čitaoce da se jave sa predlozima i uvidima. A u Beogradu, zaista sve veći broj lokala uzima ovo u obzir, te jedan odeljak postoji spreman za ove namene. Kada su u pitanju tržni centri, obavezno postoji prostorija za ove namene. U TC Ušće je tek korektna, čista, vrata ne mogu svuda da se zatvore, pomalo je skromno, hladno i u metalu, obična stolica i pomalo zatvorski osećaj ostaje. Ipak, postoji, tiho je, i sliži svrsi ukoliko nosite svoje podloge i pribor, što neminovno svi danas i rade.

Nebeskim galaksijama daleko je recimo TC Ada Mall. Ulazak u prostoriju odvojenu za namene dojenja i prepovijanja bebe je kao ulazak u najlepši vrtić svetskog nivoa. Ne samo da su površine za prepovijanje već udešene sa velikim toaletnim papirima koji se bacaju i rotiraju, već vas tu čeka i besprekorno čist toalet ne samo za mamu, već i za malo dete, kao i deo za dojenje sa plišanim foteljama, a sve u prelepim bojama i sa muzikom (doduše istom kao u celom tržnom centru, ali ok). Ne samo da se na miru može podojiti dete, već i odmoriti, presvući dete bez bojazni o higijeni, sigurnosti i bezbednosti. Slično je i u TC Big na Karaburmi. Istinski me zanima kakva je situacija u drugim lokalima na Balkanu, te pozivam sve vas da nam šaljete slike i informacije ovim povodom.

Ada Mall Shopping Centar

Malo optimizma?

Ova tema je tek početak, ne želim da polarizujem bilo koga i bilo šta i svesni smo koji su problemi prioritetniji, ali pitam se dokle. Natalitet nije nešto što se dešava samo od sebe. Tek mi sleduju priče o problemima preduzetnica i majki uopšte vezano za odlazak na bolovanje, priče o iskustvima iz bolnica i slično. Ipak, mislim da je važno da jedni drugima pomažemo, da se dobri primeri poštuju i prikažu, pohvale, da se drugi na njih ugledaju i da na kraju dana, i mame zalužuju neku prilagođenu normalnost, a za nju-potrebna je pre svega daleko viša svest o bazičnim potrebama beba i dece, i to i van konteksta tržnih centara koji eto, kao da najviše o tome i misle.

The post Malo mesta za bebe [gde je podloga za našu budućnost?] appeared first on Moodiranje.