Previše fraza, previše uputa. Mi smo glupe, sve se vrti oko njih. Šta reći a šta ne, šta učiniti a šta ne nikako ni po cenu kataklizme, šta obući a šta ne i kakva jela kuvati a šta podgrevati u majkrovejvu. Čak i naši, “ženski” magazini se vrte oko njih, drugog pola. Kako ga zadovoljiti, kako mu pušiti, kako smršati sedam kila da se okreću za tobom, kako mu prići, kako otići, kako ga odvesti pred oltar, kako mu roditi sina.

[bs-quote quote=”Uvek je on taj koji odlazi, a ti neumorna nesrećna junakinja sopstvenog romana na visokim štiklama koja sa suzama u očima i ponosom u grudima gleda kako on odlazi.” style=”default” align=”left” author_name=”Martina Tasić” author_job=”kolumnista” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2011/12/martina-tasic.jpg”][/bs-quote]

Uvek smo neke žrtve. Nikada heroji. Pa i ako jesmo, sve se svodi na sindrom majke devet Jugovića. Čemu, zašto?

A žene, k’o žene, glupe. Primaju se na ono što im se plasira, što i nije preterano polno određeno, jer se celo čovečanstvo prima, ali ipak, mi jadne i glupe se gubimo u pričama o buntovicima, večnim ljubavima i prinčevima. I onda se izgubimo. Daleko smo mi od princeza i boginja, ali nam ipak trebaju grčki bogovi i prinčevi u belim mečkama da nas spasu. A stvarnost? Potpuno različita od bajke – mi smo te koje spasavaju. I uvek, jebeno uvek, po pravilu, ne uspemo ni sebe da spasemo iz te bezuspešne, a kamikazne misije. Odgovor na pitanje zašto? Ne znam. Zašto večito spasavamo posrnule dušice? Zašto jednom za promenu neko ne spase nas?

Majčinski instinkt, ili čista glupost? Ne znam; kao što ne znam ni jednu žensku osobu koja je sa već spasenom, da ne kažem savršenom, muškom osobom. Sve njih treba spasti, i svi su spasotrebajući. Svi su oni neuredni, treba da završe faks, da nauče da kuvaju, da se lepo oblače, da sami peru veš, da gledaju nešto sem sporta, da ne izlaze svako veče sa drugovima, da rade ili ne rade milion stvari koje su radili i koje će uvek raditi.

Kao mame medvedice koje uče svoje mladunče kako da love losose, polarni medvedi su u pitanju, shvatate ironiju.

Ali nekako, uvek i svakako, mi spasavamo njih. Ej, u kojoj bajci to ima? Da princeza spasava princa?

Uvek se nekako on nadmeće za njenu ruku, lovi jabuke, zlatne jarebice i bori se sa stogodišnjim trnjem. Hej, mi smo te koje treba neko da spasi, mi smo ti nežni cvetići. Hej, spašavaćemo svoju decu kad spoznaju čari slobodnog seksa. Hej, nije normalno spašavati okolinu od nje same menjajući to što jeste. Onda ona nije ona a i mi nismo s njom zbog toga što ona nešto jeste.

I nije mi jasna, ta masovna potreba promene, da se sve menja. To nije kompatibilnost i usklađivanje, to je korenita promena. Istina, menjaju i oni nas, al to mi kod njih više vuče u patologiju i sindrom mala-mi-je-kita-ako-si-ti-u-nečemu-bolja-od-mene. A mi, glupače, pokušavamo da menjamo njih, jer nam se to možda može. Možda sebi dokažemo da možemo da pokorimo nekoga i promenimo ga. Onda to više nije on. No svejedno, nama na licu stoji onaj osmejak – ja sam ga spasla. Suze, haos, izgrizeni nokti i ispucale usne nekako se brišu iz sećanja kada on nađe novu curu, a mi konstatujemo da bi dotična trebalo da nam bude zahvalna. Ma hajte, čisti mazohizam. I opet, da, pogađate, mi budemo žrtve. Majke devet Jugovića.

Dala mu je svoju mladost, platila mu školovanje, peglala mu košulje, kuvala mu ručkove, kuvala ručkove za njega i drugare, skupljala mu prljave čarape, kupala ga kad je bio bolestan, napustila posao da bi se brinula o njemu, da bi on imao šta da jede. A on, spasen pa prestrašen, pobegao sa nekom mlađom, boljom, koja mu još uvek ne pegla košulje i ne pravi ajvar, ali pitanje je kada će. Opet žrtve.

Večito. Uvek. Bez obzira na scenario. Žene žrtve.

Neka mi neko pojasni…mene, samu sebi. Nas same, nama. Mene, vama; ili sve nas, vama. Čitavu jednu papazjaniju, koja će možda zauvek promeniti muško ženske odnose.

The post Pitanje iz pretkosovskog ciklusa: Zašto su žene žrtve? appeared first on Moodiranje.