Sav neraspoređeni kadar naše zemlje, sa usput sklepanim referencama, našao se u redu za dodelu ta dva magična slova, čiji prevod na srpski nisu ni znali.

Činilo se da je Public Relations upravo bila ta preko potrebna new born community snaga preko koje su ratni profiteri, tajkuni, politički brodolomnici, marketinški magovi i ostala falš svita, mogli s mirom pustiti svoj pošteno zarađen novac na centrifugu i novi program ispiranja.

Međutim, Odnosi s javnošću opravdali su svoj naziv kada je u struku ušla nekolicina ozbiljnih menadžera, vukući umorne noge direktno iz Njujorških univerzitetskih klupa. Borba za pravedno vešanje struke traje i danas. Kao doprinos tom fajtu, rešila sam da dodam ličnu notu demistifikaciji najlepšeg posla na svetu.

Istina na čistac

Prvo, da raščistimo šta je to PR, a šta nije, ma koliko glupo zvučalo svima onima koji sebe smatraju već iskusnim operativcima u ovoj oblasti. Public Relations, u prevodu na srpski jezik, doslovno znači javne relacije, kod nas prevedene kao odnosi s javnošću.

I to što su tvorci ili detektori ovog zanimanja imali na umu kada su nas počastili ovakvim nazivom, ništa nije različito od onoga što PR suštinski jeste. A to su relacije, nevidljive veze, emotivne, intelektualne i energetske spone u našem užem i širem okruženju, sačinjenom od velikog broja različitih vidljivih i nevidljivih društvenih i drugih grupa ljudi.

Umesto da hajlajtujem definiciju bold opcijom i podvučem da se nauči napamet, pokušala sam da definišem sam naziv u jednoj rečenici.

Međutim, PR se zapravo ni ne može definisati samo jednom definicijom i samo jednom rečenicom. Ne može se ograničiti ni pasusom, pa čak ni celom knjigom u tri toma.

PR je živo biće koje raste u nama i u korak sa nama, razvija se i postaje onaj deo nauke, koji smo u sebi izazvali. U nekom od pametnih priručnika za odrasle PR-ove, autor kaže da u okviru ove neverovatne nauke o ljudima, PR ima svoje grane, oblasti i počinje sa novim izrazima poput ciljne javnosti i alati kojima se komunicira, kao da je reč o stolarskom zanatu i zanatskoj radionici.

Starlete umesto argumenta

Mnogi čuveni autori svode PR na zanat, nazivaju ga zanimanjem za sveznajuće neznalice. S jedne strane, izjednačavaju ga sa nekom vrstom novinarstva, a sa druge strane sa politikom tržišta i globalnim političkim kretanjima. Ima i onih koji su (o Gospode Bože!) stavili znak jednakosti između Marketinga i PR-a.

Tako kažu autori knjiga koje se bave raščinjavanjem čini koje je ova struka bacila na svet.

S druge strane, privreda i dalje misli da je PR prsata plavuša (poput Samante iz serije Sex&City), koja nešto afirmativno govori o njihovoj firmi pred uključenim televizijskim kamerama i umesto argumenata nudi bogato poprsje.

Nisam sigurna u kojem trenutku u prošlosti se naša struka ofarbala u plavo i na zanosnim petnaesticama osvojila srpsko tržište. Ali, jasno se sećam kada sam po prvi put u životu osetila sramotu prilikom izgovaranja ta dva čarobna slova koja bi, osim onoga čime se bavim u životu, trebalo da kažu i ko sam.

Tada sam shvatila da između starlete, prevaranta i PR-a teško da neko može da napravi jasnu razliku. To me nateralo da razmislim o tome kako je uopšte došlo do toga da Srbija ima toliko PR agencija i toliko ljudi koji su PR menadžeri, a da branša trpi poniženje kakvo nijedna druga nije trpela.

Svako promišljanje dobije i svoj rezultat, a ono što sam ja shvatila u međuvremenu, uopšte mi se nije dopalo. Jedan od osnovnih problema ležao je u tome što su samozvani PR-ovi samouki tehničari. Drugi problem je što ne postoje ni propisi ni ograničenja koja sprečavaju osobu, koja smatra da joj je to zabavno, da prisvoji naziv i jednostavno počne operaciju na otvorenom srcu, a da prethodno nije videla ni kap krvi u životu. I treća stvar koja je dovela do haosa jeste inertnost struke da definiše: “Čime se ja to bavim i zašto je to za vas korisno, dragi klijentu.”

PR na kilo

Odjednom, našla sam se u zemlji čuda, većoj nego Alisa u svojoj i shvatila da je PR tretiran drugim, za klijente adekvatnijim nazivom – prodavac magle. A kad se magla raziđe ne ostaje ništa drugo nego uzaludan posao bez rezultata. U međuvremenu, sve kategorije su nestale, ostalo je samo puko komuniciranje sa medijima i portparolstvo.

PR je postao podvrsta marketinga (?!), a omiljeni PR alat za ucenjivanje medija – budžet za advertajzing. Prodavac magle je počeo da nosi digitron sa sobom kao častan prodavac, a onda je i još časniji klijent počeo da traži PR na kilo. Za pregovaračkim stolovima vodila se bitka oko gramaže i preračunavanja, a rezultat je bežao u toplije krajeve.

I onda sam ugledala jednu PR kampanju tada naše najveće PR agencije, koja je svoju strategiju uradila na čvrstim temeljima već plaćenih reklama, uz koje se sporadično pojavljivao nevešt i providan takozvani PR tekst. To je bio trenutak kada su Odnosi s javnošću umrli na rukama svojih ubica i ponovo se rodili u ruhu unapređeng alata za prikupljanje belog reketa.

Moje konstantno: PR to sam ja, doživelo je svoje lično preispitivanje, a da ne govorim o stepenu razočarenja. Zadržati dostojanstvo i standarde bilo je isto kao nositi damski šešir na rejv žurci u Pragu.

Ali, pošto PR to sam ja ne može biti dalje od moje ličnosti, shvatila sam da uopšte ne želim da sledim trendovsku kulturu, već da pozajmim vreme koje nemam i postanem trendsetter by myself i da konačno, ovim redovima pokušam da pridobijem makar još jednu poštenu, preživelu PR dušu na svoju stranu.

Strah koji me goni ne odnosi se na masu samozvanih piljarova koji će požderati i moje reči i moju malenkost. Odnosi se na strah da će me zavesti u borbu protiv netačne vage koja nepravilno odmerava kilažu PR-a, umesto časne borbe za povratak strukovnih i moralnih kodeksa. Pošto sam rat objavila, red je da krenem i sa borbenom strategijom.

Nastaviće se…

The post Pokojni PR i prodavci guste magle appeared first on Moodiranje.