Reči imaju onoliko značenja koliko ih običan čovek ne može registrovati. Neko bi rekao da smo drugačiji, neko da smo obeleženi. Ja bih rekla samo da smo izabrani da, u moru nesporazuma, poređamo veze između ljudi i njihovih htenja onako kako bi svi imali koristi i kako bi živeli u ljubavi sa svojim i tuđim potrebama.

U PRethodnom tekstu čitali ste:

Pokojni PR i prodavci guste magle

Da nismo fabričke tvorevine, produkti visokoobrazovnih institucija niti slučajno zatečeni u ovoj struci, govori i činjenica da su američki magovi u ovoj oblasti u jednom trenutku proglašeni spin doktorima.

To se pokazalo kao refleksija teške ljubomore onih koji ove veštine izuzetno vrednuju, neobično mnogo priželjkuju za sebe, a nisu po rođenju imali sreće da budu izabrani u tim svevidećih, živih ljudskih detektora svega onog što prosečnom čoveku ni u četiri života ne bi palo napamet.

Da zanemarimo sve do sada naučeno o PR-u. U suštini, čovek se rađa sa raznovrsnim talentima, ali samo jedan stidljivo iskoči na površinu i povuče nas za uvo.

Ako pažljivo oslušnemo šta nam unutrašnje biće govori, velike su šanse da završimo kao odrasla osoba zadovoljna svojim poslom.

Ostali, gluvi i slepi, završiće tamo gde im društvo naredi, u najvećem broju slučajeva. Ako saslušate taj stidljivi, tanušni glasić u vama i čujete šta vam govori, onda ste i u stanju da vrlo rano saznate šta ćete biti “kad porastete.”

Međutim, “tanušni glasić” mi je već odavno rekao da smo okruženi energetski nezdravim, robotizovanim PR-ovima, koji su nemilice izvirali iz Šaperove tvornice olovnih vojnika.

Takva najezda skakavaca koji su komunicirali sa medijima za sitan keš, učinila je PR struku sinjim kukavcem koji je molio za parče nedopečenog hleba, umešenog prema pogrešnoj recepturi.

Kao jedan od urednika tada najtiražnije dnevne novine u Srbiji, bila sam izložena neopisivom maltretmanu, psihičkom zlostavljanju i nasilnom uvaljivanju svakojakog smeća, za koji su PR-ovi verovali da je vest od nacionalnog značaja.

I to bi krenulo zorom. Jedan po jedan, uniformisani kao spartanski vojnici, stizali su mejlovi u kojima su lopatom bile nabacane skupocene sintagme bez ikakvog značaja, nevešto upakovane u “javni interes i zanimljivu vest”. Iza tih kitnjastih redova, zalepljenih na još kitnjastije memorandume, jasno se očitavao očaj:

Objavite budalaštine naših klijenata za džabe, molim vas, da ne bismo izgubili fensi posao PR-a, za koji nas Šaper plaća u kikirikiju i kartama za Najdžel Kenedija.

Od podne bi krenula malo drugačija strategija. Čini mi se da nikada u životu nisam čula toliko komplimenata na svoj račun, koji su uvek završavali molbom pomalo plačljivim glasom da se nešto objavi.

Svako od nas imao je svoj personalni delete sistem, pa tako i ja svoj. Odštampani mejlovi jednopotezno su završavali na dnu kante, a telefonski razgovori prekidani nakon 10 sekundi.

U bespoštednoj borbi za besplatnu objavu u medijima, koju će skupo naplatiti klijentu, mašući mu nadobudno press clippingom ispred nosa, bagovi u komunikaciji sa okolinom prerastali su cirkus Medrano. Za ljude koji su, pre svega, plaćeni za veštu komunikaciju, bio je to poraz na domaćem terenu.

Međutim, kao u dobroj holivudskoj komediji, plagijatori struke i ubice PR-a u Srbiji, nisu videli istu sliku u virtuelnom ogledalu, pa su umesto stida, jedni drugima dodeljivali godišnje nagrade, titule, plakete.

U maniru tapšanja po sopstvenom i saradničkom ramenu, samozvani i nadobudni nazovi Menadžeri za odnose s javnošću, koji su harali tržištem ostavljajući krvavo bojno polje iza sebe, vremenom su se samo razmazali.

Iz PR-a lako su skliznuli u marketing, konsultantski biznis, advertajzing, savetovanje direktora javnih preduzeća i prelili se iz istih u iste agencije, koje su samo presvukle gaće.

Međutim, tržište je ostalo poharano. Novac je ispario u vidu guste magle, a rezultati nisu bili merljivi. Većinu kampanja, u tišini svojih malih PR radionica, radili su časni podizvođači, kojima nije bilo dozvoljeno da navedu taj posao u portfoliu.

A onda su opet stigle godišnje nagrade, međusobna sokoljenja, tapšanja i odavanja priznanja na kampanjama pretrpanim advertajzingom, kojima su nemilice deljene PR nagrade.

Sve je izgubilo smisao. Pa i sam smisao je izgubio svaki smisao. Bilo je vreme da neko ustane i kaže da car ne nosi gaće, čime sam se kandidovala za časno mesto crne ovce srpskog PR-a.

Nastaviće se…

The post Očitavanje bukvice: Crna ovca srpskog PR-a appeared first on Moodiranje.

Sav neraspoređeni kadar naše zemlje, sa usput sklepanim referencama, našao se u redu za dodelu ta dva magična slova, čiji prevod na srpski nisu ni znali.

Činilo se da je Public Relations upravo bila ta preko potrebna new born community snaga preko koje su ratni profiteri, tajkuni, politički brodolomnici, marketinški magovi i ostala falš svita, mogli s mirom pustiti svoj pošteno zarađen novac na centrifugu i novi program ispiranja.

Međutim, Odnosi s javnošću opravdali su svoj naziv kada je u struku ušla nekolicina ozbiljnih menadžera, vukući umorne noge direktno iz Njujorških univerzitetskih klupa. Borba za pravedno vešanje struke traje i danas. Kao doprinos tom fajtu, rešila sam da dodam ličnu notu demistifikaciji najlepšeg posla na svetu.

Istina na čistac

Prvo, da raščistimo šta je to PR, a šta nije, ma koliko glupo zvučalo svima onima koji sebe smatraju već iskusnim operativcima u ovoj oblasti. Public Relations, u prevodu na srpski jezik, doslovno znači javne relacije, kod nas prevedene kao odnosi s javnošću.

I to što su tvorci ili detektori ovog zanimanja imali na umu kada su nas počastili ovakvim nazivom, ništa nije različito od onoga što PR suštinski jeste. A to su relacije, nevidljive veze, emotivne, intelektualne i energetske spone u našem užem i širem okruženju, sačinjenom od velikog broja različitih vidljivih i nevidljivih društvenih i drugih grupa ljudi.

Umesto da hajlajtujem definiciju bold opcijom i podvučem da se nauči napamet, pokušala sam da definišem sam naziv u jednoj rečenici.

Međutim, PR se zapravo ni ne može definisati samo jednom definicijom i samo jednom rečenicom. Ne može se ograničiti ni pasusom, pa čak ni celom knjigom u tri toma.

PR je živo biće koje raste u nama i u korak sa nama, razvija se i postaje onaj deo nauke, koji smo u sebi izazvali. U nekom od pametnih priručnika za odrasle PR-ove, autor kaže da u okviru ove neverovatne nauke o ljudima, PR ima svoje grane, oblasti i počinje sa novim izrazima poput ciljne javnosti i alati kojima se komunicira, kao da je reč o stolarskom zanatu i zanatskoj radionici.

Starlete umesto argumenta

Mnogi čuveni autori svode PR na zanat, nazivaju ga zanimanjem za sveznajuće neznalice. S jedne strane, izjednačavaju ga sa nekom vrstom novinarstva, a sa druge strane sa politikom tržišta i globalnim političkim kretanjima. Ima i onih koji su (o Gospode Bože!) stavili znak jednakosti između Marketinga i PR-a.

Tako kažu autori knjiga koje se bave raščinjavanjem čini koje je ova struka bacila na svet.

S druge strane, privreda i dalje misli da je PR prsata plavuša (poput Samante iz serije Sex&City), koja nešto afirmativno govori o njihovoj firmi pred uključenim televizijskim kamerama i umesto argumenata nudi bogato poprsje.

Nisam sigurna u kojem trenutku u prošlosti se naša struka ofarbala u plavo i na zanosnim petnaesticama osvojila srpsko tržište. Ali, jasno se sećam kada sam po prvi put u životu osetila sramotu prilikom izgovaranja ta dva čarobna slova koja bi, osim onoga čime se bavim u životu, trebalo da kažu i ko sam.

Tada sam shvatila da između starlete, prevaranta i PR-a teško da neko može da napravi jasnu razliku. To me nateralo da razmislim o tome kako je uopšte došlo do toga da Srbija ima toliko PR agencija i toliko ljudi koji su PR menadžeri, a da branša trpi poniženje kakvo nijedna druga nije trpela.

Svako promišljanje dobije i svoj rezultat, a ono što sam ja shvatila u međuvremenu, uopšte mi se nije dopalo. Jedan od osnovnih problema ležao je u tome što su samozvani PR-ovi samouki tehničari. Drugi problem je što ne postoje ni propisi ni ograničenja koja sprečavaju osobu, koja smatra da joj je to zabavno, da prisvoji naziv i jednostavno počne operaciju na otvorenom srcu, a da prethodno nije videla ni kap krvi u životu. I treća stvar koja je dovela do haosa jeste inertnost struke da definiše: “Čime se ja to bavim i zašto je to za vas korisno, dragi klijentu.”

PR na kilo

Odjednom, našla sam se u zemlji čuda, većoj nego Alisa u svojoj i shvatila da je PR tretiran drugim, za klijente adekvatnijim nazivom – prodavac magle. A kad se magla raziđe ne ostaje ništa drugo nego uzaludan posao bez rezultata. U međuvremenu, sve kategorije su nestale, ostalo je samo puko komuniciranje sa medijima i portparolstvo.

PR je postao podvrsta marketinga (?!), a omiljeni PR alat za ucenjivanje medija – budžet za advertajzing. Prodavac magle je počeo da nosi digitron sa sobom kao častan prodavac, a onda je i još časniji klijent počeo da traži PR na kilo. Za pregovaračkim stolovima vodila se bitka oko gramaže i preračunavanja, a rezultat je bežao u toplije krajeve.

I onda sam ugledala jednu PR kampanju tada naše najveće PR agencije, koja je svoju strategiju uradila na čvrstim temeljima već plaćenih reklama, uz koje se sporadično pojavljivao nevešt i providan takozvani PR tekst. To je bio trenutak kada su Odnosi s javnošću umrli na rukama svojih ubica i ponovo se rodili u ruhu unapređeng alata za prikupljanje belog reketa.

Moje konstantno: PR to sam ja, doživelo je svoje lično preispitivanje, a da ne govorim o stepenu razočarenja. Zadržati dostojanstvo i standarde bilo je isto kao nositi damski šešir na rejv žurci u Pragu.

Ali, pošto PR to sam ja ne može biti dalje od moje ličnosti, shvatila sam da uopšte ne želim da sledim trendovsku kulturu, već da pozajmim vreme koje nemam i postanem trendsetter by myself i da konačno, ovim redovima pokušam da pridobijem makar još jednu poštenu, preživelu PR dušu na svoju stranu.

Strah koji me goni ne odnosi se na masu samozvanih piljarova koji će požderati i moje reči i moju malenkost. Odnosi se na strah da će me zavesti u borbu protiv netačne vage koja nepravilno odmerava kilažu PR-a, umesto časne borbe za povratak strukovnih i moralnih kodeksa. Pošto sam rat objavila, red je da krenem i sa borbenom strategijom.

Nastaviće se…

The post Pokojni PR i prodavci guste magle appeared first on Moodiranje.