U trenutku kada su ratno stanje i ekonomija nužno zahtevali siromaštvo, moda je stajala. Većina materijala je korišćena za pravljenje vojnih uniformi, pa je za žensku odeću ostajalo malo toga. Žene izgledaju zapuštenije, nisu više sređene, obučene u raskošne i skupocene haljine napravljene od kvalitetnih materijala. Dolazi do stvaranja posebne vrste skromnije odeće za žene. Nedostatak detalja i sjaja prividno je nadoknađen šarom. Isticanje dekoltea, ramena i nogu nije bilo u prvom planu, a struk je bio naglašen. Dakle, preterano isticanje seksualnosti kroz garderobu nije dolazilo u obzir, kao što se to potencira u današnjoj modi. Žene su očigledno izgledale skromnije i neprimetnije. Industrija je bila u lošem stanju, ljudi su prekrajali odeću, a kreatori su, pogođeni krizom, bili primorani da promene odeću skraćivanjem sukanja.

Žene su, usled učešća u ratu nosile i mušku garderobu, kapute, široke pantalone, što je sastavni deo i današnje obnovljene mode. Takođe, ženska uniforma se nije u velikoj meri menjala do danas, osim što je unapređena po kroju. Primetićete da su stjuardese i medicinske sestre oduvek imale isti kroj uniforme, koji je s vremenom unapređivan jedino u vidu kroja, skraćivanja suknje i sužavanjem struka.

Boje koje su se isticale bile su crna, tamno plava, oker, boja senfa. Cilj nije bilo privlačenje pažnje, već odmerenost.

Kada govorimo o šminkanju, četrdesete su nalagale naglašene obrve, pune usne, dok je šminka na očima bila umerena. Karmini su bili glavna ženska oprema i isticali su im nežne usne. Bio je važan prirodni izgled uz malo dodataka, koji bi samo ulepšali već postojeću lepotu.

Krajem četrdesetih godina dvadesetog veka, došlo je do pokušaja promene u modnom svetu. Pokušavajući da osveži posleratni stil, modna kuća ”Dior” je kolekcijom iz 1947. godine uvela promene. Pogled na odeću je bio izmenjen. Ramena su naglašavana i sužavana. Struk je stanjivan širokim suknjama, koje su bile dužine do listova. Cipele i modni dodaci su upotpunjavali novi stil. Moda je ponovo cvetala, a žene su povratile svoj uzvišeni izgled. Osveženje je dobro došlo ženama koje su tokom rata bile zapuštene i zanemarene.

Ipak, uvođenje novina u doba siromaštva nije uzelo maha. Oporavljajući se od krize, svet nije bio spreman za povratak prenaglašenih i bogatih komada odeće. Svet je i dalje bio u šoku usled velikih stradanja i ekonomske krize koja je uticala na sve sfere života. Rasipanje i glamurozna garderoba jednostavno nisu došli u pravo vreme. Kolekcija koju je predstavio ”Dior” je naišla na negodovanje, a čak je proglašena i svetogrđem.

S obzirom da se moda ponavlja, uz dodavanje ponekih detalja, tako su se i četrdesete u prethodnih nekoliko godina iznova vratile u svet mode. Poslužile su kao nadahnuće modnim kućama poput ”Miu Miu”, koja je u svojoj kolekciji jesen/zima 2011/2012. pokazala da se moda ipak vrti u krug.

Današnje viđenje ovog pravca je unapređeno, pa su haljine inspirisane posleratnim periodom zadržale šare uz nekoliko raznolikosti. Rukavi su uglavnom dugački, suknja je ostala do listova, ali se pojavila i nešto kraća, kao posledica nove kulture. Šare i materijali su u velikoj meri ostali dosledni raznovrsnosti izvornog stila četrdesetih.

Kako vi kombinujete vaš izgled iz četrdesetih godina? Da li ste ljubitelji šarenih komada garderobe, širokih pantalona i kaputa? Jedno je sigurno – stil, primeren izgled i uzvišenost su ostali vanvremenska odlika odevanja.

The post Četrdesete se vraćaju u novom ruhu appeared first on Moodiranje.

Režiranje filmova o predstojećim ratovima

Pretprošlo leto Andželina, kao ambasadorka dobre volje za pitanje izbeglica Ujedinjenih nacija, zajedno sa mužem Bred Pitom (koji je valjda bio tu u svojstvu ambasadora njene dobre volje), posetila je izbeglički kamp u Goraždu, gde se slikala i razgovarala s muslimanskim ženama, što je sve delovala potresno, kao i njena formalna izjava za tu priliku: „Uprkos okrutnoj stvarnosti njihovog nesređenog života, oni su neverovatno istrajni u tome da svojoj deci osiguraju bolju budućnost. Nakon što sam videla ove ljude i čula njihove priče, ne mogu dovoljno naglasiti koliko je neophodno fokusirati se na dobrobit najugroženijih ljudi. Lokalne vođe su ti koji su najviše odgovorni da odaberu opcije koje će osigurati da BiH krene napred ka Evropskoj uniji“. Takođe je izjavila da su je „veoma inspirisale ove porodice“. Ubrzo se saznalo i na koji način.

Već se toliko pisalo o spornom scenariju za ovaj film, kao i o samom filmu koji nismo gledali duže od trejlera na ju-tjubu, pa za sada, dok ga ne pogledamo, možemo još konstatovati i sledeću neospornu činjenicu: Andželina se za pomoć oko rada na priči obratila i Vesliju Klarku, navodno njenom prijatelju, koji je kao general predvodio NATO snage prilikom bombardovanja Srbije 1999. Takođe treba konstatovati i da je njen film pokrenuo niz polemika u Bosni i Hercegovini, koja je i ovako trusno i osetljivo političko tle. Bez obzira kako neke stvari naivno izgledale, ne treba smetnusti s uma da su upravo takve varnice izazvale neviđene požare na našem podnevlju. Ne treba zaboraviti ni film „Rat uživo“ ili „Wag the Dog“ iz 1997. koji je „anticipirao“ bombardovanje Srbije. Film govori o vašingtonskim „spin doktorima“ koji nekoliko dana pred predsedničke izbore, kako bi sakrili potencijalni seksualni skandal u Beloj kući, konstruišu lažni ratni sukob u Albaniji i njegovu dalju eskalaciju. U filmu glume Robert Deniro i Dastin Hofman, režirao ga je Beri Levinson, a scenario je rađen prema knjizi „Američki heroj“ Larija Beinharta. Radnja knjige je smeštena u vreme vladavine Džordža Buša Seniora, a zanimljivo je da je film snimljen u vreme kad je Vašington potresala „afera Levinski“. Dakle, ništa nije slučajno.

Šerbedžija – najpoznatiji Rus u Holivudu

No, vratimo se Šerbedžiji. Ovaj Srbin iz Like, koji je stekao zavidnu reputaciju u vreme bivše države, a zatim je bio prinuđen da preko Beograda emigrira u London za vreme rata i raspada države, ostvario je više nego zavidnu karijeru u Holivudu. Dobrim delom i zbog toga što nije bio ni sujetan ni gadljiv, te je koristio svaku šansu koja bi mu se pružila da glumi. Kad se pogleda njegova filmografija od sredine devedesetih na ovamo, upadljivo je da je Šerbedžija u zapadnjačkim filmovima odigrao više Rusa od prosečnog ruskog glumca u ruskim. U „Svecu“ je glumio Ivana Tretiaka, u „Svemirskim kaubojima“ Generala Vostova, u „Nemogućoj misiji 2“ Dr. Vladimira Nekorviča, u „Sneču“ Borisa „The Blade“ Jurinova, u „Quicksandu“ šefa ruske mafije Olega Butraskaju, u britanskoj seriji „Spooks“ – Viktora Švitkoja, u „Moscow Zero“ – Sergeja, u „The Elder Son“ – Maksima Sarafanova, u seriji „24“ – Dmitrija Gredenka, u „My Own Worst Enemy“ – Jurija Volkalova, u „Quarantine“ – Jurija Ivanova, u „Middle Men“ – Nikitu Sokolofa... I da ne nabrajam dalje, stekli ste sliku, zar ne?

Filmski rat u Gruziji preteča „Krvi i meda“

Međutim, od svih uloga Rusa jedna je vrlo problematična i ima posredne veze s Andželininim projektom. Reč je o filmu „Petodnevni rat“, koji govori o sukobu u Gruziji iz 2008. Šerbedžija ovde glumi pukovnika Aleksandra Demidova, vođu ruskih paravojnih snaga, koje tokom ovog kratkog sukoba krvavo terorišu stanovništvo Cinvalija i okoline. Glavni lik ovog do zla boga naivnog filma je američki televizijski reporter koji nakon zlehude avanture u Iraku, gde je izgubio koleginicu-ljubavnicu, dospeva u Tbilisi, baš u tenutku kada Gruzija, na čijem čelu je predsednik Mihail Sakašvili (glumi ga Endi Garsija), pokušava da pred početak Olimpijskih igara zauzme otcepljene pokrajine Južnu Ostiju i Abhaziju.
Ana Neistat iz organizacije „Human Rights Watch“ kaže da je u ovakvoj političkoj klimi ovaj film opasan, kao i da jednostrano optužuje ruska zlodela u sukobu, potpuno ignorišući ona koja su činili Gruzini: „Film oslikava Ruse i stanovnike Južne Osetije kao varvarske zveri, naspram gruzijskih anđela mira“, kaže ona, a Džošua Fust dodaje: „To je primer klasične gruzijske propagande, a ne realan opis onoga što se zaista desilo, posebno ne poštena analiza događaja koji su do tog sukoba doveli“.

E, sada je nekadašnji recitator romantičnih stihova, danas specijalizovan za uloge ruskih gangstera i ubica u američkim filmovima, nakon pukovnika Demidova iz filma koji je očigledno naručio neko iz Vašingtona, a finasirao Sakašvili i njegovi sponzori (glumica Šeron Ston, primera radi, učestovala je u radu fonda koji je prikupljao novac za pomoć Gruziji u tom sukobu, skupivši oko milion dolara samo tokom trajanja petodnevnog fajta, bila je na svečanoj premijeri filma u Tbilisiju 5. juna 2011., zajedno sa ostalim glumcima iz filma), uskočio je u cokule generala Nebojše Vukojevića. Kako reče mostarski muzičar Mustafa Šantić, koji igra harmonikaša u filmu: „Rade glumi srpskog generala sigurnog u pobedu srpskih snaga, i slavi plan koji će im u tome pomoći“. Dakle, eto još jednog portreta negativca kakvog je oživeo i u „Petodnevnom ratu“, tvrdeći sugestivno kako film nije jednostran: „Film nije o tome da su Srbi loši momci. To je priča o jednom logoru kojeg drže Srbi i gde su zatvorene muslimanke. Bilo je takvih i na drugoj strani“. Ovo je izjavio gostujući na B92 u emisiji kod Jugoslava Ćosića, a čudi me što ga voditelj nije pitao: „Ako je takvih logora bilo i na drugoj strani, zašto se onda Andželina ne bavi tim logorima?“

Novac u rukama…

Iako ima mnogo onih koji Šerbedžiju pamte nostalgično, kroz prizmu njegovog glumačkog angažmana u SFRJ, te zarad te nostalgije odlaze na njegove koncerte i s uživanjem degustiraju njegove javne nastupe, činjenice govore da je Rade poslednje dve decenije stavio svoje umeće u službu Holivuda i američke propagande, te na taj način vulgarizovao svoju pojavu. Baš zbog toga, iako ga nisam odgledao, mislim da je „U zemlji krvi i meda“ još jedan propagandni film, čiji bi efekti mogli da se osete u BIH, a i regionu u dogledno vreme, kao što je bio slučaj sa „Wag the Dog“ ili kao što se pokušalo sa „5 Days of War“ (pritisak na Rusiju i negativna slika o Putinu koji unajmljuje plaćenike za rat u Gruziji).

Neko bi mogao reći da je čovek uspeo u inostranstvu, što ne bi bilo daleko od istine, ali je pitanje – na koji način i po koju cenu?

I Emir Kusturica je uspeo u inostranstvu, ali još uvek nije svoj talenat stavio u službu bilo čije propagande, barem kada je reč o njegovim filmovima. I Bregovića obožavaju da slušaju na Zapadu, ali im on ne svira neku karikaturizovanu verziju ciganskog kazačok panka tipa Gogol Bordello, već promoviše muzičku zaostavštinu Balkana na poprilično tradicionalan način, uz tek malo neophodnih modernih začina. S druge strane, Šerbedžija je potpuno otvoren za kompromise. Samo treba da mu priđe neki producent i pita: „Pošto Rus?“. Rade već ima spremnu cifru, koja zavisi od toga glumi li zlog ili rđavog, jer dobar u holivudskim scenarijima očigledno ne postoji. U pauzi između dva Rusa doći će da igra Šekspira na Brionima ili održi koncertni recital u Beogradu u slavu rakije i prave domaće kuhinje. Uz klopu će nam uvaliti i malo šarmerske demagogije, pa ko se upeca – upeca se. Job well done.

The post Demagoške bravure Radeta Šerbedžije appeared first on Moodiranje.