Ideja je bila i da nas kupuju klinke više nego klinci. Ideja je bila i da zasenimo slavu sličnih preteča poput ITD i Ćao. Ideja je zaista bilo mnogo, a realizacija, u najmanju ruku, čudna. Ako izuzmemo onaj deo sa psihotestovima, istinitim ljubavnim pričicama, savetima polunormalnim tinejdžerima – ma, generalno taj pekmez deo bez kojeg danas ne mogu da se zamisle ženske novinske drombulje – od Stila do Džoja, Super Tin se nekako oteo kontroli i utekao, kao od giljotine, svim početnim idejama.

U njemu su počeli da se pojavljuju feljtoni o začetku grandža, životu i samoubistvu Kurta Kobejna, odbijanju grupe Pearl Jam da nakon videoklipa za pesmu „Jeremy“ nastavi sa snima spotove… Promovisan je upravo začeti Britpop, gde je procvetao sukob između ljubitelja Oasisa i Blura, a oko njih su se smucali vrlo interesantni Pulp, Elastica, Saint Etienne, Supergrass, Echobelly, Divine Comedy, Placebo, Kula Shaker, Super Furry Animals… Iz Bristola je došla fenomenalna muzika: nakon Massive Attack pojavili su se Tricky, Portishead i nešto kasnije Morcheeba. Muzika sa Ostrva, na kojem se u to vreme nije igrao evropski fudbal zbog famoznih hejselskih bahanalija pred finale KEŠ-a Liverpul-Juventus, bila je apsolutno dominantna u Super Tinu, baš kao i na listi emisije Dodatno ubrzanje na 3K. Naravno, uz nezaobilazno praćenje novih albuma REM, U2, Madone, Bouvija… Kao i novih američkih postgrandž zanimljivosti kao što su Alanis Morissette ili bend Nirvaninog producenta Butcha Wiga – Garbage (iako je prva Kanađanka, a Shirley Mason pevačica Garbage, Škotkinja). Ne treba zaboraviti i popularnost probuđene elektronske muzike koja je donela Mobyja, te bendove Underworld, Chemical Brothers, Prodigy… Takođe ne treba smetnuti s uma da su rejv partiji u Beogradu devedesetih bili izuzetno popularni i da u tom segmentu gotovo da nismo zaostajali za Britancima zahvaljući ovdašnjim DJ-evima i organizatorima tih dešavanja – od „Sare“ na Adi do kluba „Industrija“, pa nadalje.

Ko će ga znati zašto, ali mi smo odlučili da sve ovo pratimo, da idemo u korak sa belim svetom, iako nam je taj svet uvalio sankcije i izolovao nas od sebe k’o najgore gubavce. Generacijski, a i u svakom drugom pogledu, više smo se pronalazili u knjizi Daglasa Koplanda „Generacija X“ ili romanima Breta Istona Elisa „Manje od nule“ i „Pravila privlačnosti“ ili „Treinspotingu“ i „Esidhausu“ Irvina Velša, nego u onome što su tada pisali Momo Kapor, Brana Crnčević, Milorad Pavić, Dragoš Kalajić… Do pojave Vlade Arsenijevića i njegovog romančića „U potpalublju“ moja generacija nije imala „svog“ literarnog glasnogovornika (nažalost Srđan Valjarević nije bio etabliran baš nikako), kao što su onima u osamdesetim to bili, recimo, Mika Oklop ili Branko Dimitrijević ili Goran Tribuson. Sva proza je bila šabanizovana, puna nekih arhaičnih džibersko-seljačkih motiva koji kipte od patriotizma s ukusom zle krvi i atmosferom ciganskog groblja; ako kapirate na šta ciljam… Bedak, jednom rečju. Patos, patosčina. Svi smo, bre, otišli u šest ruralnih majki majčinih i to je još bilo gistro moderno.

E, sad, ova priča o ekipi „200 na sat“ je zapravo priča o petlji Palma-Košava, to jest dvema televizijama koje su, zdušno potpomognute Radio Pinkom, pogurale taj neki densfolk, iliti muziku koja je zapravo bila čist plagijat tada u nemačkoj popularnog Eurotreša, odnosno nemačkog disko popa koji su furali Mr. President („Coco Jamboo“), Scooter, DJ BoBo, 20 Fingers… Uz uvezene starove poput Šveđanina (jeste, stvarno) Doktora Albana („It’s My Life“) i surinamskog dua iz Holandije 2 Unlimited (zgodnih Raya i Anite – sećate ih se: „No limit“ i „Get Ready For This“?). Behu to melodični i zarazni refreni uz neko kvazirepersko naklapanje. Tako su  se proguzili Dr Iggy, Duck, Funky G, beat Street, Đogani Fantastiko, 187, Modelsice… Tako je nastao fenomen „otvaračica usta“, jer su pevačice poput Marije Mihajlović ili Aleksandre Radović pevale umesto „pevačica“ (zevačica) ovih grupa. Tu je onda niz pevačica poput Gale, Line, Leontine, Elle B, pa pevača poput Kneza, Ivana Gavrilovića… Au, ko će ih se svih setiti. Naravno, bilo je i relativno uspešnih proizvoda u toj baruštini, poput Tap 011 i Mobi Dika, čije pesme, bez obzira koliko ličile na ostatak aktuelne scene, nisu bile bez (makar i minimalnog) zanatskog i pevačkog kvaliteta. Uglavnom, cela ta ekipa, koja se u medijima preplitala s „kraljevima splavova“ Džejom i Lukasom, te „kraljicama divljih pašnjaka“ Cecom, Mirom, Gagom i Jami, ostala je minorizovana na poslednjim stranama Super Tina, što smo na prvim redakcijskim sastancima odmah raščistili. Šabani i šabanke – vozdra!

Kad je domaća scena bila u pitanju, mi smo prednost davali rokenrolu i njegovim derivatima, pravom urbanom zvuku, pa su naši favoriti bili: Van Gog, Disciplina kičme, Partibrejkersi, Zabranjeno pušenje, Sunshine, Goblini, Rambo Amadeus, Love Huntersi, Atheist Rap, Obojeni program, Deca loših muzičara, Familija, Kristali, Darkwood Dub, Kanda, Kodža i Nebojša, Del Arno Bend, Eyesburn, Gru (koji je, na veliko čuđenje, pobedio u konkurenciji „najboljeg domaćeg pevača“ u anketi Super Tina iz 1995, a da ga uopšte nije bilo u medijima), Vudu Popaj, K2…

Na naslovnoj strani nikad se nije našao nijedan pripadnik tzv. turbozvezda devedesetih, a, primera radi, Funky G iliti Gazmen Đogani, nikad nije ušao u novine ni kao vest, jer nas je ispalio za intervju (uspavao se, baja), pa ga je urednik zauvek odstranio. Čak je i Đole Đogani molio da pustimo nešto o njegovom burazeru, al’ nije pomoglo. Iako je Mira Marković u Dugi pisala svoj dnevnik, iako je jedno vreme julovac i čuveni fotograf Vican Vicanović bio naš direktor, Super Tin nikad nije prihvatio da na njegovim stranama glavnu reč vode likovi ispali iz „Minimaksovizije“ i julovskih medija. Ne samo zato što su bili iz političke priče protiv koje smo se borili, nego zato što nisu bili dovoljno kvalitetni za to. Mislim, da se ne zezamo: ta muzika je bila čisto sranje!

Utoliko mi je šugavije što sve to sad promovišu Novak i Janko (Troicki me ne čudi, on i deluje kao da bi mogao da bude plesač u Fanki Džiju, ima tu facu i gard), kao i Ziki, koji devedesetih nije mogao u Beogradu da nađe teren gde bi trenirao i koji bi, da nije bilo tih i takvih devedesetih, možda napravio odličnu karijeru u singlu, makar poput Bobe Živojinovića, a možda bi pomogao brži razvoj nekog Noleta.

Nisam bio ni svestan koliko smo dobar posao uradili sa Super Tinom, sve dok klinci koji su ga čitali nisu porasli i dok nisu počeli da prave svoje karijere u medijima, napominjući da su odrasli na mojim tekstovima i tekstovima mojih kolega iz Tina (mada su i fotke bile odlične i atipične: original uz priču, s lica mesta, a ne promo k’o sad ove što kruže po štampi). Kažu, dakle, da smo im bili inspiracija. Da smo im sačuvali umove od mentalne zaraze koja je harala devedesetih. Da smo ih držali u kontaktu sa svetom i davali svake nedelje drugačiju viziju stvarnosti od one koju su im nudili tadašnji mediji…

Drago mi je zbog toga, jednako kao što mi je muka od gomile povampirenih nosilaca spomenice devedesetih, koji gamižu iz svojih rupa i demagoški menjajući svoju ulogu u tim crnim vremenima pokušavaju da se nanovo etabliraju; bilo kroz muziku ili neke druge medije. Ako u tome uspeju – nadrljali smo. Neće više biti ove trenutne dominacije gluposti, površnosti i konzumerizma, već će opet krv teći ulicama, biće novih „rana“, novih Pinkija i Švaba, novih ideologa ideje da se tuđom krvlju najbolje „čiste“ vlastite fleke, Služba će nas uništavati uzduž i popreko, a muzika i TV program biće toliko besmisleni da će i najgora sezona Farme delovati kao skup svetski priznatih intelektualaca. Zašto?

Pa, matematika je jednostavna: ako su devedesete bile loše, u svakom pogledu, njihova imitacija može da bude samo još gora. Ako smo tada živeli bedno, sad ćemo uz takvu ideologiju živeti još bednije.

Kako to izbeći? Tada su kao protivteža „200 na sat“ došli „brzi bendovi Srbije“, a nakon njih i koncertna akcija „Izađi na crtu“. Protivteža je pobedila, iako je pobeda skupo koštala. Naime, skoro svi bendovi koji su učestvovali u tim akcijama propali su i nestali (pazi, Partibrejkersi nisu mogli da nađu izdavača za poslednji album!). Pa i ja sam. Mislim, nakon Super Tina i nakon uređivanja Duge, kao najznačajnija stavka u CV-u mi stoji da sam pokrenuo Pinkov tabloid Scandal! (ne sam, naravno, ali to nije opravdanje), što govori koliko sam i sam puk’o. Na sreću, Scandal! je ostao moja prošlost, vidim da ni Pinku ne cvetaju ružu, ali… Tek s ove distance shvatam koliko smo se mi iz medija ogrešili o momke i devojke koji su nas spasili pošasti zvane „Oči boje duge“, „Idemo na Mars“, „Bumbar“…

Stoga, ako već mora da se ožive (muzičke) devedesete, onda neka to ne bude jednodimenzionalno. Hajde da pokušamo da pokrenemo i devedesete koje su bile pozitivne – neka oni isti ponovo „izađu na crtu“, ali ne Milanu Kaliniću, nego šabanima. Neka opet budu „zajebani kao Atila Han“ da „Žaklina ne bi našla sponzora“ koji će od Beograda i Srbije načiniti, Staćo ti to najbolje znaš – bloodbath.

Peace!

The post Devedesete? Pali, bre! appeared first on Moodiranje.