Ali svo moje žaljenje kao stambeno obezbeđene Beograđanke nije apsolutno ništa naspram golgota koje prolaze mnogi ljudi oko mene, oko tebe što čitaš, i ljudi o kojima možda čitaš. Ratno profiterstvo ima razne formate, a rast cena stanova i renti koji je doveo mnoge ljude na rub egzistencije, vratio ih u rodna mesta ili osudio na neljudske uslove po paprenim cenama samo je još jedan dokaz toga zašto je ipak jako važno da sve pravno-poslovne odnose u polju nekretnina reguliše agencija za nekretnine u Beogradu posebno i pre svega danas. U odsustvu svake empatije, cele porodice završile su na ulici, a u kvadrate upitnih uslovnosti i precenjenih zidova uselili su se Rusi i Ukrajinci.

Pošto nema empatije, možda ima pravde, te iako je razumljiv poriv stanodavaca da rente podignu puta stotine procenata, da entuzijasti očiste podrume i suterene i memljive prostorije etiketiraju kao lux stanove u centru, već su mnogi gorko okajali svoje izbore. Kada se menja staro za novo, smisla ima recimo u tehnici, u mehanizaciji, u opremi, odeći i slično. Kada se menjaju ljudi i pouzdano za aktuelno, istorija pokazuje da retko ko zaista dobije šta je zamišljao. Shvativši da ih je ratna panika i potreba da se smeste nagnala da razore jedno relativno pitomo tržište nekretnina, i sami izbegli Rusi i Ukrajinci okajali su svoje bahaćenje i bacanje para na sve strane, te su krenuli jednako bahato da ne plaćaju režije, beže iz stanova, ruiniraju prostore, i slično. Ovo prenosim, ali brojna su iskustva oko mene. Naravno, nijedna generalizacija nije dobra, te ni ova, svakako da ima više onih koji su samo okajali svoju paniku u kojoj su nudili i po više no duple režije da bi došli do željenih stanova za izdavanje.

Na svu tu situaciju došlo je do porasta inflacije u čemu banke podižu rate kredita, te i oni koji su se odlučili na kupovinu stana dolaze u jednako izazovnu situaciju sa upitnim ishodom.

Dakle ne radi se ovde o nekim imaginarnim pričama o teškim vremenima koja će proći ili “bilo je i gore” konceptima mišljenja, već o mojoj drugarici Milici ili stotinama drugih koji apeluju putem medija i svojih mreža, neretko se vraćajući na koncept življenja sa cimerima, a govorimo o odraslim ljudima koji treba da grade svoj život na nestudentski način. Kada se to desilo da je normalnost postala luksuz, ja ne znam, ali ako ova država misli da ima zdravu populaciju koja će moći od svog poštenog rada da živi pristojno, jer zaista pristojno je dovoljno za sreću, koliko god nas ubeđivali u drugo, u to da nam treba svemir za sreću, to nije tačno, ako misli da ljudi žive, a ne preživljavaju, treba da reaguje i trebalo je odmah. Kriminalizovana ponašanja je nekad lakše, a nekad teže definisati. Razumljivo je da se ljudi pomame na “lake pare” ali postoji li zaista i zapravo išta lako danas? Da li im je lak san? Više se ne može naći za normalan iznos ni stan na dan, i zaista je malo agencija za nekretnine koje su unormalile svoje poslovanje i drže donekle realne procene stanova koji u Beogradu nisu na zavidnom nivou zahvaljujući besnoj gradnji ili pravnim problemima, kao i prestarelim neuslovnim objektima sa kojima je svaka kupovina samo prvi korak pred obimno renoviranje ili potpuna mačka u džaku što se kaže.

Ja ne znam dokle će ovo biti ovako, sela sam pre neki dan u jedan od omiljenih restorana u Beogradu i otvorila jelovnik želeći da sa mamom nešto lepo podelim tog sunčanog dana, a cene od po 15-20 eura za obične salate su meni, koja volim i zaista mi nije žao da dam za hedonizam, bile šok.

Ne volim to kuda Beograd ide, na stranu standardnih problema u smislu parkinga, vožnje, ludila na ulicama, kada vidim otimačine pozorišta, ucene tradicionalnih i prepoznatljivo beogradskih stvari, jedno divljanje i divljaštvo, bahaćenje i opšti pad uljudnosti koju kad sretnemo maltene nam se zaplače, problemi ove vrste urušavaju čitav koncept beogradskog, otvorenog, koje pruža dobrodošlicu, vedrinu. Gde je vedrina na licima Beograđana? Nije čudo da veje sneg u aprilu i da je i nebo samo turobno. Beograđani, nasmejte mi se. Nekad. Izborite makar tu bitku uprkos svemu za sebe, ne za druge. Jer izgleda da je jako upitno koliko možemo menjati druge, ali pošto možemo sebe, odlučite se barem na to. Jedan osmeh dnevno.

The post Proklete nekretnine i ratno profiterstvo appeared first on Moodiranje.

“Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može se smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.”

― Duško Radović

Svako ko danas razmišlja o kupovini nekretnina u Beogradu suočen je sa teškim izazovima posledičnim za globalna društveno-ekonomska previranja. Prodaja stanova u Beogradu je danas pod velikim uticajem sukoba u Evropi, a ako je i pre bilo teško pronaći dobar stan ili kuću, danas se to čini skoro pa nemogućim. Cene diktira tržište, to nije sporno, potražnja i ponuda kao takva, ali ono što nigde ne piše jeste niz tektonskih poremećaja na nivou ljudskosti zbog čega brojni ljudi koje poznajem ostaju bez krova nad glavom, posebno oni u statusu podstanara u Beogradu. Nije nerazumljiva želja i potreba da se situacija iskoristi i ljudi naplate maksimum koji mogu za svoj prostor i kvadrate, ali priče koje se čuju svedoče onom najokrutnijem kapitalističkom koristoljublju koji ne bira svoje žrtve. Život na asfaltu Beograda je otišao u astronomske cenovne visine, a jasna poruka je da dolazi nova era za ovaj grad, odnosno da je već tu.

Kupujete stan u Beogradu?

Beograd je niskobudžetni Njujork.

― Momo Kapor

Reče Momo nekad, ali danas se cene nekretnina, sem kod veoma brižljivo odabranih agencija za nekretnine kreću po cenama kakve se sreću širom sveta. Volela bih da kažem da to znači da je Beograd najzad postao ono što treba da bude, jedan sasvim kosmopolitski grad, sređene infrastrukture i uređenih sistema. Ali dovoljno je par minuta u saobraćaju da se vidi da je ulicama Beograda zavladao haos, logistički niz promašaja, nesnosne gužve i zastoji, zagušenje i ekološki kolaps koji svoje građane drži zatočenicima, nehigijena i sezona virusa i bolesti, nervoza i nespokoj, kao i mršava potrošačka korpa u koju može samo da se gleda i pita-a šta uzeh.

Nije sve tako crno, i dalje život u Beogradu ne bih menjala ni za jedan drugi, i dalje je on pun mojih kutaka, sećanja, dogodovština, staza, događaja i najbitnije-ljudi koje volim. I dalje ima tih desetina kvadrata u kojima sve nestaje i koje mogu reći da su dom. I dalje je moje srce neraskidivo vezano za ovaj grad, ovu štrokavu lepoticu obezglavljenih stabala, punog ljudi koji ne umeju da zatvore vrata za sobom, da se nasmeše, da gledaju kuda hodaju ili poštuju majke s decom ili trudnice. I dalje smo uvek mi sami odraz svega oko nas, te ne mogu da krivim ni Beograd ni Beograđane. Zapravo, ne krivim. Ništa ni nema za krivljenje. Jer sve je izbor. Izabrano je svako postrojenje koje truje građane, izabran je odnos profita i posledica. Izabrali smo da umesto parkinga imamo zgrade preko zgrada, umesto više zelenila još postrojenja i umesto kulturno-istorijskih spomenika nove komplekse koji ruže tradicionalne i viševekovne poglede na jedinstveno Ušće dvaju neopisivo lepih reka. Izabrali smo da u tim rekama ne može da se kupa, da su nekadašnje plaže na kojima je moj otac bio spasilac nestale, da su sve te toksične lepote oko nas danas samo paneli za fotkanje selfija, turističke pozdrave, groteskno nefunkcionalne, a beskrajno omamljujuće. U Beogradu se ne vide zvezde, ali šljašte vatrometi, ne vide se ribe ali sevaju butke. Kao i svaka metropola, ona nudi za svakoga ponešto. I sve je izbor. Pa i naše okruženje. Mi biramo kuda gledamo i kako se prema tome što vidimo odnosimo.

Beograd je grad najvećih žurki, najboljih noćnih provoda, najlepših restorana i lokala u regionu. Beograd je grad ljudi punih priča, iscepanih sedišta taksija, srca zašivenih uspomenama. Beograd je u svojoj lepoti i sivilu jedinstven; i prelep i gord i osion i nemilosrdan i darežljiv i blagosloven i proklet. Ono što on jeste i uvek će biti jeste svačiji. Nijedan grad nema toliko raširene ruke da prigrli apsolutno sve. Njegovi građani ne vređaju ljude drugih nacionalnosti, porekla, izbeglice, ne kukaju za time “kako je bez njih bilo” jer Beograd nije jedna uklesana slika već tok, pokret, promena, konstantni niz noviteta. poput amebe Beograd sebe iznova stvara, gradi i ruši, biva tema i anatema. Beograđani prihvataju sve, nekad i previše. I iako je Beograd jednako voljen koliko i omražen, on jeste prestonica kakve se ne moramo stideti, niti smo ikad. Rušen, građen, čupan i sađen, Beograd uvek ume da iznedri one velike, ljude i dela, ali i one sitne, snove i nade.

Kad je Korbizije rekao za Beograd da je najružniji grad na najlepšem mestu, imao je pred sobom rezultate tih viševekovnih rušenja. Oni danas koji vole i poznaju ovaj grad, ne poznaju ga na osnovu onoga što su u njemu videli ili dotakli. Njegov najveći i možda najlepši deo je onaj koji je netragom nestao, pa ga više nikada nećemo videti, snimiti ili dodirnuti. Ali, istoriji pripada i onaj njen nestali deo, koji se više nikada neće moći rekonstruisati, onaj deo istorije koji se nalazi u nama, a ne u svetu oko nas. 

Očigledno, Korbizijeov najružniji grad na najlepšem mestu, kroz istoriju je bio veoma često najlepši grad na najstrašnijem mestu sveta. U zaključku, mogli bismo parafrazirati ‘Njujork Tajms’ iz daleke 1876. godine. Da se na turskom pohodu u Evropu nije isprečila Srbija sa Beogradom (koji je tada sravnjen sa zemljom), danas bi svakako kao on izgledali Nemačka i Francuska, Beč, Minhen i Marsej.

― Milorad Pavić

Mi jesmo na vetrometini Balkana, mi, Beograđani, ljudi koji u Beogradu žive, kroz njega putuju, prolaze, ostaju, nastaju. I ta vetrometina ostaje u nama, taj nemir i potreba za kretanjem, akcijom. Taj tok života kroz žile nas koje Beograd dotakne kucaju skoro pa glasno, čujno, a bilo koje pulsira silinom nosi kroz čitav život.

Šta je još Beograd? Momo Kapor jedinstveno opisuje.

„Gde je srce Beograda?

Svugde i nigde.

Ono se krije u otmenoj ležernosti čistača cipela koji će reći: „Daj šta daš!“, u filozofski skladnoj opuštenosti njegovih staraca koji su preko glave preturili toliko ratova, u jutarnjem vicu koji će svojim vedrim praskom preobraziti natmureno službeničko jutro u trolejbusu, u prijateljstvu kelnera koji se ne usteže da sedne sa gostom ispod „Lipe“ i popije pivo, u uličnoj gužvi u kojoj će te se retko kada osetiti strancem, ma odakle dolazili, u lepoti ižvrljanih zidova koje niko ne kreči, a na kojima je islikana dirljiva freska uličnih sudbina, ljubavi, psovki, uvreda, duhovitosti, fudbalskih rezultata, imena – sve to na malteru ispod kojeg jos proviruju upozorenja: Provereno – min njet! Svi na izbore! Život damo, Trst ne damo! – a iznad svega tablica odavno iščezlog osiguravajućeg zavoda „Sava“, koji nije uspeo ništa da osigura, a najmanje sebe, i bledi tragovi promenjenih tabli sa uličnim nazivima.

Duh Beograda krije se u jedinstvenom haosu njegovih zelenih pijaca, a pre svega u gipkom hodu Beograđanki. Beograđanke na ulici – to je za mene fantastičan moderan balet, bez drugog zvuka do lupkanja potpetica na njihovim cipelama! Blede, naglo izrasle gradske devojčice, odrasle na asfaltu, odgojene pogledima prolaznika punim želja, samostalne, drske i učtive u isti mah, sa urodjenom elegancijom dovitljivih modiskinja i lukavo skrivenim siromaštvom – one su najlepša i najraskošnija predstava koju Beograd nudi pogledu došljaka, sve dok nekuda ne iščeznu, kao po nečijem tajnom migu, a ulice ostanu neutešno puste i gole.

Duh Beograda je, najzad, i u osećanju da ste kod kuće, da ne možete propasti jer ste među svojima, da uvek i u svako doba možete da pozajmite nešto sitnine, ljubavi, krov nad glavom i malo neophodnog saučesništva pred zoru…

Taj duh rađa smele vertikale, iz njega niču nove četvrti, a propadaju stare, on premošćava reke i raskrčuje spletove zarđalih koloseka među čijim pragovima niče trava, da bi sebi obezbedio što širi vidik na reke i nebo. On se poigrava arhitekturom i urbanističkim zakonima.

Fotografisan iz vazduha, taj grad nikada neće privući radoznalog sakupljača lepota, ma koliko vešto bio slikan.

Jednostavno, on nije fotogeničan! Ali će zato učiniti nešto posve drugo: razbudiće gotovo fizičku bol od čežnje, onima što su makar samo nekoliko dana proveli na njegovim ulicama, baš kao što je neka fotografija bivše ljubavi u stanju da nas izmuči do smrti.

Plan njegovih ulica postaje nešto slično topografskoj karti našeg srca. Taj će nas grad opčiniti šarmom, a nikad nam neće otkriti tajnu šifru te čudne ljubavi, kojoj ne znamo razloga. Ostaćemo zauvek njegovi dobrovoljni zatočenici, koji su između bezbroj gradova remek-dela izabrali baš Beograd da u njemu prožive svoj jedini život koji im je dan.“

― Momo Kapor

The post Nekretnine u Beogradu: život na asfaltu koji nema cenu – ili ima? appeared first on Moodiranje.

Odlazila sam i ranije, na određeno, neodređeno, u zemlje manje i više poznate. Ali ovaj put, otišla sam zauvek, na onaj način koji kaže “unajmi agencije za nekretnine Beograd i završi sa tim”. Ali nisam mogla, taj jedan deo mene, neraskidivo je ostao u Beogradu. A iznad svega, ljudi.

Kada razmišljam o tome šta mi sve nedostaje, najpre me preplavi jedan čudan osećaj širine, topline, i skoro da mogu da osetim vetar na licu koji šiba kada ulicama krene košava, a kroz kosti me prođe jeza slična toj, ali i fizičkog bola što grad koji toliko volim ne mogu da vidim svakoga dana.

Duško Radović je rekao: „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.“ Ovo nisam razumela dok su me budile sirene i buka sa ulica ili dok bi se probijala kroz gužve i trčala podzemnim prolazima, šetala kejom što na Dorćolu, što ka Zemunu, ili se gušila od dima po podrumskim klubovima ili na beogradskim terasama.

Ali istina je da su daljine u Beogradu veće od puke fizičke udaljenosti, da si vrednosti negde skrajnute, a lica mojih sugrađana odavno smrknuta i siva. Ova situacija je samo doprinela tome svemu, a ono što je „beogradski“ je negde između svega, u samim pločnicima (ili onome što je od njih ostalo), u krošnjama (koje i dalje stoje) i fasadama zgrada koje su svedoci historija reda i nereda, veličine i propasti, ljubavi i zaborava.

Želim da istaknem da je razlog što pišem o Beogradu veoma jednostavan i isti kao što bi bio bilo kome ko bi pisao o svom rodnom gradu. Po tome smo negde svi mi koji odemo, poslom, zbog edukacije, ili kao ja – ljubavi, isti negde.

Gde god da smo, mesto u kojem smo formirali sebe, koje nas je oblikovalo, koje je godinama bilo pozadina i scenografija naših najranijih uspomena, prvih ljubavi, tuga, radosti, padova, uspona, uspeha, poraza, izazova, ostaje u nama i u tom smislu nikada ga ne napustimo.

Moja mama kada se selila nije mogla da ode mnogo dalje ni iz kraja, a kamo li opštine ili ne daj Bože grada. Postoje elementi i poznatog, navike, ali kao što sam već rekla, suština gde god da smo su – ljudi.

Dakle, kojih i to 5 stvari najviše nedostaje? Ovo je apsolutno intiman i lični spisak koji bih jako volela da dopunite svojim omiljenim stvarima u Beogradu i podsetite me na još stvari koje vredi u njemu raditi i o njemu pamtiti.

#1 Šetnje pored reke

Za mene je vreme pored reke jednako Beograd. To je njegova najveća lepota, panoramično uokvirena samim gradom. Kraj reke sam trčala, šetala, plakala, zaljubljivala se, odljubljivala, vidala rane života i često jednostavno – šetala i razmišljala. Ima nečeg u vodi koja teče, koja podseća na to da sve prolazi i da to gde smo sada, gde smo bili, više nikada ne može da se vrati. Uz poneki točeni sladoled, kokice ili girice, naravno.

#2 Proleće

Za mene je proleće u Beogradu, trenutak kada jakne olakšaju, a suknje razlepršaju, kad drveće zazeleni i žardinjere se probude, najlepše na svetu. I uvek pomislim na brojne parkove, na Knez Mihailovu, plato kod Hrama, vračarske uličice, novobeogradske bulevare. I tamo sam.

#3 Kafići i restorani

Svuda na svetu postoje neverovatna mesta i kafići i restorani i jela predivno autentična i ukusna, ali obrok na splavu na reci ili u zavučenim uličicama i dvorištima, autentičnost i gostoljubivost. Fale ona unikatna mesta kao što su Little Bay restoran, Chez Nik, Vagon Viktorija, svi restorani u Beton Hali, Pizza Bar, Kota, Žirafa, Savski Venac za mene, Proleće, i još bezbroj restorana internacionalne kuhinje, kafea alternativnog pristupa.

Nedostaju vrhunske kafe u Coffee Dream i Greenet kafeterijama, doručak sa Unom u Gali, večera sa Teom u kraju, pivo sa Sonjom u Skadarliji, piće sa drugarima gde bilo…jednostavno, nigde nije isto.

#4 Noćni život

Nisam neki parti manijak, ali sam obožavala činjenicu da kad god, negde, neki klub pokriva opcije za izlaske, a da u najgorem slučaju, čovek uvek može sam da ode negde i divno se provede. Bilo da je reč o Savamali ili Cetinjskoj, Beograd s razlogom nosi svoju reputaciju grada za najbolji provod u regionu. I to mi je postalo bolno jasno.

#5 Ljudi

Kao što sam rekla, a ova mala lista nije po nekom redosledu važnosti, jer nedostajanje nije nešto što se može intenzivno ili manje intenzivno osećati, samo racionalisati. Tako ljudi nisu na poslednjem mestu, već integralni deo jednog opšteg procesa opraštanja od života kakav smo znali, dok gradimo neki svoj, drugi život.

Verujem da pravi prijatelji nisu oni koji nestanu kad se među njima izgrade daljine. Iako sada žive uglavnom u mom telefonu, rekla bih da su naši odnosi isti, ali da zagrljaji i iskustva koja prolazimo zajedno, uspomene koje se grade, takođe fale. Sve i da smo svi sad zajedno, u okolnostima u kojima smo svi primorani da se držimo na distanci, ne umanjuju setu zbog svega što nemamo, ali i još više podsećaju na ono što imamo.

Da li sam zaboravila nešto? A ako ste pročitali priču dovde i imate tu mogućnost, pozdravite mi Beograd i ne zaboravite da ga vidite, ali zaista, u svoj njegovoj pohabanoj i jedinstvenoj lepoti.

The post 5 stvari koje mi nedostaju u Beogradu – ispovest bivše Beograđanke appeared first on Moodiranje.

Most na Adi

Uzrok brojnih rasprava, kamen spoticanja mnogih vlasti, on je danas tu u svim svojim bojama, spajajući obale, ljude i menjajući na neki način strukturu saobraćaja u gradu. Prodaja stanova na Novom Beogradu kao i cene nekretnina na Banovom Brdu i Čukarici su skočile iz mnogih razloga, a kao što znamo dobra povezanost sa drugim delovima grada je nešto što značajno utiče na kvalitet života. Voleli ga ili ne, bilo sa Ade ili sa reke – lepo ga je videti.

Brojni tržni centri

Dugo su Ušće i Delta City šoping centri držali primat. Danas su u Beogradu tu i Stadion Shopping Center, Big Shopping Center, Rajićeva tržni centar, a uskoro se otvara i Ada Mall šoping centar. Mnoge opštine su dobile svoj prostor za druženje i kupovinu, a pored praktičnih razloga tipa parkinga i restorana i kafića, tu su i brojne manifestacije za decu i cele porodice, radionice, predstave, pa čak i koncerti.
Ipak, negde možda se neko seća vremena kada se išlo u Beograđanku i druge robne kuće, na jedan drugačiji način i nekim drugim tempom. Nažalost, primetićemo, nekad se po tržnim centrima uglavnom šeta, pogledajte koje kese i da li ih ljudi i nose. Možda idu u Cinemaplexx na film ili su tek došli, ali činjenica je da bismo voleli da u tim centrima zapravo svi možemo da – šopingujemo.

Sređena zdanja

Konačno je otvoren Narodni muzej. Aleluja. Tu je i novi Muzej iluzija. Nogu je na neki način povukao i Muzej Savremene umetnosti sa svojim sjajnim postavkama i programima. Malo nam se Beograd licka, malo se pegla, a ono što ostaje da se vidi je u kojoj meri i dokle ćemo se i mi usaglasiti oko toga kakvi ćemo biti i koje vrednosti prezentovati. Jer nije Beograd samo noćni život na splavovima, niti je samo dobra hrana i zabava. Mi smo Beograd. Svi u njemu, svakog trena, odakle god da su došli.

Gastronomska ponuda

U poslednjih par godina, kolektivni pritisak kao da je naterao sve oko nas da već poprilično dobru ponudu restorana i kafića učine još boljom. Prosto je milina kakva dizajn rešenja i inovativne menije donose lokali danas, a to primećuju i oni koji Beograd često posećuju. Koju god kuhinju da poželie, naći ćete je ovde brzo i lako, a naravno, najbolje ćete proći uz lokalce i one koji, kao mi, konstantno tragaju za novim mestima pokušavajući da proprate sve brži tempo otvaranja kafea, restorana, pa i klubova. Zovite nas ako nismo bili! HoReCa je naš hedonistički hobi.

Beograđani

Ja sam rođena Beograđanka. Šta god to značilo, meni ne znači po činjenici već po tome kako osećam i doživljavam moj, kao i svako svoj, rodni grad. Veoma prosto. Voli Beograd.

Ako voliš i poštuješ ovaj grad, tu si i doprinosiš mu svojom mladošću, znanjem, radom – i ti si Beograđanin.

Ako uživaš u njegovim festivalima, poštuješ prirodu i uljudan si prema sugrađanima – to je to. Ustaješ li u prevozu? Puštaš li pešake? Pališ li žmigavac u vožnji? Kažeš hvala, molim i izvolite? To je to!
’90tih je došlo do velike migracije u grad, a u tome se niko nije baš najbolje snašao. Ništa strašno. Možda treba da se podsetimo, možda malo da se naučimo, možda sasvim menjamo. Evo, recite nam vi-šta je to sve “beogradski”? Učimo jedni od drugih. A ja bih rekla da smo sve bolji, srećniji i pametniji, spremniji da zapravo istražujemo ovaj grad, ali sve više i ostatak Srbije, da smo naučili šta je to vikend izlet i koliko raznih salaša, vinarija, planina okolo ima, da smo došli dotle da se nekad i opustimo u životu i da ponekad i predahnemo. Družimo se kućno, pozdravljajmo komšije.

Budimo klasa, jer to jesmo.

Šta je za vas sve ono u čemu se Beograd razvija?

The post Beograd – grad koji se menja i razvija iz dana u dan appeared first on Moodiranje.