burnout Archives - Moodiranje

Rad, red i disciplina u životu [Balans kao mera ili mera kao balans]

Aska Weidewald — Sun, 24 Apr 2022 14:02:32 +0000

Hustle. Definicija nekoga ko je takozvani hasler je da je to osoba koja je agresivno vredna i zna kako da zaobiđe probleme, ili osoba koja zarađuje radeći nešto nepošteno. Osoba koja se neće zaustaviti ni pred čim da dobije ono što želi i koja se agresivno trudi da to dobije je primer haslera. Ovaj američki koncept koji stavlja konstantnu ambicioznost i rad na pijadestal uzeo je odavno maha i kod nas. Ne mogu, a da se ne zapitam (što bi Sara Džesika Parker rekla) koliko je rad postao principijelno cilj i svrha života, a koliko je balans kao mera za zlatnu sredinu i dalje važna. A možda je mera upravo taj balans neophodan za sve ono drugo što život nosi, za uviđanje izbora, za donošenje odluka, za život umerenosti i potpunog uspeha.

Kako se definiše ambicija i ima li joj kraja?

Ambicija se definiše kao iskrena želja za nekom vrstom dostignuća ili odlikovanja, kao što su moć, čast, slava ili bogatstvo, i spremnost da se teži tome. Ona je ono što nas tera na rad, na izdržljivost, na radne dane od 16 sati, na kasne sastanke i vikend obuke, na polaganja akademskog, formalnog i neformalnog tipa, na ustajanje u zoru i leganje u ponoć, na pravljenje teških izbora između balansiranja porodičnog, društvenog i poslovnog relma.

Od nas se često očekuje da smo snažni, istrajni, strpljivi, uporni, da smo nesalomivi kao neke kvarcne radne ploče, da smo stabilni kao bunkeri, bezgrešni i precizni. Tojota je kao predstavnik japanskog sistema menadžmenta bila ta koja je uvela zagovaranje produkcije bez greške, felera i resta, a da li je to zaista primenjivo na ljude i sisteme u kojima je moguća ljudska greška? Praštamo li sebi danas onu osnovnu ljudsku grešnost ili nam je ljudskost i normalnost postala neoprostiva? Možemo diskutovati. Ali ono što je zasigurno put uništenja svake ambicije jeste sagorevanje u istoj, a jedino rešenje za ovakvu situaciju jeste uspostavljanje balansa između privatnog i poslovnog života.

Zašto je sagorevanje aka burnout opasno?

Burnout je stanje emocionalne, fizičke i mentalne iscrpljenosti uzrokovano prekomernim i produženim stresom. Pojavljuje se kada se osećate preopterećeno, emocionalno iscrpljeno i nesposobno da ispunite stalne zahteve.

Postoji nekoliko jasno uočljivih simptoma burnouta.

Smanjene performanse i produktivnost.
Osećaj bezvoljnosti.
Loše raspoloženje.
Poteškoće u koncentraciji.
Nedostatak kreativnosti.

Fizički simptomi podrazumevaju i to da ovakav hronični stres može dovesti i do fizičkih simptoma, kao što su glavobolja i bolovi u stomaku ili crevni problemi. Emocionalna iscrpljenost je još jedna od posledica burnouta- izgaranje uzrokuje da se ljudi osećaju iscrpljeno, nesposobni da se nose i umorni. Često im nedostaje energije da završe svoj posao. Kada se ovakva faza stresa ili prekomernog rada pretvori u burnout odnosno sagorevanje, potrebno je najmanje 11 nedelja da se osoba oporavi od toga. Za većinu ljudi oporavak od sagorevanja traje od godinu do čak i po nekoliko godina. Aktivan pristup može pomoći da se ovo vreme skrati što je više moguće i da se ublaže uobičajeni simptomi.

Šta je balans u životu i kako ga postići? Šta je ravnoteža između posla i privatnog života i zašto je važna?

Zdrava ravnoteža i balans u životu može izgledati kao naizgled prozaičan niz sitnijih dešavanja. To je prosto rečeno ispunjavanje rokova na poslu, a da još uvek imate vremena za prijatelje i hobije. Imate dovoljno vremena da pravilno spavate i dobro se hranite, da ne brinete o poslu kada ste kod kuće. Često posao ima prednost nad svim ostalim u našim životima. Naša želja za profesionalnim uspehom može nas naterati da ostavimo po strani sopstveno blagostanje. Stvaranje harmonične ravnoteže između posla i privatnog života ili integracije poslovnog i privatnog života je kritično, međutim, da poboljšamo ne samo naše fizičko, emocionalno i mentalno blagostanje, već je takođe važno za našu karijeru.

Ukratko, ravnoteža između posla i privatnog života je stanje ravnoteže u kojem osoba podjednako daje prioritet zahtevima svoje karijere i zahtevima svog ličnog života. Neki od uobičajenih razloga koji dovode do loše ravnoteže između posla i života uključuju:

Povećane odgovornosti na poslu
Produženo radno vreme
Povećane odgovornosti kod kuće
Deca i porodica

Dobar balans između posla i privatnog života ima brojne pozitivne efekte, uključujući manje stresa, manji rizik od sagorevanja i veći osećaj blagostanja. Ovo ne koristi samo zaposlenima, već i poslodavcima.

Kada pravite raspored koji vam odgovara, razmislite o najboljem načinu da postignete ravnotežu na poslu i u ličnom životu. Ravnoteža između posla i privatnog života manje se odnosi na ravnomernu podelu sati u vašem danu između posla i privatnog života, već je više suština u tome da imate fleksibilnost da obavljate stvari u svom profesionalnom životu, a da i dalje imate vremena i energije da uživate u ličnom životu. život. Možda postoje dani kada radite duže, tako da kasnije tokom nedelje imate vremena da uživate u drugim aktivnostima.

Oni koji održavaju uspešnu ravnotežu između svojih obaveza i privatnog života često ukazuju kao na olakšavajući faktor upravo na svoje fleksibilne radne rasporede. Nedavno istraživanje je pokazalo da su u proteklih sedam godina mnogi poslodavci omogućili radnicima veću fleksibilnost kako u pogledu rasporeda, tako i u pogledu mesta rada. Složićemo se da je i period pandemije doprineo bržem usvajanju ovog koncepta kod brojnih poslodavaca koji možda o ovakvim sistemima poslovanja ranije nisu ni razmišljali.

The post Rad, red i disciplina u životu [Balans kao mera ili mera kao balans] appeared first on Moodiranje.

Je l’ padaju bombe, je l’ negde gori? Ne? Pa đe ba zapelo, čemu žurba?

Sonja Martić — Tue, 01 Oct 2019 09:29:09 +0000

Kao luda sam uzela laptop i izletela iz stana tražeći neki kafić koji ima wi fi. Ne videvši u prvih 45 sekundi po izlasku na ulicu nijedan, već je počela da me hvata panika, te sam zaustavila neku devojku. “Izvini, da li znaš za neki kafić koji je blizu, a da ima wi fi?” Vrlo precizno pitanje, složićete se, za koje je cura procenila da iziskuje detaljan odgovor.

– Eee, čekaj polaaako, da ti objasnim. Ako kreneš skroz pravo, posle nekih 300 metara pa malo levo videćeš kafić koji ima wi fi, e pa tu svi pijemo kafu, a imaju i sladoled ako voliš. A možeš i da produžiš, tu ti je još jedan jao kakve kolače imaju…

Ne sećam se da li sam stigla da izgovorim preostalih četiri slova nakon “h” u hvala, već sam uhvatila trk. Pronašla sam kafić, odradila šta je trebalo, a da mi niko nije skinuo kožu s leđa (jer je to s par sati zakašnjenja nakon roka koji sam sama postavila). Ova fotkica je uspomena na to sumanuto jutro. Slikali su me drug i drugarica koji su šetali, doručkovali, promatrali džinovske bundeve dok sam ja povećavala php memoriju.

Nisam bogznakoliko mislila o unezverenom jutru u Kikindi, pa nisam ni primetila kad je proletelo četiri godine, sve dok se u oktobru prošle godine nisam bukvalno zakočila. Pokušala sam da stavim pakovanje na kosu i u jednom trenutku sam shvatila da ne mogu da pomerim levu stranu tela, a svaki pokušaj bi se završio jezivim bolom kroz celo telo. Ti napadi su se još nekoliko puta ponavljali, a ja sam znala da ne doživljavam niti moždani niti srčani, već udar jurnjave. Došlo sve na naplatu. Znala sam šta mi je činiti.

Dala sam otkaz na poslu na kom sam izgarala četiri godine i sedam meseci tako lako, da nisam žalila ni za čim, osim što to nisam uradila ranije. Sprovela sam neko čišćenje i u privatnom životu, pa sam rekla sebi: e sad ćeš da se izležavaš. Kao krava, kao lenština, danguba, ima da se izležavaš. U početku su me spopadale histerične misli: da li si normalna, ko još daje otkaz a da nije našao nešto, decembar je, niko ništa ne radi, tek u januaru se neće ništa desiti… pa sve do toga da ću umreti od gladi ili smrznuta na ulici. Ipak, i scenario “Devojčice s šibicama” bio mi je lakši od pomisli na jurnjavu, stres i grč, očekivanja klijenata, poručivanje treš hrane jer se nema vremena jesti kvalitetno.

Provela sam ne jedan, nego skoro bogami dva meseca kao krava, izležavajući se, planirajući i otpuštajući svaki mogući grč i trzaj. Prvi klijent mi je pao bukvalno s neba. Nisam ni mrdnula guzicu iz mog dorćolskog čardaka, imala sam ugovoren posao. Pa onda drugi, treći, pa je četvrti došao preko prvog… znate već kako to ide.

U jednom trenutku sam već bila prebukirana, te sam morala da otkažem saradnju na projektu koji mi je bio najmanje isplativ u razmeri uloženo vreme/zarada. Pardoniram, ali mora se imati vremena za izležavanje, čitanje, kuvanje, lakiranje noktiju i ostale stvari od životnog značaja. Ah da, isključila sam na telefonu apsolutno sve notifikacije.

Jednom koji mi je histerično mahao ispred nosa novčanikom i rokovima sam se kulturno zahvalila na interesovanju i odbila ponudu. Prijatelju, nigde ne gori, ništa neće propasti a niti biti kvalitetno završeno ukoliko radim u grču i pod “dead lineovima”. Kakav crni dead line, pa i plaćanje računa i zatvorska kazna može da se odloži, ti ćeš meni postavljaš deadline k’o da nam život zavisi od toga.

Da se razumemo, rokovi i dogovori treba da se ispoštuju, ali stvaranje tenzije, požurivanje, insistiranje na trivijalnostima i besmislenim procesima kod mene nailazi na jedno veliko njet.

Pet godina nakon unezverenog jutra u Kikindi i godinu dana nakon što sam dala otkaz, mogu reći da sam počela da dišem. Odbijam svaki vid jurnjave, tenzije i grča. Kad mi se desi da malo zaostajem s obavezama, zaustavim se, presaberem, preraspodelim vreme. I opet stignem da se izležavam kao kraljica i čitam Hesea.

Pitao me skoro neko šta radim trenutno. Radim na sebi, rekoh. Kako to? Lepo, ustanem, stavim dugotrajni ruž i zlatni Shiseido Zen, pristavim ručak i sednem da raduckam.

Ne brinem se hoću li i kada sve završiti. Negde davno sam čula da svako od nas po rođenju dobije određeni broj udaha, što implicira da što brže dišemo, to kraće živimo. Ne znam da li ovo ima naučno utemeljenje, ali stavljati sebe u brzinu pod naponom za nešto što može da se izvoza u relaksiranom režimu je naprosto glupo.

Polaaako, što bi rekla Kikinđanka, sve je to tu, samo ideš 300 metara, a pošto ćeš ionako stići, čemu žurba?

The post Je l’ padaju bombe, je l’ negde gori? Ne? Pa đe ba zapelo, čemu žurba? appeared first on Moodiranje.