Možda grešim i pola vas će reći: pa da, ono što vidimo u drugima ili nam smeta u drugima i mi nosimo ili pak nam fali, ali vam garantujem da nije uvek tako i da je nekada dobronameran savet – samo to, savet, a da je komentar nekad samo komentar, a ne kritika. Ne kritikujemo uvek, a bolno je jasno da smo kolektivno preosetljivi na to da naš krhki ego iole strada kad mu se ukaže na to nismo svi bezgrešni niti idealni.

A kad je to postao toliki greh biti grešno ljudsko biće. Šta sad? Nekad se ne izrazimo najbolje, nekad nešto ne kažemo ili procenimo kako treba. I koliko god se trudili, izučavali komunikaciju, pa i predavali je kao ja, opet se desi nekad da pogreši čovek i da imam osećaj kao da mi zaista treba neki ozbiljan sudski tumac da mi interpretira zbog čega neko ima potrebu da svoj bes ospe na mene ni krivu ni dužnu.

I onda sam, razgovarajući sa ljudima uvidela jednu stvar.

Ljudi pate.

Oko nas je ozbiljno siromaštvo, nesnađenost koja je posledica apsolutno kriminalnog stanja u obrazovanju, hiperprodukciji zaludnih zanimanja, politizovanog zapošljavanja, urušenje kulture i umetnosti, uljudnosti, ponašanja, ophođenja, ma svega.

Naravno da mi koji smo negde shvatili recimo to da se od umetnosti teže može živeti i prekvalifikovali se koristeći neke druge veštine, interesovanja i talente bodemo oči. A sa druge strane vlada neverovatna arogancija, nadmenost, potpuno neka milenijalističkaego-centristička očekivanja da svet treba, mora i apsolutno se okreće isključivo i jedino oko – nas. Nije to baš tako i što pre to shvatimo, lakše će nam i svima oko nas biti.

Tebi je lako, ne znaš ti…

Izluđuje me ova prazna floskula. Kao da se uspeh zaista ne prašta na Balkanu treba da se pravda doživotno da smo istoga vredni. Samo meni najbliži znaju recimo koliko sam obuka plaćala, dobijala stipendija i učila vikendom radeći od 9 ujutru do 23 uveče, a vikendom držeći časove, pišući honorarno za 500 dinara i koliko puta se desilo da živim na tostu i džemu ili bademima danima.

Umela sam da radim po 20h dnevno (ne preuveličavam), da nedeljama nema slobodan dan, da, gladna znanja, sedim po 40h mesečno na obukama, umorna i iscrpljena, da se ne predajem, da guram, da tražim, da radim i besplatno i za siću, samo da učim, da vežbam, da slušam. Prva stvar koja tada leti je ego, jer je prvi i osnovni alat samopromene kritika. Želiš kritiku. Treba ti. Kroz nju rasteš, razvijaš se i uviđaš. Postaješ bolji. Ali ne. Za one koji smatraju da kritika može biti jedino zlonamerna – nema ni ne može biti pomoći.

Dakle, ljudi možda nisu siti samo fizičkih gluposti, ali su puni. Puni ogorčenosti, inata, zavisti, bola, osećaja nepravde, izneverenosti, kraha.

Tu je i slučaj Jelene Đoković koja, iako ima neke upitne izjave zaista, sada već i a priori pogrešno tumače i izvlače iz konteksta potpuno kivni i prepuni ozlojeđenosti što im neka tamo Jelena sa zlatnom kašikom kojoj je eto bilo lako u životu soli pamet da plate treba da budu više. Razumem ja sve ljude koji je čereče i koji bi je razapeli ali halo. Hajde malo da se spustimo na zemlju i shvatimo da je svuda oko nas odavno kapitalizam.

A ona ukazuje na to da su borbe u tome svemu zapravo zajedničke i daje platformu za postavljanje pitanja i možda, MOŽDA za postizanje nekih promena. Ali ne. Umesto hvala, mi samo pljujemo. Hajde dosta s tim više. Budimo malo konstruktivni i kreativni, pa onda da vidimo šta će da bude.

Vreme je da odrastemo i prihvatimo pravila igre. Prihvatimo potencijal globalnog tržišta. Prihvatimo da nismo toliko bitni već da je naša snalažljivost esencijalna za uspeh. Ne to koliko smo savršeni dakle, već efikasni, koliko smo u stanju da se adaptiramo. A jesmo, i svako od nas jeste. To je naša urođena moć i svrha, to je naša biološka i evoluciona predispozicija. Dakle, onog trenutka kada prihvatimo da možemo i pustimo šta god da smo ufiksirali u glavu, bivamo i spremni da nam se otvore nove mogućnosti. Tek tada kreće nova bitka u kojoj nećete imati vremena da budete kivni na svet, i druge, prihvatiti svoju odgovornost i početi da istinski rastete i borite se za sebe, pravog sebe i svoje najbolje.

Sito pa besno, kao globalna pojava iz ugla zdravlja

Ova pojava sitih i besnih ljudi možda ima korena i u jednoj drugoj činjenici, ali se ograđujem jer nisam niti lekar niti nutricionista. Ljudima je za život sasvim dovoljno da unose određeni broj kalorija, da troše tu negde isto toliko i da dobiju sve što im je potrebno da organizam, ta osetljiva i neverovatno automatizovana mašina funkcioniše bez greške.

A šta se dešava?

Šećer je u mesu. Šećer je u kakao prahu. Šećer je u sokovima. Šećer je u APSOLUTNO SVEMU oko nas i šta to znači?

Postoji niz oboljenja koja se vezuju za šećer i prekomerni unos šećera, a svaki, apsolutno svaki od njih za posledicu ima, pored ogromnih poremećaja u radu metabolizma i najčešća tri simptoma:

• umor
• nesanicu
• razdražljivost

A kakve to veze ima sa ovim navedenim ponašanjima oko nas?

Ima itekako veze, jer kao da se uvek bavimo posledicama, a ne uzrocima. Samo kažem – pored obrazovanja, krize, ekonomskog stanja, emotivnog nezadovoljstva i svih tih okolnosti koje dovode do toga da mnogi svoja nezadovoljstva leče agresijom, rekla bih i da se možda nekako svi vazda fokusiramo na fizički izgled i gojaznost. Merimo sve kilogramima, kvantitativno. U svemu.

A ispod toga što se vidi, je opšti niz simptoma koji nas uništavaju, a naizgled su nebitni. Bitni su. Možda smo zato besni, a prepuni kalorija, svakakvih samo ne zdravih. Možda zato tako siti, u dosadi, u pristupačnosti i dostupnosti nalazimo za shodno da se brecamo na ljude znane i neznane po internetima i da lečimo svoje frustracije na taj način.

Jer toliko je lako, zar ne? Neko nam krene uz dlaku, i na keca ga iznapadamo, osetimo se malo moćnije, namenski pokušamo da ga puknemo gde boli, gde mislimo da je ranjiv, ili klasično botujemo i trolujemo, eto tako, zabave radi. Ali, šta se desi ako odbijemo da budemo deo te igre? Postajemo ogromno ogledalo upravo tih frustracija.

Pre no budete siti i besni, budite ogledalo. Sebi, pa drugima. Pa, ako ništa ne pomaže, blok je iz Raja izašao, zaista vam ne trebaju ljudi nedozreli i nesvesni u životu, zar ne?

Podržavam. I toplo savetujem. Jer jedan je život. I vreme koje je nepovratno i treba da ga zaštitimo. Bar ja tako mislim. Ako je mišljenje još uvek – dozvoljeno uopšte.

The post Sito, pa besno – šta nam je ljudi? appeared first on Moodiranje.

Priznaj, frustrirana si.

Imaš i potpuno pravo na to. Pođimo od fizičkog izgleda. Tvoje telo nije onakvo kakvo bi želela, nemaš nameru da se izgladnjuješ, moderiraš kod plastičara ili drastično menjaš način oblačenja. Nisi nimalo zanimljiva ovim groznim muškarcima koji saliviraju na utegnute promoterke sa nauljenim guzicama. Bezdušnici.

Takođe, smatraš da si takva kakva jesi i da nema potrebe da ostavljaš utisak neke mistične cure ili fatalne zavodnice zbog koje mužjacima podrhtava adamova jabučica.

Otvoreno pričaš o mesečnom ciklusu, daviš prijatelje situacijama iz prevoza, imaš koleginicu sa kojom svakoga dana razotkrivaš kakav je ko. Ponekad ti se čini da te niko na ovom svetu ne primećuje.

Tako je, i naporna si malo.

Smatraš da imaš sve preduslove da napreduješ, ali nekako, to se ipak dešava drugima. Trudiš se, ali niko to ne primećuje. Želela bi biti voljena, ali jedini fidbek ti pružaju mačor i muškatle na terasi. I nije samo tebi tako. Vidiš, u ovom trenutku, neka super zgodna treba, sa savršenim telom bez celulita i otegnutih grudi, nadprosečnih primanja i nekretninom u vlasništvu očajnički ispušava slim cigarice i cepa martini pitajući se zašto niko neće da se zabavlja sa njom i zašto je “svi ljudi mrze”. Kasnije će nadmeno poneti prema kasirki, drsko preseći kolonu i urlati preko mobilnog na saradnike. Tako je, i ona je isfrustrirana.

Prirodno je biti isfrustriran. Ljudski je poželeti da to ispraviš. Kao što ima dosta razloga za frustraciju isto tako ima i puno sa ono suprotno stanje, osećaj zadovoljnosti ili ostvarenosti. Ali, ovakav problem se seče iz korena.

Tvoja spoljašnjost. Kakva god da je, ipak nisi zadovoljna njom. U slučaju da si toliko glomazna da ne možeš da sedneš u autić na sudaranje, ni volšebno gubljenje kilograma neće te usrećiti. U glavi ćeš ostati debela. Za početak, zamoli neku osobu za koju veruješ da ima stila da oceni tvoj i predloži ti nešto novo.

U viđenju sebe samih i kako nas drugi vide česte su dijametralne razlike.

Čak i ako si sasvim prijatne spoljašnjosti, možda iritiraš ljude nečim. Dozvoli da ti to neko kaže. Pitaj šta je ono lepo na tebi. Svako, zaboga, ima nešto lepo na sebi pa i ti. Nosi samo kvalitetan i seksi veš.  Parfem i maskara čak i kada bacaš smeće u tri ujutru. Nema veze da li će te neko videti ili skinuti. Moraš biti poželjna samoj sebi.

Nastup. I ne pomišljaj da je to postupan proces. Kao što se  određenom društvu zauzdavaš od psovanja isto tako uradi i sa zajedljivim opaskama i kuknjavom. To je sramota. To se ne priča. Uguši to. Ako misliš da ćeš dobiti neko unutrašnje trovanje sopstvenom negativnom energijom, postoji rešenje. Nauči da svu svoju zajedljivost pretvoriš u humor. Nije teško. Gledaj britanske komedije, izražavaj se smisleno i vrckasto a ako već imaš potrebu da palacaš jezikom, gledaj da to bude odmereno i usmereno i bez previše prisutnog ličnog stava.

Glavni uzrok tvoje frustracije je okolina i osećaj izopštenosti. Niko te ne ogovara, budi uverena. Ljudi i kada ogovaraju, to čine na par minuta a zatim se vrate svojim problemima. Niko nije protiv tebe. Možda ti se čini da ti ljubav, posao i generalije ne idu u smeru u kom bi želela, ali to nije zbog nekih viših i neobjašnjivih razloga već zbog toga što ti ne želiš da se prilagodiš i uvidiš neke stvari. Ne pomišljaj da te ljudi generalno ne vole. Možda im treba razlog da te vole.

Kako smo rešili problem tvog fizičkog izgleda koji ćeš prihvatiti takav kakav jeste i poraditi na detaljima, nadrndanog stava koji ćeš pretočiti u iskričavu duhovitost obojenu ljupkom ironijom, utvrdili  da te niko ne mrzi niti ofira namerno, vreme je da shvatiš par suštinski bitnih stvari.

Kao prvo, isfrustrirane ženetine u principu niko ne voli.

One ne mogu biti simpatične i drage, stoga ako je još čuješ u sebi ućutkaj je zanavek. Ne slušaj njene misli ni šta ti šapuće. Ignoriši frustriranu ludetinu.

Druga stvar se sastoji u sasvim jednostavnom pitanju: a zašto ne bi pokušala da budeš srećna? Vidiš, tako je normalno težiti ka sreći i konstantnom stanju zadovoljstva i raspoloženja. Za početak, kreni od sitnih stvari, a potom kreni u osvajanje krupnijih ciljeva.

Vrati se starim hobijima, makar to bilo rešavanje osmosmerki, ili pronađi neke nove. Poveži se sa nekim novim ljudima bilo kroz aerobik, društvene mreže ili ćaskanje u holu kod zubara. Dozvoli svima da se zaljube u tebe, pa nemaš trnje po telu niti bljuješ vatru, zaboga!

Odluči se za jedan porok, pronađi omiljenu birtiju, slikaj se u vešu (i bez njega) za privatnu arhivu i pusti tu vrcavu curu da izbije na površinu.

Nauči da se budiš sa osmehom. Dok kuvaš prvu kafu pojačaj omiljenu radio stanicu. Kako si se transformisala u “voljivu” osobu vreme je da zatvoriš krug. Obrati pažnju na sve one ljude koje izbegavaš u širokom luku, pronađi nešto lepo u njima i pokušaj barem da ih simpatišeš. I igračica sa nauljenom guzicom i nadrkana kontolorka u troli imaju nešto zajedničko. Svako je vredan ljubavi i pažnje, draga moja. Uzalud si se plašila i bežala od toga.

The post Kako ubiti isfrustriranu ženetinu u sebi appeared first on Moodiranje.