Iako to ne priznajemo, veliki broj nas pridaje previše pažnje tome šta drugi mislie ili govore. Štaviše, mnogi životi su protekli nesretno i neostvareno upravo zbog straha od lošeg glasa i osporavanja.

U nekom udžbeniku iz psihologije naletela sam na pasus o tome da su duša i um tinejdžera poput glumca na pozornici: on ulazi u različite uloge, predstavlja se publici i živi za njihovu reakciju, odnosno aplauze. Za mnoge, stvari se ne menjaju ni kada odrastu – iako više ne skreću pažnju na sebe oblačenjem i izborom muzike, ponašanje je uslovljeno uglavnom  reakcijom sveta i okoline.

I nimalo nije ugodno, jer svet je nemilosrdan. On nema razumevanja za naše odluke i izbore, modele ponašanja koji imalo odstupaju od klišea, štaviše, svet ne gleda blagonaklono ni na uspeh!

Otvorite recimo bilo koji članak koji izveštava o venčanju nekih dvaju mladih i uspešnih ljudi i pročitajte komentare. Tamo gde bi svako normalan rekao “baš lepo, neka im je sa srećom” naići ćete na “svi znaju da je on gej a ona paravan/nikad se ne bi zagledala u njega da je pekar/baš bi je oženio da nije zatrudnela”. Dakle, svet ume da bude i te kako surov i maliciozan i protiv toga nema borbe.

Ali, zašto baš ja?

I zašto ume da zaboli kad osetimo zle jezike na svojoj koži? Idemo li analognim putem, dolazimo do toga da loš glas nastaje na dva načina:

• pretpostavkom (na osnovu oblačenja, izgleda, ponašanja);
• gde ima dima ima i vatre (izvedenom konstrukcijom inspirisanom nekim stvarnim događajem).

Reakcija je isprva šok, potom neverica, bes, pa pravdanje. No, treba li tako?

Zamislimo osobu o kojoj se proširio glas da je kockar, a zapravo je u životu samo jednom odigrao Bingo, i to dobijen uz novine. Kako će reagovati? Sa osmehom dakako, i nonšalantnim odmahivanjem. Ali, šta ako zbog, primera radi, rekreativnog konzumiranja marihuane, cirkanja u gradu, par avanturica ili prevara naprave demona od nekog? Ili, što gledamo svakodnevno, izbora partnera, seksualne orijentacije, lagodnog načina života “od jutra do sutra”? Zašto svoje greške moramo da plaćamo (i pravdamo) drugima, kao da nije dovoljno što moramo i sebi?

I, šta onda?

Hajde zamisli da govoriš Naomi Kempbel “ej slušaj ti Naomi, narkomanko i alkoholičarko što se vučeš sa matorc…”, posle koliko sekundi bi te gađala štiklom u nozdrvu i prekinula nasred rečenice? A sad se setimo naslova o Danijeli Vranić koja je navodno pijana divljala džipom, peglala se sa pandurima i otprilike svezana deportovana u ćorku, kako se ono beše završilo, i dan-danas ne može da dokaže da to nije bilo baš tako.

U tome je caka, i to treba da “pokupiti” od stvarno velikih njuški ako nećeš  da budeš lik iz rijalitija koji strahuje i paranoiše šta o njemu misle ukućani i gledaoci. Zamisliti na trenutak da si Naomi, Kejt Mos, Čarli Šin, Madona, Marlon Brando i da to koliko si moćan ne mogu da pomute pišljivi tračići.

Stani pred ogledalo i tačno 68 sekundi praktikuj ovu malu dramsku igru – glasno izgovaraj, u kontinuitetu “je-be mi se šta ko misli, je-be mi se šta ko misli, je-be mi se šta ko misli!”

Da efekat bude učinkovitiji, zamisli da u rukama držiš nagradu za životno delo.
“Je-be mi se šta ko misli”, vidiš kako se lakše izgovara uz osmeh!

A sad ozbiljno

Ako se previše trzaš na to šta je ko rekao, to treba da ti govori nešto. Plus ako si u okruženju “dobronamernih glasnika”, vreme je za uzbunu, a evo i zašto.

Pre mnogo godina, Milića od Mačve je pratio loš glas da je, ju-ju, neodgovoran i nezainteresovan otac. Gle sramote, on svoje kćeri nikada nije odveo u školu, niti pratio njihovo obrazovanje. Nikada to nije komentarisao. A znate šta je o tome rekla Simonida kad je stasala? “Moj otac je Milić od Mačve, a uz Milića od Mačve ne ide da vodi decu u školu i briše im sline!”

Ako i dalje nije jasno: ukoliko imaš svest o sebi, svojim kvalitetima (i slabosti treba imati u vidu), smeru kojim se krećeš, laprdanja sa strane ne bi smela da te  dotiču. Već smo rekli, svet ume da bude zao, i uvek će tražiti materijal za maltretman. Seti se, živimo među svetom koji samo čeka neku razvedenu ženu sa detetom koja je rešila da ne odustane od svoje sreće da je proždre svojim moralnim bogobojažljivim čeljustima. “Raspuštenica sa detetom, a ima momka, pa gde to ima? Sramota!”

Što se tiče dobronamernih glasnika, ukoliko te prečesto izveštavaju, bez ljutnje, onda si plodno tle za tovar. Stavi im do znanja da se više ne primaš na maliciozne pelcere. Sve uz šarm i osmeh.

• Oh, baš lepo od M. što brine otkud mi simboli prestiža poput novog telefona srednje klase. Kad je tako brižna, proslediću joj svoje račune.
  Ili:
• Oh, jako mi je žao što M. ima loše mišljenje o meni. Kada bi me poznavala, ne bi tako mislila, pošto mene ne možeš da ne voliš, zar ne?
  A možeš i bezobrazno:
• Držim do mišljenja isključivo dokazano pametnih i uspešnih ljudi. Jer, ako gledamo šou-biz, tračeve i prljave glasine plasiraju uglavnom sobarice i baštovani, nikad zdrava konkurencija. Cmoka za sve!
  A onda se kulturno ogradi od dobronamernih jezičina, ostavljajući im prostora teka za poneku veselu kaficu.

Između trača i podrške

Svest, intelektualni razvoj i socijalizacija dati su nam kroz dva vida, introspekciju (zagledanost u sebe) i komunikaciju sa drugima. Dakle, kao što o nekoj knjizi razmišljamo kakva je na osnovu toga koliko nam se dopala i šta su drugi o njoj rekli, isto važi za nas same. Postojimo i kroz ostale, fakat. Svet će se uvek za nešto uhvatiti, bilo da ste operaterka u SBB-u ili Naomi Kempel lično. Nezgodno pitanje koje se nameće je da li nas više bole loši glasovi ili nedostatak dobrih? Jer ako smo u nečemu talentovani, dobri, a i sami smo dobri i vidimo to kroz konkretne rezulate, uspehe, priznanja i zahvalnosti, tu i tamo pokoji momenat koji nije po volji sveta i naroda ne može nas obeshrabriti.

Odnosno, na šta se više “primaš”, na strah od neprihvatanja i osude, ili na priznanja, podršku, komplimente? Upravo to odlučuje da li si diva ili zvezda padalica.

*ovaj tekst je nastao bez stručne konsultacije, predstavlja stavove i razmišljanja autora, kome se apsolutno je-be šta ko o tome misli.