Ne mogu o imenima. Nije lepo, a ni drugarski. Ne mogu o detaljima, pa ću nešto i dodati. Iskreno se nadam da će svaki čitalac koji ima dovoljno mozga izvući suštinu. Ako vas ovaj tekst zbuni, u bilo kom trenutku, ili pomislite da je glup i suvoparan, odustanite, nije za vas. Odmah uključite Pink ili Happy i vratite se u svoje carstvo snova. Brzo će Kristijan, Dalila i Krlo.

Deo prvi: ANAMNEZA

Šminker je mlad momak, moj drug iz osnovne škole. Stariji je od mene nekoliko godina. Rasli smo u istom, malom gradu. Ja sam pre 20 došao u prestonicu na studije, on nije. Imao je pametnog oca koji je, iako razveden od mame, vodio računa o bratu i njemu. Držao je porodicu na okupu, školovao ih je ubrzano i bez mnogo muke, zaposlio i zauzvrat dobio baš ništa, makar od ovog starijeg. U provinciji se i dalje neguje taj kult da je roditelj zadužen za dete sve dok ne navrši 40 dana od smrti. Tada se, na groblju tokom obeležavanja 40 dana roditelju, dogodi poslednji obrok o trošku roditelja pa deca shvate da su sama. Ne gleda se puno ni na “povratnu ljubav”. Kasaba koja tripuje metropolu je tu puno surovija. Dete je dete dok ne može da kaže da je gladno. Nakon toga, ide redom – tablet, telefon, vrtić, škola, srednja škola, fakultet, ženidba. Paralelno sa tim ide psiholog + psihijatar koji ga leči od anksioznosti, strahova i savremenih bolesti sa Youtube. Bitno je da se ispoštuje odvoženje i dovoženje iz škole, kao i dress-code. Ostalo ćemo lako.

Drug je sportista, ozbiljan, sa završenim fakultetom. Siguran posao, sigurna plata, osnovna škola u rodnom gradu, mamina supa svakog dana u 30 godina, i plata ostaje za šminku. Uvek lepo obučen, šmeker na tatu, sve u svemu dobra silueta. Zimi je, naravno, instruktor skijanja u leglu kompleksa, okružen izazovima kojih u njegovom rodnom kraju nema. Upoznaje devojku, ozbiljnu menadžerku, školovanu i ne tako lepu. I kako ovo ne bi poprimilo obrise ljubavne priče, njih dvoje su se prepoznali.

Deo drugi: #OnoKaoLjubav

Njoj je trebala figura, donator sperme koji zna sva slova. Savršeno se uklapao u stan u elitnom bloku. Ništa ga nije mrzelo i uvek je bio tu. Lepo je izgledao i na korporativnim zabavama, a nosio je u sebi i prećutnu garanciju da je ona ispunila sve sociološke norme da je normalna osoba. Udala se pre 40. ostala trudna i važi za porodičnu osobu. Kad prođu bolovanja ide novi nivo u korporaciji. Svi srećni.

On je sa druge strane oduvek želeo metropolu, dobar auto i gomilu novca za koji ne mora puno da gine. Pored toga da je lep, bitno mu je da je i besposlen, jer uživa u sitnim zadovoljstvima. Dobio je njen službeni automobil, pošto je ona trudna, karticu za gorivo, karticu za nabavku i uselio se u elitno naselje. Ona je kupila stan sa garažom, neposredno pre braka. On je dokupio još jednu garažu, da ostane detetu. Poslao joj je pare da ona kupi, pošto je radio sezonu, tada, na planini.

Njoj ne smeta njegov sezonski posao. Ona voli što veruju jedno drugom. Upoznaju se i dalje, druže se sa njegovim prijateljima i njenim roditeljima. Dobijaju dete i sve se menja. Ona je u depresiji, on nije kod kuće. Pije kafe i priprema se za sezonu. On gostuje u Beogradu vikendom, jer u provinciji ima sigurnu platu i zimi tezgari na planini. I to je tako, oduvek bilo i nije bilo problema. Par puta se u tih par godina ona osetila samom, ali je preživela. Ali sada ne želi da bude sama.

Razgovor o problemu koji je nastao, a zapravo postoji oduvek, pretvorio se u gadan razvod. Sva imovina je već na nju, stečena pre braka. Garažu je u braku dokupila ona. On je trošio novce sa njenih kartica i onda joj je umesto za garažu, taj novac vratio. Provincija štetno utiče na dete. On je viknuo jednom na nju u tržnom centru. Prijavila ga je za verbalno nasilje. Dobio je zabranu prilaska 30 dana. Uz sve ovo sudiji nije teško da donese presudu da otac viđa sina samo jednom mesečno u danu u kom to majka odredi i to ispred zgrade. Ovo sam malo parafrazirao, ali je situacija jako slična toj.

Ona nastavlja dalje. Radi, stvara, putuje. On potpisuje saglasnosti da dete putuje samo sa majkom. One ga jako bole. Srećan je što će dete videti sveta, ali je nesrećan što ga on neće videti. Tuguje. Utehu nalazi u sledećoj sezoni, praznim ljudima, pričama koje ničemu ne vode i praznim čašama, iako ne pije. Nikada nije bio niti boem niti kafanski čovek.

Deo treći: #DrugaŠansa

Jednog dana sreće nju. Lepšu, obrazovaniju, stabilniju ali ne toliko uspešnu. Plata je 2-3 puta manja. Automobil je malo stariji i njen je. Nema kartice za gorivo, ali ima stan u Beogradu. Nije elitno naselje, ali je bolja destinacija. Reč, dve i stvar kreće u pravcu nove šanse. Ono što se događa je gejm-čejndžer. Ona ima dete iz prvog braka. Prošla je lagani razvod. Muž našao mlađu i pitao je “koliko košta moja sloboda nazad”. Metropola za sve ima cenu, tako i za slobodu. Videli smo po Ceci na kraju krajeva. Eto nje, sa detetom, koje je otrovano protiv biološkog oca koji je otišao sa mlađom “kurvom” ali dovoljno instruirano da se tati uvek nasmeje jer tata tutne stotku, dve uz potvrdan odgovor na pitanje koga mala više voli.

Šminker je video novu šansu. Uz sramotno malu alimentaciju za prvi brak, i štek koji je dopunjavao bez trošenja, osetio je zov metropole, ponovo. Ništa se ne ceni u provinciji nego kad se preseliš u glavni grad. To je jedini uspeh. Posegao je za onim što najbolje zna. Napravio je još jedno dete. Nova žena, poreklom iz ekološke države, nije imala razumevanja kao ona prva. Bila je decidna. Otkaz i raskid sa planinom su bili preduslov. Može da radi, ali u metropoli. Mora da bude na oku. Ipak ona ima obaveza, i neće se deca sama čuvati. Dobro ste pročitali – deca. Šminker nije znao da kada ženiš ženu sa detetom, sva ljubav mora da ode na dete, prvenstveno.

Većini žena drugi brak nije izbor partnera za stvaranje kvalitetnog potomstva i zajednice, već izbor boljeg oca za “grešku iz prethodnog spoja”. Ovo nisam izmislio, citirao sam kliničkog psihologa.

Šminker je bez izlaza. Dete se rodilo, nema više pregovora. Prodaje dušu đavolu. Učlanjuje se u stranku. Napušta posao, tj. rredaje ga nekom novom iz stranke u provinciji. Nosi kovertu kome treba i dobija odmah “Ugovor za stalno” u prestonici. Firma je dobra i stabilna. Nalazi se nedaleko od mesta gde živi, i posla naravno nema puno. Šminker razmišlja iz dana u dan. Zarobljen je osam sati dnevno. Nema šetnji i kafa, a što je najgore nema ni planine. Kompleksi ne miruju. Fali mu luksuz.

Počinje zima. Na planini nema snega. Lakše mu je, loša je sezona. Njegov stil života nosi i troškove. Nije mu lako, a plata ih ne pokriva. Informaciju da počinje Advent u Zagrebu, i da je sramota ne otići tamo saznaje usput, za ručkom. Gleda hotele, razmatra troškove. Nelogično mu je, ali on nema pravo glasa. Prolazi Advent, i supruga je srećna. Vratili su se nazad, ona je uživala. On je bio šmeker i sve je pokrio. Redovno kupuje za kuću, i poručuje Wolt i Glovo. Čuva i decu dok ona ima obaveze.

Približava se Nova godina. Njoj nedostaje Hrvatska. Kompromis je Portorož. Nije baš mesto gde “beogradska elita” dočekuje Novu godinu, ali lepo zvuči: “Ma nismo znali gde ćemo, a i beba je mala, pa smo skoknuli do Portoroža!”

Opravdanje društvu je uvek bitnije od lične sreće.

Ko god da je video Portorož, shvatio je da ako nisi kockar, to nije mesto za tebe. Izgleda kao Monte Karlo sa Ali Ekspresa, a tako se i ponaša. Šminker je već u problemu. Štek je sve manji, a Portorož nije jeftin. Spas nalazi u last-minute ponudi u Opatiji. Luksuzan hotel, ne baš poznat, ali ima bazen. To je bitno, zbog slike na instagramu, a blizu je i Trst. On pati za Italijom. Ceo život živi u ubeđenju da je Italija njegova zemlja. Prolazi i taj put. Njegov instagram je bogatiji za par slika, fazon: “Živi se!” ili još bolje: “Kako li je tek Bogu kada je meni ovako?” Ona nema instagram. Ona ima grupe svojih koleginica i kolega koji su rođeni u krugu dvojke. Ona tu deli utiske. Ne voli da se javno eksponira.

Šminker je zadovoljan. Ima lepšu ženu i dvoje, odnosno troje dece. Gradi odnos sa njenim detetom u pravom smeru. Kao nagradu, ponekad dobije njen auto da vozi, umesto svog. Kada je baš dobar daju mu džipa koji inače stoji, a pripada njenom bratu. Baš tada, on bira da popije piće sa nama. Džip ga pomalo i nervira. Seća ga na prvu ženu, a taj period je ostavio iza sebe i ne želi da ga se seća. Da li je?

Prolaze praznici. Šteka više nema. Plata je jako mala i nedovoljna. Nasleđeno dete treba da putuje u Habzburšku monarhiju. Ima takmičenje u sportu kojim se bavi. Šminker dobija obaveštenje – poziv. Nema opciju da kaže da nema više novca jer neće biti dovoljno muškarac. Nova gospođa to shvata sama i objašnjava mu da će ipak ona ipak ići sama sa detetom, jer to nije mesto za muškarce. Ipak mu ostavlja zajedničko dete. Da mu ne padne napamet da ode nekud sam. Šminker prihvata odluku, ali je nama saopštava u zavijenoj formi – zapravo, on ne želi da ide tamo. Dosadan je taj grad. Bio je.

Deo četvrti: #NepristojnaPonuda

Pao je sneg. Sezona je dobila smisao. Šminkeru se javljaju redovne mušterije. Jedna od najbogatijih srpskih porodica. Idu na planinu za Dan državnosti, kao i svake godine, pa bi želeli da ga iznajme za tih 7 dana. On ih tužan obaveštava da nije više instruktor, ali da će doći. Ponuda postaje još nepristojnija – oni će mu platiti i put i smeštaj i ski pas. Kada se to stavi na papir sa novcem koji će zaraditi, dolazimo do dve njegove plate. Logično je da prihvati, ali se susreće sa dva problema. Mlad je u firmi, problematično je da li će dobiti odmor, što se prevazilazi lagano. Svakako su neradni dani, pa je moguće iskombinovati se. Drugi problem je esencijalan – kako saopštiti gospođi? Ona živi u iluziji da je štek mnogo veći nego što je videla. Preračunavanje ona nije doživela kao pražnjenje, nego kao mudrost. Hrabro i odvažno šminker postavlja pitanje o odlasku i dobija odgovor, da se njoj dopada to što je vredan i što hoće da zaradi, ali da povede računa kako se ponaša, jer od toga zavisi da li će imati gde da se vrati.

Ponovo je šminker u dilemi. Zov planine je jak, ali nije ni metropola za potcenjivanje. Razmišlja i odlučuje da prihvati nepristojnu ponudu. Za 7 dana će nahraniti svoju dušu, i biće dobar, pa će se vratiti kući i sve će biti u redu. A da li će?

Deo peti: #OtpusnaLista

Paralelno sa ovim, šminker potražuje svoju nekretninu iz prvog braka po tužbi koju je podneo. Advokati koštaju i to ga opterećuje. On je potegao dva procesa – jedan za viđanje deteta koji opravdava drugi, glavniji, imovinski. Prva gospođa ga zove na dogovor. Može dete vikendom, ali ne sme kod njegovih. Ne sme u provinciju pošto ga ona sprema za stanovnika sveta, a seljaci iz provincije će ga pokvariti. On to prihvata i dobija još jednu nepristojnu ponudu – 30% vrednosti nekretnine u kešu. Šminker razmišlja, a to mu nije jača strana. Priča danima sa našim zajedničkim drugom, sa kojim je blizak, ali ne dobija odgovor koji želi. Dobija realno stanje stvari kao odgovor koji njegova duša ne prihvata. Zato smo se i videli. Ja sam mu rekao baš ono što će i uraditi, samo mu je bilo potrebno da to čuje od nekoga, zato što šminker nema odgovornost. Možda je i ima ali je ne želi, lakše je uvek drugog kriviti.

Šminker je za manje od godinu dana stigao od “metropola je zakon” do “ovde je, bre sve, mnogo skupo”. Pomislili bi da je postao inteligentniji, ali nije. Srbin primećuje skupoću samo kada ostane bez para. I ne odriče se ničega. Ne shvata da “očajna vremena povlače očajne mere”. Ušao je u kliše 1c “Prevoz smrdi i nema ga!”, “Jednostavnije je autom!” i ne prihvata da je moguć život bez automobila. Boli ga gubljenje “statusnog simbola” koji odavno to i nije. Pravda se drugom klasikom “To sam ja zaradio i odvajao sam od usta!” i boli ga iskren odgovor: “Jesi druže, ali nisi sačuvao!”

Nova žena ga savetuje da ništa ne potražuje i ne uzima od stare. Govori mu da će sve to ostati detetu. Šminker je ponosan jer shvata da njoj nije sve u novcu. Ono što šminker ne razume je da nova žena ne želi da on ima više novca. On je deo njenog projekta, najjeftinijeg kućnog pomoćnika koji postoji. On nema dovoljno svesti da se meša u njenu akademsku karijeru, a sasekla mu je krila, tako da nema opciju da ode negde.

Ja se u razgovoru ne slažem sa njenom idejom, iako ona nije tu. Govorim mu da mora da istera nekretninu do kraja i da je ona njegova. Savetujem ga da je odmah prepiše na dete, ali da postoji trag da mu je on to dao, a ne ona, jer se prokletstva sa korporativcima ne završavaju nikada i sve što nije pismeno, kao da ne postoji. On se manje-više slaže sa mnom, ali će ipak pristati na polovinu vrednosti, jer mu je ipak keš potrebniji. Svakako će to ostati detetu. Razgovor se privodi kraju. Bez nekih zaključaka, i sa nagoveštajem nastavka.

Šminker je popio kafu i otišao od mene sa velikim osmehom. Dobio je onu čašicu tekile koja ti omogući da uživaš u još jednoj pesmi, ali ćeš sutra zbog nje povratiti dušu. No, nema veze. Ko sam ja ili bilo ko da ljude skreće sa puta? Kada kažeš istinu, ljute se. Kada kažeš laž, smeju se.

Deo šesti: #ŠtaJePisacHteoDaKaže

Nije Šminker sam po sebi problem našeg društva. On je proizvod. Jedno biće u milion koje luta bez pravca i cilja. Ono što možemo da zaključimo iz njegovog primera je pretužno: Izgubili smo dušu. Svako od nas kao pojedinac, i nacija kao skup svih nas. Ne cenimo ništa što imamo. Lepo je napisao Duško Radović, svojevremeno: “Koliko miliona dolara vredi vaše oko?” Odgovorite na to i imaćete rešenje za sve. Odgovora, sa druge strane, nema.

Težimo nečemu što će drugi ceniti, a što nas možda i ne čini sretnim. Bitna nam je ambalaža dok nas za proizvod boli kurac. Kasaba koja tripuje metropolu nam je dala dupe i mi smo u nju zaljubljeni. Mislimo da je kontrolišemo, a zapravo ona svojim vrckanjem kontroliše nas. Otišli smo od svojih porodica i domova, tražeći nešto bolje, ali bez ideje da se vratimo. Ako se i dočepamo malo putera, ne delimo ga sa onima koji su nam pomogli da se od njih otisnemo, u potrazi za istim. Njih zaboravljamo, polako ali sigurno. Imamo i objašnjenje za to – tamo je vreme stalo. Što je, zapravo, istina – i jeste, ali to nas ne abolira od odgovornosti.

U kom momentu nismo dovoljno gledali u svoje roditelje i u ideju “zajedničkog cilja” nego smo postali parovi u kom svako ima svoj novčanik, i u kom druga strana ne sme da zna našu platu? Pljujemo gastarbajtere, a oni će na kraju dana ispasti još i pošteni. Odu, šljakaju, kurče se, sačuvaju nešto love i vrate se da umru na svom ognjištu.

Šta smo to postali? Kako smo zaboravili na porodicu koja je bila naš najveći ponos? Zašto smo jeftine a preskupe kafe sa poznanicima trampili za šetnju i razgovor sa prijateljima?

Kako je to limunada u tegli u kafiću gde sediš na panju iskrenija od čaše domaćeg soka u kući osobe sa kojima si porastao?

Kako se brakovi započinju tako lako, bez ljubavi i iz interesa, a još brže završavaju? Kako se leže pored osobe koja ti je interesantna, ali je tuđa? Kako je felacio zamenio intervju za posao, a gengbeng postao put ka unapređenju? Kako mogu hijaluron, botoks i trepavice biti deo higijene, a kvarni zubi društveno prihvatljivi jer se ne vide od sisa? Kako je to jebanje sa drugom osobom u redu, ako ti partner za to ne zna ili ne oseća to?

Na kraju balade, zašto je bitno ko šta radi, čime se bavi, šta mu piše na vizit-karti a ne ono što govori i način na koji govori?

Zašto težimo pogrešnim vrednostima i zašto mislimo da smo pametniji nego što jesmo, ostaće samo tužno pitanje zapisano pred sam kraj ovog teksta.

U ovom polu-gosip lamentu nad Srbijom i svima nama, velikom narodu koji je uspeo sebe da ukalja i unazadi do tačke iz koje nema nazad, zaključio bih samo: Bežite u tri pičke lepe materine iz ove nesreće od grada. Setite se Matrixa i bifteka.

Bavite se suštinom, a ne formom i nađite sreću sa osobama kojima niste bankomat ili donator sperme. Svaka osoba koja traži jedno od to dvoje je već dovoljno poremećena i odsutna iz života, a verujte mi, sa stranputice je nećete vratiti – nikada i nikako.

Odjavljujem se, kao i uvek, pametnim rečima, zapisanim u vremenima dok su po ovoj svetoj zemlji hodali ljudi dostojni nje:

“Imade vas mnogo – ta ko bi vas mogô izbrojati, svijeh znati?!
Imade vas mnogo bogatih gospara, sa srebrom i zlatom, milionim’ para.

Dvori vam se velji u visinu dižu, ali nikad, znajte, do neba ne stižu,
U nebu je vječnost, u njima je nije, vrijeme će da ih sve s prašinom skrije.”

Laku noć, ili dobro jutro – u zavisnosti od toga, kako ste sve ovo shvatili.

P.S.
Pišem ove redove u sebičnom motivu da će ga urednica, kao i obično bez kraćenja, objaviti pa da mogu da ga pošaljem svojoj mami i da je upitam, da li će mi i dalje prebacivati što se nisam oženio i što živim sam? A ako mi ne bude odgovorila, kao što neće, upitaću je samo, kome je bolje, Šminkeru ili meni?

The post “Sada si pao najniže, Nikola”: Dokazivanje društvu je uvek bitnije od lične sreće appeared first on Moodiranje.

Događaj koji je sam po sebi dovoljno strašan i potencijalno opasan po život, otežan je činjenicom da S, koji na jesen puni četiri godine, je autističan, s izraženom hiperaktivnošću.

– U trenutku gubi svest, dolazi sebi, dezorijentisan je, tetura, povraća – svedoči majka M.K.

Fotografija zida s kog je pala lampa

Uznemirena i preplašena, kontaktira menadžera hotela kako bi pozvali pomoć, međutim, on tek nakon sat vremena obaveštava recepciju da treba pozvati hitnu pomoć.  Za to vreme, M.K. je sama u sobi s decom, čekajući u agoniji na lekarsku pomoć, ne smevši nijednog trenutka da ih ostavi same.

Nakon duže od sat i po vremena (što je nedopustivo kada su povrede glave u pitanju), dolazi hitna pomoć i majku s povređenim detetom vozi u Rašku, odakle ih pedijatar upućuje za Novi Pazar.

Primaju ih na urgentno odeljenje, a potom dečiju hirurgiju gde je usledilo snimanje glave par puta. Doktorka na neurologiji insistira da ostanu na opservaciji, jer iako nije registrovana ozbiljnija povreda, “može samo da zatvori oči i više ih ne otvori”. Za M.K. ta opcija nije moguća, jer je hotelskoj sobi ostalo dvoje uplašane dece koji sve vreme zovu majku telefonom i plaču.

– Hitna nas vraća do Raške, tamo nas čeka zaposlena iz hotela i vraćaju nas u hotel. Od toga prave famu kako su nam izašli u susret i kako treba da Im se klanjamo što su nas prevezli 20 kilometara. Sutradan tražim da razgovaram sa odgovorim licem, izbegavaju, upućuju na pogrešne ljude.

M.K. zahteva od zaposlenih u hotelu da ih vrate u Novi Sad, jer se dete ponaša kritično, kao i povrat novca. Kao da nije dovoljan nemili događaj, potencijalno veoma opasan po mališana kakav je S, počinje nova drama.

– Angažuju advokata koji me obaveštava da će nas tužiti za uništavanje apartmana. Kasnije nude dogovor da potpišem izjavu da ih neću tužiti i medijski goniti, vraćaju nas odmah u NS i refundiraju troškove boravka.

Istog dana naprasno menjaju odluku i ponovo angažuju advokata u nameri da terete majku “za pričinjenu štetu”.

Stanje malenog S. sada je stabilno, s tim što mu je prepisano strogo mirovanje, što je u njegovom slučaju gotovo nemoguće, jer kao što rekosmo, ima hiperaktivnost. Zabrinuta majka ne može da se posveti nezi deteta, jer pored brige kako je jak udarac uticao na njegovo delikatno stanje, sada treba i da misli o tužbi kojom joj se preti.

The post Pakao porodice iz Novog Sada tokom odmora na Kopaoniku: Lampa pala i povredila autistično dete, hotel majci preti tužbom appeared first on Moodiranje.

Ali nešto što deluje da dobija na popularnosti poslednjih godina kada su liste želja u pitanju (a i tipično beogradskog ponašanja) jeste – zimovanje na Kopaoniku.

Skije pod noge i lance na gume ili dugi put ka vrhu

Nisam išla na skijanje od kad sam bila mala. Moj tata je bio instruktor skijanja i spasilac, profesor DIF-ovac i trener i njemu je skijanje bilo život. Tada se išlo u Poljsku, na Taru, Austriju… Ja sam išla na Taru.

I tako sve to idilično pamtim, jer kao dete, nikakva logistika nas ne dotiče, samo se zadesimo negde i oko nas sve kreće da se dešava. Otvaraju se razni svetovi, mogućnosti, zaštićeni smo i naše je samo da uživamo.

Od tada sam imala tri povrede kolena, dve članka i jednu zgloba i sport koji nikako nisam smela da probam bio je upravo skijanje. I to nešto, što me je spajalo sa ocem, nisam mogla da spoznam nikako.

Možda, da je bilo lako kao danas kupiti neku od nekretnina na Kopaoniku koji se razvija brzinom svetlosti pa preti da nadmaši i tempo prodaja stanova u Beogradu, možda bih i imala razlog da se tokom zime izmestim na neke od tih prelepih padina i prirodnih lepota i blaga Srbije. Možda bih se ranije odvažila da ponovo probam da izađem na stazu (i skršim se na njoj).

Ove godine sam se naterala da budem zapravo prava Beograđanka (kako izgleda već) jer očito samo rođenje nije dovoljno bilo, pa da krenem put avanture zvane skijanje.

I šta sam shvatila?

Za skijanje je potrebno pored dobre volje i nadljudskih napora u pronalaženju smeštaja koji neće beskrajno oštetiti vaš kućni budžet još mnogo ozbiljne logistike. Naravno, ukoliko već nemate nekretninu na Kopaoniku ili rodbinu na potezu Brzeće-Brus-Raška.

Treba da računate na:

• troškove prevoza
• troškove smeštaja
• troškove obroka
• troškove rentiranja opreme
• troškove kupovine opreme
• troškove ski pasa
• taksi prevoz ili autobus
• vremenske uslove
• instruktore ili druge dodatne troškove

Pa da krenemo…

Prevoz do Kopaonika

Rekla bih da je prevoz do Kopaonika tipa GEA turs za 4000 RSD tamo i nazad bolja opcija od kola posle svega što sam videla, iz prostog razloga što trenutno na Kopaoniku vlada užasan javašluk na prilazima bilo kojim od manjih skijaških jezgara. Na svakom koraku je gužva gora od najgoreg beogradskog špica, mimoilaženja su praktično test živaca i sreće, sa nanosima snega i ledom po ivicama, plus pešacima koji se kroz to dodatno provlače. Ako idete kolima, obavezni su lanci, a ako parkirate auto kod smeštaja, tu su busevi koji idu na svaki sat. Poslednji povratak je u 5, tako da i o tome treba voditi računa. Taksi nudi regularne cene, samo računajte da su razdaljine nekad nešto veće, posebno ako vam je smeštaj u popularnom vikend naselju koje se i dalje na sve strane gradi i u kojem iz dana u dan niču nove vile, spa centri i apartmanski smeštaj.

Cene ski pasa nisu simbolične. Računajte da imate više opcija, dnevne, trodnevne, nedeljne. Ovo znate ako ste prekaljeni skijaš, ali ako ste totalni početnik kao ja, neće vam biti jasno šta je šta, ali ne brinite. Brzo ćete skontati gde je šta. Ono što nećete baš toliko brzo, jeste krenuti da skijate po svim stazama, ali ne žurite. Niko se nije naučen rodio. Tešim se ja, barem.

Šta je najvažnije da uradite pred put?

Spakujte aktivnu odeću, helanke i specijalne čarape za skijanje.

Obavezno uložite u minimum opreme. Drugarica mi je pozajmila rukavice, jaknu sam kupila na sniženju u Bershka radnji u Ušću (inače su dosta skupe, a ove dve su se sjajno pokazale, zapravo sam kupila crvenu žensku i mušku S crno-belu), a druga prijateljica mi je pozajmila pantalone za skijanje (jer je moja mama izgleda imala 15kg s krevetom pa u njene nije bilo šanse da stanem cela, a možda su i moje noge duže prosto ili vreme pojede materijal i gotovo).

Kontaktirajte neke od instruktora

Moj instruktor skijanja je bio Dušan Knežević, jedan od mnogih divnih individualnih ski instruktora, ali su tu i fenomenalne škole tipa Avanturija, Snow Stars Team, Kopaonik Ski Škola, kao i mnoge druge, posebno posvećene radu sa decom. Preslatko je kad sam čula da plug zovu parčetom pice, hodaju kao pingvini za skretanja i slično. Vidi se da svi ovi ljudi imaju značajno iskustvo i u tom smislu Kopaonik verovatno prednjači u odnosu na druge zimske lokalitete. Oni će vas već uputiti i na mesto gde da rentirate skije i opremu. Obavezno angažovati instruktora. U paru ili grupi je svakako jeftinije, a svakako ćete i zajedno lepo vežbati. U suprotnom računajte i na nekoliko hiljada po času. Vredi. Ne želite da se igrate sa ovim, morate naučiti osnove, morate se paziti, jer skijanje je realno opasan sport i iako zabavan, pada se, lomi se i iskusni skijaši često završe u gipsu, a kamo li mi kilavi.

Rentirajte opremu za početak

Ja sam rentirala u JAT-u gde su se zaista potrudili da mi pronađu ne samo kvalitetne, već i lepe artikle (šta da radimo, žene su žene ipak). Oprema se rentira bukvalno na svakom koraku, najjeftinije naočare ako ih nemate imate kao na moru onako izložene, mada sam se ja odlučila posle par dana skijanja i tog jedinog sunčanog dana u kojem su mi baš trebale da uložim u njih i ne uzmem neke bez veze na ulici već da kupim kvalitetniji izbor u BeoSportu i oduševljena sam. Imajte u vidu da naočare, ski pantalone i jakne ne ulaze u opremu, nekad ni kacige, a sigurno ne rukavice. Moj set sa kacigom, skijama i pancericama i štapovima koštao je 950 RSD.

Spremite se za ski pass i gužve

Ski pas poludnevno ili dnevno izađe 2-3000+ dinara, a pojedinačna vožnja oko 350. Gužve na liftovima su nenormalne, a toaleta skoro da pa nema. U obližnjem restoranu/piceriji gde sam sela na kafu i palačinke, a koji prima oko 300 recimo ljudi postoji jedan jedini mikro wc za žene i muškarce i red je već neljudski bio. Uopšte je teško naći mesto, u Konacima možda, blizu staze praktično zaboravite, ali naravno govorim o jeku sezone i u sred raspusta na kojem su đaci, pa i ja kao pedagog, tako da nisam ni imala opcija drugih nego da idem sad. Cene hrane su beogradske, možda malo jače na pićima. Ipak, dva piva, dva jela i jedan kolač od 3000 RSD je preterano, pri tom u Špaciru gde smo bili sam jela najgori Tri Lecce kolač u životu. Svi hvale Alo, Alo, Rio i slična mesta, ali pratite mreže jer prelepa i autentična mesta samo niču, a tu su i Rtanj dom i Pajino Preslo sa nešto lepšim uslovima.

Za suve početnike, situacija je bolja što se tiče staze jer je ulaz u vrtić 700 RSD, pazite samo jer navodno ne sme da se izlazi kad jednom uđete (što je idiotski i toga su svi svesni jer u samom ograđenom prostoru nema ničega sem staza dakle ni toaleta). Pozdrav za čuvare koji su me zaista pazili i patili sa mnom što se plašim beskrajno dok mi nije stigao instruktor i naučio me da padam, kočim i oslobodim se straha pre svega. Lepo sam se ismejala sa njima, što samoj sebi, što svemu.

Birajte smeštaj po ukusu i budžetu

Smeštaj je važan, jer ako ste kao ja – želite da se opustite. Pitanje je višestruko da li vam se zaista isplati investicija u prepucane cene hotela ili ne. Postoji toliko odličnih opcija, ali sam ja odustala od domaćih sajtova koji se neverovatno ugrađuju u cene i okrenula aplikacijama, te posle dve nedelje uzaludnog traganja, smeštaj na Kopaoniku pronašla za sat.

U Milmari Resorts Premijer sam bila u Apartmanu Ogi&Una Premier 42, koji sam pronašla na sajtu Booking.com jer se iznenada oslobodio, ali i znala sam da ću baš tako nešto što sam želela i pronaći. Prelep, lepo dekorisan, komforan, topao, pun sitnica, kafe, čaja, pribora, čist i uredan, sa TV kanalima, lepim svetlom i mirisnim svećama, bio je baš ono što mi je trebalo. Puno pomoći od strane domaćina, saveta, plus recepcija. Doručak od 5€ u hotelu pored je na bazi izvrsnog švedskog stola i vredi. U okviru kompleksa je spa centar za korisnike smeštaja dnevna karta je 1400, inače je 2000, a tu vas čeka standardna ponuda relaksacionih soba – slana soba, sauna, parno kupatilo, tepidarijum, bazen i kafe. Tu je i gornji spa u okviru hotela, gde ima i jakuzzi deo, ali računajte da kod nas i dalje ne postoji osnovna kultura, te da ljudi imaju obzira da nisu kod kuće i da zasednu, što znači da možda ne uspete da uopšte iskoristite sve pogodnosti. Još mi kao nacija imamo da učimo i o ponašanju u spa prostorijama, bahaćenju i korišćenju, pa i iz tehničkih ako ne i ljudskih razloga. Svaki spa treba na ulasku da deli instrukcije po meni. Hotel nudi i masaže. Loša stvar je što svi koriste veći bazen, pa je iza 5-6 pomalo haos. Postoji dečiji bazen, zato kažem. U blizini je i kompleks Dvori koji takođe nudi usluge spa centra, a apartman Top View Kopaonik verovatno ima jedan od najlepših pogleda koje želite kada pomislite na bekstvo na planinu.

Za one sa dubljim (znatno) džepom, Grand i novootvoreni ruski Gorski su hoteli koji nude zaista premijum iskustvo. Na samoj stazi, ovde vas čeka odmor na najvišem nivou. Ne čudi što smo sreli Natašu Bekvalac kako se probija kroz mase automobila na putu do… pa, da ne pričamo šta lokalci kažu.

Moje srce kada je Kopaonik u pitanju je u Domu Učenika Mašinac, gde sam godinama dovodila đake u Letnju školu engleskog sa Institutom za strane jezike. Stručni instruktori, dobra hrana i blizina svega su samo neke od prednosti ovog praktičnog smeštaja za mlade. Stigla sam samo da se javim i popijem kafu tamo ovaj put, ali pogled u suton je prelep zaista.

Šta će ti Kopaonik uvek dati?

Sve je lepo bez obzira na izazove. Za moje testiranje i opipavanje skijaškog života, rekla bih da Kopaonik jeste uspeo da mi da ono što sam želela, prelepost realno, ali i da shvatam da postoje brojne druge povoljnije i možda bolje organizovane opcije. Možda je samo jek sezone previše zaličio na Slovensku plažu u Budvi u julu, paradajz turizam i jedan apokaliptički haos na momente, a i magla i loše vreme nisu pomogli. Shvatam što se mnogi opredeljuju za inostranstvo, a opet, negde – draže mi je da svoj rad potrošim u svojoj zemlji.

Shvatila sam i što je moj tata obožavao skijanje i vraćaću mu se sigurno. Samo sa punom svešću šta me čeka i sa malo bolje pripremljenim logističkim planom. Za ovaj put dovoljno, a svakako je sjajna stvar što turizam u Srbiji ovako raste, pa su najbrojniji turisti pored Rumuna i Kinezi, te tako ja završih u hotelu Junior za Kinesku Novu godinu sa grupom kineskih porodica i na Kopaoniku doživeh autentično iskustvo kineskog druženja.

Sve je verovatno moguće ako se usudimo.

Ništa nisam slomila.

Nisam se ukočila.

Dobro je.

Bele staze – vidimo se opet.

Ipak, mora se dokazivati taj status – Beograđanka, zar ne. A gde je ona zimi ako ne – na Kopu?

The post Ojda da ojda: Ultimativni vodič za osvajanje Kopaonika appeared first on Moodiranje.