Šta je uopšte normalan život?

Normalan život je i danas, u uslovima u kojima živimo, i dalje apsolutno individualna stvar. Ono međutim što je primetno jeste količina osuđivanja koja se javlja upravo u tumačenju tih razlika.

Da se razumemo, ono što je isto i mora biti isto jeste odnos prema epidemiji i svemu što to podrazumeva.

U okolnostima u kojima je sve stalo, bilo to ugostiteljstvo koje je uz turizam verovatno najpogođenije, sfera usluga ili pak prodajne grane privrede, prodaja mobilnih telefona, nameštaja ili bele tehnike, tenzije rastu, a ljudi se sve češće primetno dele na one koji su za apsolutno zatvaranje i one koji su skloniji tome da se i dalje bore za makar privid normalnog, pre-koronskog života.

Situacija je užasna, kolektivno smo bačeni u neke privremenosti, u čekanja odluka, menjanja odluka, otkaze, bankrote, odložene stvari, aktivnosti, putovanja. Da se razumemo, najmanje je strašno ne otići na more. Ne radi se o tome. Radi o tome da se predviđaju skokovi depresija i teških psihičkih stanja od skoro 40% u društvu koje i dalje ne ume da prihvati da je poseta terapeutu kao odlazak zubaru, ali još gore – ne može to ni da plati.

Pravo na individualan izbor i cenzura danas

Pojam cenzure je postao prisutan ne samo na nivou državnog aparata, već i među nama samima. Ovo je latentno prisutno već dugo, recimo u toj filozofiji društvenih mreža da su tuga, loše stvari ili bol kao lepra, zarazne i da im nije mesto tu. Ovo je deo problema stvaranja lažne slike idealnih života, i važan izazov za vremena koja dolaze.

Cenzura je postupak nadziranja slobode izražavanja. Cenzura se može provoditi u širokom rasponu korišćenih sredstava i postupaka, od uništavanja nepoželjnih sredstava izražavanja, preko brisanja ili precrtavanja nepoželjnih delova, do menjanja, izokretanja, odnosno falsifikovanja onih delova koji se ne podudaraju sa uverenjima pojedinca ili zakonskim odredbama vlasti ili urednika.

Danas je sve cenzura. Kao da je nemoguće iskazati svoje mišljenje bez da uvredite neku od grupa, nečije cenjeno mišljenje ili uverenje, ako ne onim što ste napisali ili rekli, a ono onim što se niste setili da istaknete i napomenete. Komunikacija je postala gora od hodanja po jajima, i to praznim.

Plašim se da to ne ide u dobrom pravcu i da je „sloboda izražavanja“ postala jednako ugrožena kao i grupe za čija se prava, s razlogom, ali i dozom sve izraženije agresivnosti, borimo.

Sloboda govora je pravo izražavanja vlastitih stavova i razmišljanja bez straha da će te neko u tom pokušati da te spreči ili da će zbog toga da te kazni. Naziva se i slobodom izražavanja, što je vrlo sličan pojam, ali širi, jer se ne odnosi samo na govor.

Međutim, sloboda govora, toliko podrazumevana u normalnim društvima, postala je ugrožena, ne samo u kontekstu u kojem se inače koristi kao deo odnosa vlasti i garnitura prema grupama i pojedincima, već je osetno narušena i na onom bazičnom, individualnom nivou.

Smatra se da je sloboda govora neophodna za postojanje demokratske vlasti. U zemljama u kojima ne postoji sloboda govora, u autokratskim sustavima, ljudi se boje reći ono što misle.

Ako ovo prenesemo na lični nivo, zapitajmo se, da li i koliko želimo da živimo u svetu punom osuda, u kojem ništa nije dozvoljeno, biti srećan, tužan, pokušavati živeti, umreti.

U svetu u kojem je sve dočekano na nož, na osudu. U svetu u kojem je smrtni greh biti jak i odgovoran, sposoban i angažovan, ali skoro pa jednako koliko biti slab i tužan, u problemu, krizi, nevolji.

Kad nema slobode govora, vlast i nadređeni ne brinu se o onomu što podređeni žele i trebaju. Neki smatraju da je to razlog zašto neke vlasti ne dozvoljavaju slobodu govora – ne žele da snose posledice preuzimanja odgovornosti ili se boje pokretanja revolucije do koje bi došlo kad bi svi mogli znati što se sve događa u društvu.

Ovo smo skoro itekako osetili i videli. Danas, normalnog života nema i ne može da bude. Kada nema poverenja u to da se o nama kao građanima brine, u to da su odluke koje se donose za naše i opšte dobro, u to da se uopšte zna više šta je to dobro, nema normalnog života. Nema normalnog života ni kada se nema poverenja u to da količina, suva količina informacija kojima smo bombardovani može uopšte da služi bilo kojoj dobroj svrsi a ne tome da nas izludi do tačke u kojoj dižemo ruke, predajemo se i prepuštamo sasvim pasivnosti, predajemo se i u nihilističkoj predaji nam postaje svejedno.

Teror političke korektnosti: Dokle bre, više?

Poznati liberalni mislilac Džon Stjuart Mil misli da sloboda govora nije važna samo zato što svako ima pravo na slobodu izražavanja, nego i zato što zajednica u kojoj živimo ima pravo čuti naša razmišljanja.

Zajednice u kojima postoji sloboda govora dozvoljavaju da sve sme biti izrečeno.

Ovo je toliko narušeno danas. Ako postavite danas na mrežama pitanje, date uvid ili komentar, budite sigurni da ćete, jasno iskazano ili nemo, od strane negde nekoga biti osuđeni. Konstruktivni dijalog je lekcija koja kao da izmiče svima nama, pa je daleko lakše površno preći preko napisanog, apsolutno krenuti sa mesta ličnih potreba za nekakvim prihvatanjem nekih grupa, za time da je daleko lakše prihvatiti nekakvo, ma koje uvreženo mišljenje, formirano i formulisano, umesto se otvoriti za proces iznalaženja istina, makar kao vežbe. Skoro sam u jednoj grupi recimo skrenula pažnju na to da je autor posta veoma agresivno osudio nekoga u situaciji, koja je, iako strašna, bila opšteg tipa, a ne vezana samo za Beograd, te da je premisa pogrešno postavljena, a kontekst upozorenja nedovoljno potkrepljen i samim tim besmislen, sem u svrhu kreiranja osećaja da je Beograd grad ludaka i agresivnih i nekontrolisanih ljudi, uz podeljena lična iskustva kako iz Beograda, tako i iz nekih drugih gradova sveta. Apsolutno 0 vremena je bilo potrebno nekima da krenu u atak i etiketiranja, koristeći aktuelne zvučne fraze, potpuno van konteksta, fiktivnim podržavanjima i stajanjima na strane, u jednom dijalogu u kojem ne postoje strane. Ne treba da postoje strane, ljudi, samo potraga za istinom, ili pak u ovakvim slučajevima-za konstruktivnom akcijom.

Kao što je naglasio Tokevil, ljudi se boje slobodno govoriti ne zbog straha od kazni, već zbog pritiska članova zajednice. Kad pojedinac iznosi nepopularne ideje, može se suočiti s prezirom članova svoje zajednice ili čak postati žrtvom zlostavljanja. Primera radi, u modernoj Evropi, takvim oblicima zlostavljanja posebno su izloženi protivnici liberalne demokratije, a u zemljama s velikim brojem vernika i ateisti ili pripadnici manjinskih verskih skupina. Ovaj oblik zabrane slobodnog izražavanja je čak i teže obuzdavati od zabrana slobode izražavanja od strane vlasti. Postavlja se pitanje je li zaštita slobode govora stvar prava ili stvar zaštite od uticaja vlasti.

Onoga trenutka kada je prevladavajuća emocija strah, a njena manifestacija bes, društvo kao takvo propada.

Vratite sebi pravo na svoje emocije i život kakav vi želite

Tokom dana svi mi proživljavamo različite emocije. Ljutnju kad nas neko preseće na autoputu; strah, ako se desi da nam iskoči neka životinja tokom jutarnjeg trčanja; tuga, kada nam ugine ljubimac kojeg smo voleli 15 godina, ali i od nečega manje tragičnog, kao recimo, uveče kad se gledaju vesti. Emocije dolaze i odlaze automatski. Čini se kao da ih pokreću te vanjske, druge „stvari“ – drugi automobil, zmija, tragedija u inostranstvu. Ispada da to nije cela priča.

Prema Lisi Feldman Baret, direktorki Interdisciplinarne laboratorija za afektivne nauke Univerziteta Northeastern, emocije vam se ne događaju. Umesto toga, kaže, mi ih kreiramo. Svoje emocije stvaramo iz telesnih senzacija, prošlih iskustava i iz učenja emocionalnih koncepata od roditelja i kulturnog vaspitanja. Ukratko, naše emocije nisu reakcije na svet, već pronalazak našeg mozga koji objašnjava uzrok naših osećanja i delovanja.

Ovo je dobra vest. To znači da za nas ima života kakvog želimo, da ima one normalnosti kakva nam je potrebna da ostanemo pre svega zdravi i razumni u ovakvim izazovnim vremenima. Jer su izazov. Izazov za svakoga od nas da pronađe novi standard u okolnostima ostajanja bez poslova, klijenata, uslova za rad, pa i materijala recimo za rad. Bez normalnih stvari na koje smo navikli, moramo stvoriti stvari koje su normalne u situaciji u kojoj se nalazimo.

Zato sledeći put, pre nego što osudite nekog i napadnete ga što tu normalnost pronalazi ili uspeva da balansira krizu i život sam, svu tu energiju plasirajte u izgradnju svoje infrastrukture, akciju i borbu. Jer svi smo u borbi sada. Ali je naš front samo naizgled individualan.

Bar mi možemo da odlučimo među sobom da idemo sa mesta ljubavi i zajedništva. Ne znam, meni su to najveće vrednosti, one koje su neotuđive, kao ljubav sama, koja postoji, nevezana za bilo šta oko nas.

Pronađite ljubav u sebi, i pronaći ćete tu normalnost.

The post Normalan život u doba krize – ima li ga danas ili smo mi nenormalni? appeared first on Moodiranje.

Dnevne sobe postale su učionice, radne ploče u kuhinji klupe, ukućani pomagali koliko su mogli, a za porodice sa dvoje i više dece, izazov je bio još i veći.

Kako je funkcionisala online nastava u Srbiji tokom korone?

Online nastava je počinjala svakog radnog dana i subotom u osam sati. Trajala je šest dana u nedelji. Rasporedi su redovno bili objavljeni na sajtu Ministarstva prosvete www.rasporednastave.gov.rs.

Svi emitovani časovi bili su dostupni i putem platforme RTS Planeta, a na internet adresi rtsplaneta.rs.

Časovi su se mogli pratiti u bilo kom trenutku tokom 72 sata nakon emitovanja, a mogli su se i pauzirati, nastaviti ili ponovo pogledati.

Takođe, nastava je bila i na RTS 3 programu koji je dostupan na RTS Planeti, prema rasporedu časova koji je dostupan u Programskoj šemi (na sajtu RTS-a, RTS 3).

Kako je funkcionisala online nastava u Republici Srpskoj tokom korone?

Za učenike prve i druge trijade (od prvog do petog razreda) nastava na daljinu emitovana je u trajanju od tri časa sa početkom u 9.10 časova svakim radnim danom, prema prethodno utvrđenom rasporedu po predmetima i razredima.

Predmetna nastava od šestog do devetog razreda emitovana je u terminu od 12.30 časova, prema prethodno utvrđenom rasporedu za svaki predmet. Ovim vidom nastave nisu bili obuhvaćeni nastavni predmeti fizičko vaspitanje, likovna kultura, muzička kultura i demokratija i ljudska prava.

Ovaj vid nastave podrazumevao je i smernice i instrukcije za savladavanje gradiva prema nastavnim planovima i programima za svaki pojedinačni predmet, kao i zadatke za samostalno rešavanje i primere korisne za proces učenja.

Svi snimljeni nastavni sadržaji bili su stalno dostupni na zvaničnoj veb-stranici RTRS www.rtrs.tv, što znači i dostupni učenicima koji propuste njihovo emitovanje u redovnim terminima od 9.10 časova, odnosno od 12.30 časova.

U ovoj sekciji na RTRS možete pogledati video arhivu svih časova. LINK

Šta je zapravo IKT i digitalna tehnologija u obrazovanju?

Obrazovna tehnologija, IKT (informaciono-kompjuterska tehnologija) definiše se kao “studijska i etička praksa olakšavanja učenja i poboljšanja performansi stvaranjem, korišćenjem i upravljanjem odgovarajućim tehnološkim procesima i resursima”. Označava nastavnu tehnologiju kao “teoriju i praksu dizajna, razvoja, upotrebe, upravljanja i procene procesa i resursa za učenje”. Kao takva, obrazovna tehnologija se odnosi na sve važeće i pouzdane primenjene nauke u obrazovanju, kao što je oprema, ali i na procese i postupke koji su izvedeni iz naučnih istraživanja, a u datom kontekstu mogu se odnositi na teorijske, algoritmičke ili heurističke procese, a takoše, ali ne nužno podrazumevaju i samu fizičku tehnologiju, odnosno opremu.

Obrazovna tehnologija je proces integrisanja tehnologije u obrazovanje na pozitivan način koji promoviše raznovrsnije okruženje za učenje i način na koji studenti mogu da nauče kako da koriste tehnologiju i njihove zajedničke zadatke.

Shodno tome, postoji nekoliko diskretnih aspekata koji opisuju intelektualni i tehnički razvoj obrazovne tehnologije:

• Obrazovna tehnologija kao teorija i praksa obrazovnih pristupa učenju.
• Obrazovna tehnologija kao tehnološki alat i mediji, na primer, masivni online kursevi, koji pomažu u prenošenju znanja, njegovom razvoju i razmeni. Obično se na to ljudi pozivaju kada koriste termin “EdTech”.
• Obrazovna tehnologija za sisteme upravljanja učenjem (LMS), poput alata za upravljanje studentima i nastavnim planovima i programima upravljanja obrazovanjem (EMIS).
• Obrazovna tehnologija kao back-office menadžment, kao što su sistemi za upravljanje obukom za upravljanje logistikom i budžetom, i Store Store Records (LRS) za učenje skladištenja i analize podataka.
• Sama obrazovna tehnologija kao obrazovni predmet; takvi kursevi se mogu nazvati “računarske studije” ili “informacione i komunikacione tehnologije (IKT)“

Digitalne tehnologije u obrazovanju kao izazov modernog doba

Kako strategije starije reforme obrazovanja kao što su izbor škole i pokušaji poboljšanja kvaliteta nastavnika nisu urodili plodom, nastavnici su se nadali da nastavni softver i mrežne poduke i igre mogu da pomognu da smanje ogroman jaz između testova među učenicima na vrhu i dnu socio-ekonomske skale. Nedavni Gallupov izveštaj otkrio je da 89% učenika u Sjedinjenim Državama (od trećeg do 12. razreda) kaže da koriste digitalne alate za učenje najmanje nekoliko dana u nedelji.

Gallup je takođe pronašao gotovo univerzalno oduševljenje među nastavnicima za korišćenje tehnologije. Među administratorima i direktorima škola, 96% u potpunosti ili donekle podržava „povećanu upotrebu alata za digitalno učenje u svojoj školi“, a gotovo isto toliko podrške (85%) pružaju nastavnici. Ali nije jasno da li se taj žar temelji na dokazima. Na pitanje da li “ima mnogo informacija o efikasnosti” digitalnih alata koji su koristili, samo 18% administratora odgovorilo je da, zajedno sa oko četvrtine nastavnika i direktora. Druga četvrtina nastavnika rekla je da ima malo ili nikakvih informacija.

Opasnost od oslanjanja na tehnologiju i IKT (informaciono-kompjuterske tehnologije) posebno je izražena u obrazovanju za opismenjavanje i na ranom nivou.

(Izvor: MIT)

Zašto su ovi IKT uređaji toliko korisni za učenje?

Nude se razna objašnjenja. Kada učenici čitaju tekst sa ekrana, prikazano je da upijaju manje informacija nego kada ih čitaju na papiru. Drugi često citirani krivac je odvraćanje pažnje koje uređaji donose. Upravo ovo je možda bio i najveći izazov online učenja u okolnostima karantina i pitanja uslovnosti koje đaci imaju za praćenje nastave. Teret je svakako pao i na roditelje, a odgovornost na decu. Možda korišćenje tehnologije jeste praktično, ali kao što znamo, edukacija je mnogo više od prelaženja kurikuluma. Organizacija vremena, opšta situacija neizvesnosti, stresovi oko posla, krize u porodici, strahovi i realne opasnosti, medicinski izazovi tokom korone i pandemije COVID-19 svakako su bili nešto što je trebalo uzeti u obzir kako u radu sa đacima, tako i u pristupu nastavi.

Istina je pak da je ovaj vid učenja, kao i korišćenje digitalnih alata u nastavi nešto što tek treba analizirati, kao i benefite i izazove koji postoje. Koliko je ovaj vid nastave efikasan i efektivan ili nije, najbolje je pratiti iz same prakse.

­­­­­­­Online nastava u praksi iz iskustva pedagoga Slavice Vitezović, Banja Luka

Šta je zapravo značila online nastava za sve uključene u proces? Koje su posledice i izazovi iza ovog vida učenja koje nije deo lifelong learning koncepta neminovnog u današnje vreme, koliko neophodnost koja je svakako najviše uticala na decu?

U situaciji u kojoj je svakako glavni cilj online nastave bio da se dovrše nastavni i obrazovni procesi za učenike osnovnih i srednjih škola u Bosni i Hercegovini, u oba entiteta je zbog prekida redovne organizovana upravo online nastava, posredstvom televizije, interneta i na druge načine. Nastavnici i đaci funkcionisali su i putem uglavnom Viber grupa, a usmerenost roditelja i nastavnika jednih na druge bila je možda i veća nego pre. Neophodnost saradnje i učešća roditelja u nastavnom procesu pokazala je i ono što je pedagozima dobro poznato, a to je koliko je važno, ali i teško ulagati energiju i snagu u buduće naraštaje, organizovati se i biti prilagodljiv i brzo reagovati u svakoj situaciji.

Opšte mišljenje je da je digitalna alternativa u vidu online nastave jedna nužnost, a u skoroj budućnosti sasvim moguće i redovan, sastavni deo obrazovnog i nastavnog procesa. Već dugo se kompjuterski potpomognute tehnike nastave primenjuju u državnom i privatnom sektoru obrazovanja, a ova situacija za mnoge je bila samo dodatna motivacija da ubrzaju proces primene dostupnih i praktičnih rešenja i alata u nastavi.

Ne postoje bolje osobe za ovaj uvid od samih učesnika u tome, a za ovaj članak, razgovarali smo sa učiteljicom Slavicom Vitezović, koja je jedna od brojnih sjajnih i požrtvovanih pedagoga koji su preuzeli teret online nastave za osnovne i srednje škole u Republici Srpskoj.

Šta je bio najveći izazov u adaptaciji i prelasku na online nastavu?

– Jedan od najvećih izazova koje smo imali kada je u pitanju nastava na daljinu svakako jeste bilo veoma kratko vrijeme koje su učenici imali da nastavu na daljinu prihvate kao obaveznu, redovnu i jedinu i organizuju svoje vrijeme i dnevne aktivnosti, u okolnostima sa kojima se svi ukućani prvi put susreću.

Za roditelje je period nastave na daljinu, sigurno, bio najveći teret i moram da kažem da su roditelji pokazali visok nivo odgovornosti, tolerancije i spremnosti da se posvete pomoći u učenju svoje djece, na najteži mogući način, naročito kada se govori o roditeljima koji imaju više đaka u kući.

Kako su se deca adaptirala na ovaj vid učenja i kako je ovo uticalo na socijalni aspekt razvoja kod dece?

– Na početku je bilo problema sa samim uspostavljanjem komunikacije, u smislu da je bilo učenika koji nisu imali adekvatne uređaje za praćenje nastave, slanje zadataka učiteljima na uvid i primanje povratnih informacija. Pored toga, bilo je i učenika koji nisu imali internet, a koji je nužan resurs kada je u pitanju online nastava.

Kada su problemi te vrste otklonjeni, veoma brzo su se i učenici i nastavnici adaptirali na način komunikacije putem raznih platformi za učenje i obrazovanje.

Na početku organizovanja nastave na daljinu, bez obzira na teškoće i potpuno nov način rada, kod učenika je primijećena ogromna motivacija za takav način rada, što je, svakako, bila olakšavajuća okolnost pri uspostavljanju i održavanju svakodnevne online komunikacije između učitelja i učenika.

Što se tiče socijalnog aspekta razvoja kod djece u pomenutim okolnostima, možemo reći da postoje dobra i loša strana.

Dobra strana je ta što su učenici sticali znanje u „porodičnom krugu“, gdje je sigurno bilo važno uspostaviti što prisniju i što pozitivniju komunikaciju sa svim ukućanima, obratiti pažnju i poštovati slobodno vrijeme ukućana, kao i vrijeme koje je svima pojedinačno potrebno za rad i neke druge aktivnosti.

Kao lošu stranu, posebno kada su u pitanju djeca manjeg uzrasta (osnovna škola), svakako bih navela razdvojenost od vršnjaka, od školskih uslova na koje su navikli, vanškolskih aktivnosti, itd.

Kolika je uloga pedagoga u životu dece, kako inače, tako i u okolnostima krize kakvu smo prošli?

– Uloga učitelja u životu svakog djeteta je, u svim uslovima, višestruka. Djeca učitelja doživljavaju kao člana porodice. Mnogo djece u učitelju vidi uzor, pa je prirodno da svaka izgovorena riječ i  svaki upućen pogled ili gest, od strane učitelja, treba uvijek da bude naklonjen stvaranju međusobnog povjerenja i jačanju samopouzdanja kod djece. Učitelj je naviknut na to, ali kada je u školi, kada su đaci ispred njega, u klupama, kada čas traje 45 minuta i kada „nastava“ ima svoj početak i svoj kraj.

Međutim, u ovakvim, kriznim okolnostima, učitelji su imali zaista veliku odgovornost, jer je bilo potrebno svakodnevno, može se reći u „neograničenom“ vremenskom okviru, uspostaviti komunikaciju sa svakim učenikom pojedinačno (koristeći individualan pristup za svakog učenika), a da ta komunikacija ima sve aspekte odnosa učitelj – učenik.

Kako je za vas izgledalo voditi online nastavu i na nacionalnoj televiziji?

– Što se tiče realizacije nastave na nacionalnoj televiziji, u okolnostima u kojima je nastava bila izvođena, lično smatram da smo, svi, dužni dati na raspolaganje svoje znanje i iskustvo iz oblasti obrazovanja djece. Ovo je pre svega jer smo mi, učitelji, zajedno sa roditeljima, odgovorni za cijelu naciju. Pri tome, naravno, mislim na opismenjavanje djece, pravilnu socijalizaciju i spremnost za život.

Sam proces realizacije nastave je bio, iako potpuno nov, veoma jednostavan. Nastavni plan i program se realizovao prema utvrđenim sadržajima i ishodima učenja za svaki razred. Svaki od nastavnika je imao mogućnost da svoj čas, odnosno nastavne sadržaje, realizuje na sebi svojstven način. Nakon što spremimo materijale za prezentovanje, bilo je potrebno sve ih poslati u Republički pedagoški zavod Republike Srpske, na uvid i odobrenje, što je predstavljalo još jednu „sigurnost“ da će đacima svi sadržaji biti predstavljeni sa što manje ili bez eventualnih grešaka i nejasnoća. U samom televizijskom studiju, koji je predstavljao najveću novinu za nastavnike, vrijedno i profesionalno je radila ekipa za snimanje i tonsku obradu, koja je bila posebna pomoć nastavnicima u realizaciji nastavnih sadržaja putem malih ekrana. Lično, nisam imala dvojbu da li ću stati pred kameru u jednom od, rekla bih, najkriznijih momenata za učenje i sticanje novih znanja.

Koliko je važna saradnja između pedagoga i roditelja u procesu razvoja dece?

– Kada je bila riječ o ulozi učitelja u životu djece, koji je odgovoran za dobar međusobni odnos, jednako smatram da je veoma važna i, u većini situacija, ključna, saradnja između učitelja i roditelja. Od polaska djeteta u školu, pa do kraja njegovog školovanja, saradnja škole i roditelja predstavlja temelj zdravog odnosa djeteta prema školi i učenju, a zatim i u kreiranju slike o sebi, svijetu i međuljudskim odnosima.

Imate li neke savete za roditelje i đake za naredni period?

– Situacija, u kojoj smo se svi jednako našli nam je pokazala da su međusobno poštovanje i saradnja ključ za postizanje dobrih i željenih rezultata. Moram da kažem da smo se odlično snašli u novoj, neočekivanoj i nesvakidašnjoj situaciji, što znači da smo imali temelj za uspješno prevazilaženje novonastale krize i pratećih problema. Moj savjet bi, upravo, bio da svaku situaciju treba posmatrati isključivo kao izazov i da se uvijek treba nastojati, što prije, prilagoditi novim uslovima života i rada, jer to doprinosi brzoj akciji i dobrim rezultatima.

Šta je pred nama, ne možemo u ovom trenutku znati. Ovo je možda iskustvo koje će pomoći ponovo, možda dovesti do pomaka u samoj redovnoj nastavi, možda, možda ne. Ali sigurni smo u to da je upravo ogromno iskustvo, dobar kadar i volja pedagoga u regionu uspela da prebrodi jedan veliki izazov. Nemamo neki bolji zaključak sem da im se zahvalimo u ime svih nas, sve dece i roditelja, za trud, zalaganje i napore uložene da makar sa strane škola ovaj period prođe sa što manje stresa i potresa.

Dragi pedagozi – HVALA VAM!

Marija Todorović – Aska

The post Iskustvo učiteljice tokom vanrednog stanja: Uspeli smo svi, deca, roditelji, pedagozi! appeared first on Moodiranje.