fbpx

Teror političke korektnosti: Dokle bre, više?

Dosta je toga da smo kao društvo postali preosetljivi za sve. Na sve. Ko god šta god da kaže, uvek se neko oseti povređeno, narušena su mu uverenja, povređena osećanja, ugroženo mišljenje.

Kada je to toliko postalo važno biti u pravu? Postoji ona divna stara narodna: Bolje je biti srećan nego u pravu, ako je već nemoguće oba istovremeno. Više nemamo pravo da iskomuniciramo da nam nešto smeta, da nam je nešto neprijatno, da nas nešto boli, da prosto kažemo ne ili da nešto ne želimo. Kako je došlo do toga da nam treba otprilike sudski tumač da se sagovornik ne bi naljutio?

Pogledajmo slučaj broj jedan.

Tamnoputa strankinja nastanjena u Beogradu objavi na internetu fotografije lika kome ne zna ima (a nekim čudom ima fotografije) uz ispovest da je uznemiravao i napastvovao prilikom susreta.

Pazite, o nasilju, nasilju u porodici, kulturološkim paternima nasilja, kao i govoru mržnje lično sam držala predavanja. I ovakve stvari jesu strašne. I mreže jesu mesto da se o tome govori. Ali nije sada o tome konkretno reč.

Između gomile komentara podrške, žaljenja što se nekome ko je stranac to desilo baš u Srbiji (vučemo li i dalje taj šlihtarski kompleks “šta će svet da misli”), ova raskošna strankinja tamne puti, koja, kako sama kaže je uvek mamac za osvajače željne egzotike, ispisala je obiman post upozoravajući druge devojke da se čuvaju NN lica i da ga se klone. Ja ne sumnjam da se to desilo. Ne sumnjam da je sa ili bez konteksta neko opleo po dami tražeći svoju šansu, a kako su devojke na ulicama Beograda odavno zaboravile šta znači biti dama, a splavovi i klubovi postali golgeterske zone za lake (i jeftine) žene noći, teško je suditi kakva su kome postala očekivanja.

Daleko bilo da iko pomisli da pravdam gnjidu koja ne zna da ga drži u pantalonama, niti da je ikada išta što žena uradi povod i dozvola za ikakvo neprimereno i nepozvano ponašanje. Ono što znam međutim jeste da su se, logično, među komentarima pojavili upiti vezani za to kako ima slike, a ne zna ime i gde su se sreli, da nisu možda Tinder dejt?

Kada je Tinder u pitanju, iako pretežno mreža za usamljene i preljubnike, kao i psihopate i manipulatore, postoje priče o velikim ljubavima koje su se tamo otkrile, i samo zbog toga nekad možda vredi tražiti zrno peska u pustinji.

Istina je, međutim, da kada god sam sprovodila istraživanje, na toj mreži bih nailazila na:

  • “srećno“ zaljubljene i još “srećnije” oženjene,
  • momke koji žive sa ženama i pored njih imaju po još koju,
  • samoobmanjujuće iskompleksirane muškarce koji hrane svoj ego,
  • strance u proputovanju željne druženja (pa šta bude) i turističkih vodiča sličnih interesovanja,
  • kao i one najgore koji nemo pate i tu traže gram razgovora u životu koji je odavno postao nem i gluv.

Takvo pitanje, “jesi ga upoznala na Tinderu”, upućeno oštećenoj strani nije bilo nelogično, niti s lošom namerom, niti, opet naglašavam, s ciljem da ublaži ili opravda nasilničko ponašanje (pa ma kako da je do susreta došlo).

Ali, upoznavanje ovog tipa jeste rizik i ne treba da čudi očekivanje da će neko tim putem u neki odnos stupiti sa pretpostavkom “ja ovde tražim samo seks, dakle i devojka koja me ‘prihvatila’ želi isto”.

Dakle, ne možemo ići na kišu i čuditi se što smo pokisli, niti izaći na splav i pitati se gde su privlačni intelektualci.

Elem, poenta ovde je razapinjanje ljudi koji su uputili takve komentare odnosno najblaže i bez osude pitali za kontekst.  Ali ne. Niko više ništa ne čita. Etikete bezosećajnosti, uvrede i napadi su prosto kao dobar dan, jer pobogu, svako ima pravo na mišljenje, na stav i na oštre reči lako lansirane u pravcu osoba o kojima ništa ne znamo. Konkretno sam pratila prepisku i znala neke od ljudi, i prosto je neverovatno koliko izazvani nekim pomućenim emocijama ljudi lako gube kontrolu.

U slučaju broj dva sam direktno učestvovala.

Ponovo formacija na internetu koja okuplja strance i nas domaće. Jedna žena je postavila pitanje o jogi za trudnice, tipičnim obraćanjem u anglofonim zemljama “hey, guys, does someone know…“

Jedan tip je podrugljivo odgovorio da “guys“ ništa o tome ne znaju i teško da će dati odgovor. Pre svega – dosta više sa tim stereotipima da muškarci ne treba/neće/ne umeju/ne mogu da se bave stvarima vezanim za kuću i porodicu, jer je direktan rezultat (ili uzrok) toga činjenica da je sve više maminih sinova, šovinista, ali i normalnih muškaraca koji prosto više ne znaju kako da se oko žena postave jer smo i mi same odavno otišle predaleko i kastrirale ih umesto da ih volimo i poštujemo.

Dakle, u tom svom mini “šaljivom“ komentaru, i mom oštrom odgovoru (i ja imam pravo na mišljenje dakle), odmah je krenuo atak na ličnom nivou, to da ja nemam smisao za humor ili šta god. A onda ponovo – hoćeš da si srećan ili u pravu? Taj koji se tako ponaša neće shvatiti, barem ne rečima i to me dovodi do glavnog pitanja sada.

Kako razbiti vrzino kolo i sve te predrasude i obrasce reagovanja i ponašanja?

Pa, teško. Moramo pre svega biti svesni da sami lično biramo svoj odgovor, i da kada prepoznamo početak neke reakcije u sebi gledamo da je iskontrolišemo, i usmerimo na ono što lično želimo, a to je odgovor na situaciju, zreo, racionalan i realan. Moramo pričati sa decom, ali i davati im primer ne samo toga šta je ok ponašanje, nego i kakvo je ponašanje ok trpeti.

Niko ne priča o zlostavljanim muškarcima i tome kako se brojne žene ponašaju prema njima, kako ujedanje i zajedljivost umeju da ubiju u pojam, kako i žene varaju i to još gore no muškarci, kako nije svaka majka bogom dana divna majka, niti svaki otac neuključen u podizanje svoje dece.

Stereotipi su jedni od najopasnijih tekovina ljudskog sistema funkcionisanja, a svi ti odgovori koje dajemo jedni drugima samo ih pospešuju. Na kraju dana ispada da smo svi mi stereotipi, samo je pitanje koji biramo.

Ja biram da verujem u individualnost i to da ma koliko strašna bila situacija, moramo gledati kroz najočiglednije reakcije, moramo zaštiti one koji zaista pate, biti smireniji i iskreniji.

Možda sam postala rezigniranija, ali možda mi je jednostavno dosta toga što su društvene mreže postale mesto za projekciju, zamene teza, prezentaciju i misreprezentaciju. Toga da je divan život kakav postoji i kakav je moguć sasvim skrajnut nekim lažnim konceptima sreće, a najviše mi je dosta toga što posledično previše ljudi zbog toga pati, nesrećno je i deprimirano, umesto da se ubedi da može drugačije i radi na sebi.

U osvrt proteklom Svetskom danu mentalnog zdravlja, popričajte sa nekim. Ne tražite pravdu među neznancima. Internet je odveć opasno mesto i ako već ne znate kud – posvetite se sebi i najbližima.

 

Komentari