Zašto baš žena?

Ono što najviše para nerve jeste implicitna obaveza da upravo žena bude ta koja će se „žrtvovati“. Naravno, patrijarhalno društvo će to lepo upakovati u mašnu sa natpisom: „Majčinska ljubav je najvažnija“, „Niko ne može da zameni mamu“, ili ona legendarna: „Karijera može da čeka, deca su mala samo jednom.“

Naravno, deca jesu mala samo jednom – ali, čekaj malo. Zar nije i žena jedna? Zar njene ambicije, snovi i talenti ne zaslužuju da žive u punom kapacitetu? Zašto bi se uspešna karijera nužno kosila sa brigom o porodici? Da li tata ne zna da skuva ručak, preuzme bolesno dete iz vrtića ili zakuca ekser za ram slika? Ili smo još uvek zaglavljeni u vremenu kada je jedini alat u njegovim rukama bio daljinski?

Mega uspešne žene koje ruše stereotipe

Svet je pun žena koje su pokazale da je moguće imati i porodicu i uspešnu karijeru – i to na najvišem nivou. Pogledajte Jacindu Ardern, bivšu premijerku Novog Zelanda, koja je tokom mandata rodila dete i javnosti pokazala kako izgledaju liderstvo i roditeljstvo u praksi. Ili Serenu Williams, jednu od najboljih teniserki svih vremena, koja je nakon rođenja ćerke Olimpije nastavila da dominira na terenu, dok balansira između sporta, preduzetništva i majčinstva.

Tu je i Indra Nooyi, bivša direktorka PepsiCo-a, koja je postavila temelje za moderni korporativni svet, dok je istovremeno gajila dve ćerke. Da, nije bilo lako. Da, sve one su imale izazove, ali su uspele. Njihovi primeri nas podsećaju da svet nije binaran, crno-beli sistem gde moraš birati između porodice i karijere.

Je li ovo represivno?

Kada pričamo o žrtvovanju karijere zbog porodice, retko čujemo pitanje: „A šta muž?“ Niko ne pita zašto on nije ostavio posao da bi bio posvećen porodici. Kada se žena povuče s posla, to je ljubav. Kada se muškarac povuče, to je često viđeno kao neuspeh. Eto gde je problem. Represija se često ne vidi jer je normalizovana.

Da li to može biti pozitivno?

U određenim društvima, gde je život sporiji, gde je zajednica oslonac, a ekonomski pritisci manji, možda takva odluka i može biti pozitivna. Ako je žena sama odlučila da se povuče, bez pritiska porodice, muža ili društva, to je njen izbor i treba ga poštovati. Ali budimo realni – koliko često je to zaista njen izbor?

Izbor, a ne obaveza

Ključna reč je izbor. Nije poenta da svi jure vrhunsku karijeru ili da svi postanu super roditelji. Poenta je da žena ne treba da oseća krivicu ni ako ostane kod kuće, ni ako odluči da izgradi karijeru. Ako supružnici dele obaveze, ako muškarac može jednako da se posveti deci, ne bi trebalo da bude dileme – sve može, kada postoji ravnoteža i podrška.

Na kraju, pre nego što nekome sledeći put izgovorite onu frazu „odrekla se karijere zbog porodice“, zapitajte se: Da li je morala? Da li je želela? I da li ste spremni da to isto kažete za muškarca?

The post “Odrekla se karijere zbog porodice”: Da li to tako treba i mora? appeared first on Moodiranje.

Pogled u problem: Huliganstvo u 80-im

U to vreme, britanski fudbal bio je na lošem glasu širom sveta. Užasne slike tuča, vandalizma i incidenata poput tragedije na Hejselu (1985) stavljale su britanske huligane u centar pažnje medija. Mnogi su smatrali da su huligani ne samo problem sporta, već i simptom dubljih društvenih problema – nezaposlenosti, siromaštva i gubitka osećaja zajedništva.

Odlučna strategija margaret Tačer

Margaret Tačer nije bila ljubiteljka fudbala, ali je shvatila da će rešavanje problema huliganstva biti ključni test za njenu administraciju. Njen pristup je bio pragmatičan, direktan i često kontroverzan. Evo kako je rešila problem:

1) Uvođenje strožih zakona
Jedna od njenih prvih mera bila je donošenje Zakona o sportskim stadionima, koji je postavio jasne uslove za bezbednost na stadionima. Vlada je insistirala na uvođenju CCTV kamera, obaveznih barijera i bolje kontrole ulaska.

2) Registar huligana
Vlada je stvorila bazu podataka poznatu kao “Football Banning Orders”, što je značilo da poznatim huliganima može biti zabranjen ulazak na stadione, pa čak i putovanje u inostranstvo radi praćenja utakmica.

3) Policijska represija
Tačerina politika dala je policiji veća ovlašćenja za pretrage, hapšenja i strože kazne. Osigurano je prisustvo policajaca na utakmicama i sprovođenje “nulte tolerancije”.

4) Promena mentaliteta klubova
Tačer je insistirala na tome da fudbalski klubovi snose odgovornost za ponašanje svojih navijača. Ova strategija primorala je klubove da poboljšaju sigurnosne protokole i razviju programe za edukaciju navijača.

5) Zabrana alkohola
Huliganstvo je često bilo povezano sa prekomernim konzumiranjem alkohola, pa su uvedene strože mere zabrane prodaje i unošenja alkohola na stadione.

Rezultati njene politike

Iako su metode Margaret Tačer bile kritikovane kao suviše represivne, rezultati su bili očigledni. Do kraja njenog mandata, broj incidenata na stadionima značajno se smanjio. Velika Britanija je konačno uspela da povrati reputaciju u svetu fudbala, a Premier liga, osnovana početkom 90-ih, postala je simbol novog, modernog i bezbednog fudbala.

Nasleđe i kontroverze

Margaret Tačer je ostala figura podeljenih mišljenja u kontekstu rešavanja problema huliganstva. Jedni je hvale zbog odlučnosti i hrabrosti da se suoči sa ovim izazovom, dok drugi tvrde da je njen pristup bio previše drakonski i da nije rešio uzroke problema, već samo njegove simptome.

Bez obzira na to, nema sumnje da je Margaret Tačer ostavila neizbrisiv trag u transformaciji britanskog fudbala, postavivši temelje za sigurno i prijatno okruženje koje danas poznajemo. Gvozdena dama je pokazala da čak i najtvrdokorniji problemi mogu biti rešeni uz čvrst stav i odlučnost.

The post Kako je Margaret Tačer rešila problem huligana: Gvozdena dama protiv fudbalskog haosa appeared first on Moodiranje.