Tek nedavno J.M. je saznala da ponašanje njene majke zapravo ima naziv u psihijatriji: narcistički poremećaj ličnosti. Za sve one koji imaju ovakvog roditelja, imamo lošu vest: ne može se ništa uraditi da ta osoba promeni svoje ponašanje. Dobra vest je da možeš zaštititi sebe.

Na internetu i u medijima može se naći mnogo tumačenja ovog pojma, no suština je sledeća: osoba sa narcističkim poremećajem ličnosti nema sposobnost saosećanja niti svest kako njeno ponašanje utiče na druge. Ovo su neki pokazatelji za narcistički poremećaj ličnosti, a zatim ćemo se pozabaviti merama zaštite.

Došlo je do zamene uloga u odnosu roditelj-dete

Tokom odrastanja, nekako nije bilo prostora za tvoje potrebe. Nivo ljubavi koji ovakav roditelj može da pruži je plitak i površan, ni bizu detetovih potreba. Sve se svodi na to šta dete može da uradi za roditelja kako bi bio zadovoljan i kako detetov talenat ili dostignuće čine da roditelj izgleda u očima drugih. Prema detetu se ponaša kao da je njegova svojina, da na njega ima “pravo”.

Kada se njena majka osećala loše, J.M. nije smela da izađe napolje da se igra s drugom decom. Morala je da ostane uz nju, da joj se nađe i brine o njoj. Klasična zamena uloga roditelj-dete koja rezultira time da kao odrasla osoba ne znaš kako da vrednuješ sopstvene potrebe i želje (pošto si naučen da to nije bitno).

Potrebe deteta nisu zadovoljene

Za ovakvog roditelja je pravi izazov voleti svoje dete bezuslovno i zadovoljiti njegove potrebe, jer tužna istina je da osećaju prema sebi prezir i odvratnost, a ujedno imaju veoma izražen ego.

Postoji fundamentalni nedostatak u njihovoj sposobnosti da vole: oni to ne umeju na način koji je tebi potreban. Osobe koje odlikuje narcizam nose u sebi veoma duboku nesigurnost. To znači da konstantno traže potvrdu, validaciju, priznanja od spoljnog sveta i u velikom broju slučajeva trude se da to postignu preko uspeha deteta.

Nastoje da prisvoje zasluge za sve dobro što uradiš

Videli smo razne slučajeve iz sveta sporta i šou biznisa gde roditelj prisvaja zasluge i uspehe svog deteta. “Ne bi on sve to postigao da nije bilo mene”. Znamo i kako se ovakav scenario završava: totalnim kolapsom talentovanog deteta (slučaj Jelene Dokić) ili neopozivom odlukom da roditelj više nema nikakvog uticaja (opet slučaj Jelene Dokić).

Pokušava da se zbliži s tvojim prijateljima

Može da se desi da će tvoji prijatelji teško poverovati da prolaziš kroz ovakve muke. Kako je to moguće kad je tvoj roditelj prava legenda?!

Narcisi mogu biti vrlo šarmantni. Oni se hrane pažnjom (nešto kao narcistički doping) i mogu biti vrlo vešti u korišćenju svog šarma kako bi dobili ono što im je potrebno. Oni znaju biti duhoviti i dragi, a često biraju jednu osobu kao ljubimca kog obasipaju komplimentima.

Kako možeš da kažeš da je tvoja majka narcistički sadista, vrlo je kul žena, jednom nam je dozvolila da pušimo na terasi!

Emocionalna nepouzdanost

Bez problema će otkucati nekom drugom ono što si mu rekao u poverenju. Bez pardona će te iskoristiti, a ti ćeš svaki put zažaliti što si rekao nešto. Kada je zaista frka i treba ti podrška, nema ga (je) nigde. Dešava ti se nešto lepo i bitno? Ooo, neće to dugo potrajati, eto ga da uzme deo slave! Možda ti se u nekom trenutku učini da je došlo do promene u ponašanju nabolje, ali ne nadaj se previše. To je samo deo ciklusa ponašanja.

Ako se prepoznaješ u nečemu od ovoga, treba da budeš svestan da postoje koraci koje možeš preduzeti i anulirati destruktivan uticaj tvog roditelja.

Kako se ponašati ako tvoj roditelj ima narcizam

Jedan od prvih koraka je razumevanje i početak prihvatanja da ćete verovatno uvek biti u sukobu ili ćeš se osećati nezadovoljno svojim odnosom sa narcisoidnim roditeljem. Narcisoidnost je poremećaj ličnosti i često puta vidimo da je narcis imao narcisoidnog roditelja, baku i deku ili vaspitača. Dakle, možemo reći da je njegovo ponašanje nasleđeno.

Problem nastaje zbog sociološkog konteksta: roditelja treba gledati kao božanstvo, s maksimalnim divljenjem i poštovanjem, zar ne? Još ako je majka? Samo je jedna majka, nijedna suza ne boli ko majčina, niko ne voli kao majka… nastavi niz. Tako da, ako odlučiš da progovoriš o ovome, pred svojim prijateljima, partnerom i ostalim bliskim ljudima – neće ti biti lako.

“Pa dobro, samo preseci”, rekli bi mnogi, ali u većini slučajeva to nije tako lako, naposletku, možda ni ne želiš da prekineš svaki kontakt s njima (ovo je opravdano i savetuje se u slučaju kada usled njihove toksičnosti počne da ti slabi psihičko ili fizičko zdravlje).

Najbolje što možeš da uradiš u odnosu s narcističkim roditeljem je da naučiš kako da postaviš zdravu distancu.

Dete koje si bio, to malo, ranjivo dete, još uvek je u tebi i dozvoljava roditelju da mu se približi i ponovo povredi, napravi emocionalnu štetu. Zašto? Zato što dete u svakome od nas želi da se nada da će se roditelj promeniti. To dete koje je i dalje u tebi je kao biljka kojoj je potrebna nega, briga. A ono to ne dobija, naprotiv.

Ali, danas i sada ti si odrasla osoba i imaš moć da se povučeš, sagledaš činjenice i stanje stvari, i na osnovu svega toga shvatiš da ne moraš da se pecaš na svaku udicu svog narcističkog roditelja. Ne moraš niti te išta obavezuje da mu daješ pun pristup svom životu. Ovim uvidom počinješ s postavljanjem zdrave distance. 

Kada su mlade sadnice na udaru vetrova, zime, oluje, preko njih se stavljaju najloni za plastenike. Tako isto i ti treba da razviješ svoje “najlone”, da se ne bi desilo da te uticaj ovakvog roditelja lomi i krši kroz ceo život.

Priseti se momenata kada si dobro, mudro i zrelo “odigrao”. Kada nisi naseo, odreagovao burno ili povređeno. Kada si rekao pravu stvar u pravom trenutku, ili pak, oćutao kad je trebalo. Pokušaj da usvojiš to “stanje svesti” kao standard svaki put kada ulaziš u interakciju s roditeljem.

Prihvati činjenicu da tvoj roditelj nikada neće biti onakav kakav ti želiš da bude. Ovo jeste tužno i bolno, ali jednostavno prihvati da je to tako i da tvoj roditelj ima određena ograničenja. Ne možeš imati normalna očekivanja od osobe koja je disfunkcionalna.

Ne nasedaj na sukobe za koje znaš da će stvoriti. Baš usred porodičnog okupljanja, dok ste svi za stolom, tvoja majka će naći za shodno da kuka kako je usamljena, kako je ne zoveš niti posećuješ dovoljno često, što ona, razume se, nije zaslužila, jer je poznato koliku je žrtvu podnela ne bi li te izvela na pravi put. Dok s druge strane, tvoj školski drug Ivan svaki vikend posećuje majku, a i uplatio joj je odmor u banji… Stani, čekaj, ne nasedaj! Pripremi arsenal odgovora za koji znaš da će je ućutkati ili postideti i koristi ih po potrebi. Što nas dovodi do sledeće metode.

Evo ti šipak! Daj povoda da izgubi interesovanje za tebe. Umesto prekida, izbegavanja kontakta (ili što je još gore, burne reakcije), odgovaraj dosadno, bez emocija, pasivno, tako da odustane od tebe i potraži drugi doping za svoje narcističke potrebe. “Oh, to je baš lepo, moj školski Ivan je uvek bio dobar dečko.”

Skrati jezik. Sada si odrasla osoba i ne zavisiš više od roditelja koji nažalost ima narcistički poremećaj ličnosti. Ne moraš sve da pričaš, naročito ne intimu i stvari koje može okrenuti protiv tebe. Najmanji problem je izgigrano poverenje. Najgore je kad neko iskoristi tvoju bol, problem, tajnu, slabu tačku, kako bi te povredio i unizio (a sebe izdigao). Znači, redukuj informacije.

Zaštiti svoj svet. Naročito ako imaš porodicu i decu, ovo može biti veoma teška situacija. Ne, nije niti sebično niti bezobrazno da ih zaštitiš od uticaja roditelja za kog znaš na šta je spreman. Ovo ne važi samo za porodicu (možda je i nemaš), već i za prijatelje, kolege, tvoje okruženje. Postavi zdrave granice tako, da tvoj roditelj ne može ugroziti tvoj “habitus”.

Čeka te izvestan trud, ali budi uveren da vredi. Jednom kada postaviš ove zdrave granice i naučiš kako da prihvataš svog narcističkog roditelja, njegovo ponašanje te neće (toliko) uznemiravati – znaćeš kako da se postaviš u izazovnim situacijama.

The post Šta ako jedan od tvojih roditelja ima narcistički poremećaj ličnosti i kako se nositi s tim appeared first on Moodiranje.

Po rođenju, dete je u potpunosti zavisno od okoline, odnosno majke. Oni su u simbiotskoj vezi i čine jednu celinu. Dete je na početku samo fizički zavisno od majke, međutim vremenom postaje i psihološki zavisno. To je primarni narcizam – dete nema osećaj razdvojenosti od majke i za njega ne postoji ništa drugo sem njega samog, odnosno, celine koju čini sa majkom. Preko majke ono introjektuje, unosi u sebe ono što dolazi iz spoljašnjeg sveta.

Sa 2-3 godine bi trebalo da je izgradilo osećanje osnovne sigurnosti kako bi počelo da se upušta u nove stvari i da se odvaja od majke. Međutim, ukoliko majka nije spremna na separaciju iz nekih ličnih razloga (psihološki je nezrela, depresivna, nesigurna) svesno ili nesvesno će sabotirati ovaj proces umesto da pomogne detetu i ohrabri ga u njegovim pokušajima da se osamostali. Svaku njegovu nameru da se upusti u nešto novo doživljavaće kao vid izdaje i novi razlog za strah. Tako dete počinje da izbegava novo i nepoznato i usredsređuje se na odnos sa majkom, odnosno na sebe.

Tada nastaje sekundarni narcizam, osoba je usmerena gotovo samo na sebe, svoje želje i potrebe, zarobljena u svetu u kome nema mesta za drugog. Sve je kako ona želi, fragmenti ličnosti koji bi se normalno razvili u interakciji sa drugima gotovo da ne postoje ili su jako siromašni, zbog čega je usamljena. Nema empatije niti je u stanju da se odmakne od svog ugla gledanja.

Kako joj je jako bitno odobravanje, potvrda i divljenje drugih ljudi, ne razlikuje svoju ličnost od svog ponašanja, što je dalje čini frustriranom ukoliko ne dobije ono što želi. Gradi lažnu sliku sebe i poistovećuje se sa njom. Naizgled može delovati srećno ali najčešće to nije. Duže ostajanje u frustraciji ili nedostatak pažnje mogu je odvesti u depresiju.

Primarni narcizam koji je na početku života neminovan, veoma se razlikuje od sekundarnog koji onemogućava povezanost sa drugim ljudskim bićem, vodi u otuđenost i prazninu. Odnosi sa okolinom su zasnovani na Ja-Ja umesto na Ja-Ti odnosu, pa samim tim i nisu autentični.

Cilj psihoterapije je da se narcisoidnom klijentu omogući da ponovo doživi sebe kroz jedan prihvatajući odnos, te da u sebi nađe prostor i za drugog. 

O poremećajima ličnosti, generalno

Dijagnoza “poremećaj ličnosti“ od samog početka izaziva veliko interesovanje, kako kod eksperata psihijatara i psihologa tako i kod početnika u profesiji, pa i osoba iz drugih profesionalnih sfera, između ostalog jer je zapravo uvek bilo teško razgraničiti izraženost crte ličnosti od patologije ličnosti.

Prema najčešćoj definiciji u literaturi, poremećaji ličnosti ne spadaju u bolest u uskom medicinskom smislu, jer za sada nisu poznate strukturne lezije CNS-a koje stoje u njihovoj osnovi. Naravno, napredak tehnologije ne isključuje mogućnost da se u budućnosti definišu suptilne strukturne aberacije mozga u osnovi nekih nepsihotičnih ispoljavanja, uključujući i poremećaje ličnosti.

Osobe sa poremećajem ličnosti odlikuje ego-sintonost, odnosno nedostatak uvida da sa njima nešto nije u redu i da oni sami imaju problem. Problem u funkcionisanju doživljavaju kao integralni deo sebe, i ne vide ga kao problem. Suočeni sa stresom i problemima, uvek će težiti da promene okolinu, a ne sebe.

U istraživanju Švrakić i saradnici 1993. došlo se do zaključka da osobe sa visokom zavisnošću od nagrade (crta temperamenta) imaju najmanji rizik za za dijagnozu poremećaja ličnosti, a najviši rizik imaju osobe sa izraženim “harm avoidance“ odnosno, izbegavanjem opasnosti i “novelty seeking“ odnosno, impulsivni i u potrazi za novim.

Ovom prilikom i zarad boljeg razumevanja dela o narcizmu, podsetiću na DSM klasifikaciju poremećaja ličnosti.

Klaster A (“čudaci, ekscentrici“)

• Paranoidni
• Shizoidni
• Shizotipalni

Klaster B (“impulsivni, dramatici”)

• Antisocijalni
• Granični (Borderline)
• Histrionični
• Narcistični

Klaster C (“strašljivci”)

• Izbegavajući
• Zavisni
• Opsesivno-kompulsivni

Poremećaji ličnosti u okviru jednog klastera se često pojavljuju u komorbiditetu kod jedne iste osobe. Na primer, narcistički PL karakterišu grandioznost, potreba za divljenjem, manipulativnost, iskorišćavanje drugih, dok osobe sa histrioničnim PL mogu imati sve navedeno a još i naglašenu potrebu za pažnjom, teatralnost, naglašenu seksualnu zavodljivost i površnost u osećanjima. Kod antisocijalnog PL uz ostalo pojavljuju se nerazvijeni moralni kriterijumi, kršenje zakonskih normi, zlostavljanje drugih… Tako da su sva tri poremećaja, sa dodatkom graničnog kome su zajednički imenitelj nestabilna raspoloženja, impulsivnost i dramatični afekat, razumljivo svrstana u zajednički klaster odnosno Klaster B (“impulsivni, dramatični”)

Narcistički tip adaptacije (“egocentrična ličnost”)

Prema Kernbergovom  konceptu, poremećaji ličnosti su primarno poremećaji razvoja strukture ličnosti, koja ostaje loše adaptirana na okolinu (nezrela ličnost).

Narcistički tip adaptacije odlikuje nerealistično i nestabilno osećanje sopstvene veličine koje se iskazuje kroz stalnu potrebu za divljenjem. Druge ljude doživljavaju samo kao izvor gratifikacije i kao ogledalo za refleksiju sopstvene vrednosti, pre nego kao ljudska bića koja imaju sopstvene potrebe za bliskošću ili podrškom.

Uz sve navedeno, dijagnostičke kriterijume još čine i grandiozni doživljaj sopstvene važnosti i značaja, preokupiranost maštanjem o moći, idealnoj ljubavi, izuzetnosti, preosetljivost na ocene okoline, nesposobnost empatije, intenzivna zavist prema drugima, doživljaj predodređenosti, egzibicionističke potrebe, nadmenost i arogancija, stalna potraga za novim uspesima, očekivanje specijalnih povlastica, eksploatatorski i parazitski odnos prema okolini. U pozadini ovih tipično narcističkih odlika nalaze se nisko samopoštovanje, nesigurnost, zavist, dosada, nezainteresovanost, distimija i pesimizam. Dominantni mehanizmi odbrane su, pored splitinga, idealizacija i devaluacija. Osobe sa narcističkim poremećajem ličnosti su u ogromnom riziku da u srednjim godinama, kada se umore od stalne trke, upadnu u teži oblik depresije.

Džoins i Stjuart (Joines & Stewart, 2002) jasno navode da su granično i narcističko ponašanje uvek disfunkcionalni, jer je kod oba reč o negiranju svog stvarnog selfa (granični negiraju svoju kompetenciju, a narcisoidni svoju ranjivost), svojih istinskih osećanja i potreba, tako da ne mogu predstavljati adaptivni stil, što važi za druge adaptacije ličnosti. 

Terapija narcisodnih ličnosti

Kako generalno poremećaje ličnosti, tako i narcisoidne pacijente, veliki broj stručnjaka smatra neizlečivim pacijentima koje je bolje izbegavati, što zbog toga što su nezgodni sagovornici, što zbog svoje “teške naravi” stoga ne čudi da oni koji se prihvate rada sa njima bivaju okarakterisani ili kao zvezde eksperti u svom poslu ili kao mazohisti u struci.

Smatra se da terapeut mora biti dobro informisan i edukovan kako bi mogao da napusti određenu teoriju i da se približi svakom pojedincu na mestu gde se on nalazi, a ne da pokušava da ga uklopi u bilo koju od teorija.

Cilj psihoterapije je da se narcisoidnom klijentu omogući da ponovo doživi sebe kroz jedan prihvatajući odnos, te da u sebi nađe prostor i za drugog. Takođe i da se njegovo Ja osnaži dovoljno da može egzistirati zdravo u Ja-Ti odnosu, što bi odagnalo suštinski osećaj usamljenosti.

Zaključak

Današnja kultura se generalno smatra narcističkom (pa i graničnom). Narcizam nije drugo ime za sebičnost, a mesto su mu danas ustupili nekada jako česti opsesivno kompulsivni poremećaji, neuroze i fobije.

Teorija primarnog narcizma tera nas da vidimo svu bol separacije koja počinje na samom rođenju, kada dete dolazi na svet nespremno da se samo o sebi brine te potpuno zavisno od druge jedinke odnosno majke, što je apsolutna neminovnost ovog života, i sve probleme koje to kasnije može izazvati.

The post Narcizam i narcisoidni poremećaj ličnosti: Nastanak, simptomi i zašto je jako težak za lečenje appeared first on Moodiranje.