Piše: Milica Babić

Po rođenju, dete je u potpunosti zavisno od okoline, odnosno majke. Oni su u simbiotskoj vezi i čine jednu celinu. Dete je na početku samo fizički zavisno od majke, međutim vremenom postaje i psihološki zavisno. To je primarni narcizam – dete nema osećaj razdvojenosti od majke i za njega ne postoji ništa drugo sem njega samog, odnosno, celine koju čini sa majkom. Preko majke ono introjektuje, unosi u sebe ono što dolazi iz spoljašnjeg sveta.

Sa 2-3 godine bi trebalo da je izgradilo osećanje osnovne sigurnosti kako bi počelo da se upušta u nove stvari i da se odvaja od majke. Međutim, ukoliko majka nije spremna na separaciju iz nekih ličnih razloga (psihološki je nezrela, depresivna, nesigurna) svesno ili nesvesno će sabotirati ovaj proces umesto da pomogne detetu i ohrabri ga u njegovim pokušajima da se osamostali. Svaku njegovu nameru da se upusti u nešto novo doživljavaće kao vid izdaje i novi razlog za strah. Tako dete počinje da izbegava novo i nepoznato i usredsređuje se na odnos sa majkom, odnosno na sebe.

Tada nastaje sekundarni narcizam, osoba je usmerena gotovo samo na sebe, svoje želje i potrebe, zarobljena u svetu u kome nema mesta za drugog. Sve je kako ona želi, fragmenti ličnosti koji bi se normalno razvili u interakciji sa drugima gotovo da ne postoje ili su jako siromašni, zbog čega je usamljena. Nema empatije niti je u stanju da se odmakne od svog ugla gledanja.

Kako joj je jako bitno odobravanje, potvrda i divljenje drugih ljudi, ne razlikuje svoju ličnost od svog ponašanja, što je dalje čini frustriranom ukoliko ne dobije ono što želi. Gradi lažnu sliku sebe i poistovećuje se sa njom. Naizgled može delovati srećno ali najčešće to nije. Duže ostajanje u frustraciji ili nedostatak pažnje mogu je odvesti u depresiju.

Primarni narcizam koji je na početku života neminovan, veoma se razlikuje od sekundarnog koji onemogućava povezanost sa drugim ljudskim bićem, vodi u otuđenost i prazninu. Odnosi sa okolinom su zasnovani na Ja-Ja umesto na Ja-Ti odnosu, pa samim tim i nisu autentični.

Cilj psihoterapije je da se narcisoidnom klijentu omogući da ponovo doživi sebe kroz jedan prihvatajući odnos, te da u sebi nađe prostor i za drugog. 

O poremećajima ličnosti, generalno

Dijagnoza “poremećaj ličnosti“ od samog početka izaziva veliko interesovanje, kako kod eksperata psihijatara i psihologa tako i kod početnika u profesiji, pa i osoba iz drugih profesionalnih sfera, između ostalog jer je zapravo uvek bilo teško razgraničiti izraženost crte ličnosti od patologije ličnosti.

Prema najčešćoj definiciji u literaturi, poremećaji ličnosti ne spadaju u bolest u uskom medicinskom smislu, jer za sada nisu poznate strukturne lezije CNS-a koje stoje u njihovoj osnovi. Naravno, napredak tehnologije ne isključuje mogućnost da se u budućnosti definišu suptilne strukturne aberacije mozga u osnovi nekih nepsihotičnih ispoljavanja, uključujući i poremećaje ličnosti.

Osobe sa poremećajem ličnosti odlikuje ego-sintonost, odnosno nedostatak uvida da sa njima nešto nije u redu i da oni sami imaju problem. Problem u funkcionisanju doživljavaju kao integralni deo sebe, i ne vide ga kao problem. Suočeni sa stresom i problemima, uvek će težiti da promene okolinu, a ne sebe.

U istraživanju Švrakić i saradnici 1993. došlo se do zaključka da osobe sa visokom zavisnošću od nagrade (crta temperamenta) imaju najmanji rizik za za dijagnozu poremećaja ličnosti, a najviši rizik imaju osobe sa izraženim “harm avoidance“ odnosno, izbegavanjem opasnosti i “novelty seeking“ odnosno, impulsivni i u potrazi za novim.

Ovom prilikom i zarad boljeg razumevanja dela o narcizmu, podsetiću na DSM klasifikaciju poremećaja ličnosti.

Klaster A (“čudaci, ekscentrici“)

• Paranoidni
• Shizoidni
• Shizotipalni

Klaster B (“impulsivni, dramatici”)

• Antisocijalni
• Granični (Borderline)
• Histrionični
• Narcistični

Klaster C (“strašljivci”)

• Izbegavajući
• Zavisni
• Opsesivno-kompulsivni

Poremećaji ličnosti u okviru jednog klastera se često pojavljuju u komorbiditetu kod jedne iste osobe. Na primer, narcistički PL karakterišu grandioznost, potreba za divljenjem, manipulativnost, iskorišćavanje drugih, dok osobe sa histrioničnim PL mogu imati sve navedeno a još i naglašenu potrebu za pažnjom, teatralnost, naglašenu seksualnu zavodljivost i površnost u osećanjima. Kod antisocijalnog PL uz ostalo pojavljuju se nerazvijeni moralni kriterijumi, kršenje zakonskih normi, zlostavljanje drugih… Tako da su sva tri poremećaja, sa dodatkom graničnog kome su zajednički imenitelj nestabilna raspoloženja, impulsivnost i dramatični afekat, razumljivo svrstana u zajednički klaster odnosno Klaster B (“impulsivni, dramatični”)

Narcistički tip adaptacije (“egocentrična ličnost”)

Prema Kernbergovom  konceptu, poremećaji ličnosti su primarno poremećaji razvoja strukture ličnosti, koja ostaje loše adaptirana na okolinu (nezrela ličnost).

Narcistički tip adaptacije odlikuje nerealistično i nestabilno osećanje sopstvene veličine koje se iskazuje kroz stalnu potrebu za divljenjem. Druge ljude doživljavaju samo kao izvor gratifikacije i kao ogledalo za refleksiju sopstvene vrednosti, pre nego kao ljudska bića koja imaju sopstvene potrebe za bliskošću ili podrškom.

Uz sve navedeno, dijagnostičke kriterijume još čine i grandiozni doživljaj sopstvene važnosti i značaja, preokupiranost maštanjem o moći, idealnoj ljubavi, izuzetnosti, preosetljivost na ocene okoline, nesposobnost empatije, intenzivna zavist prema drugima, doživljaj predodređenosti, egzibicionističke potrebe, nadmenost i arogancija, stalna potraga za novim uspesima, očekivanje specijalnih povlastica, eksploatatorski i parazitski odnos prema okolini. U pozadini ovih tipično narcističkih odlika nalaze se nisko samopoštovanje, nesigurnost, zavist, dosada, nezainteresovanost, distimija i pesimizam. Dominantni mehanizmi odbrane su, pored splitinga, idealizacija i devaluacija. Osobe sa narcističkim poremećajem ličnosti su u ogromnom riziku da u srednjim godinama, kada se umore od stalne trke, upadnu u teži oblik depresije.

Džoins i Stjuart (Joines & Stewart, 2002) jasno navode da su granično i narcističko ponašanje uvek disfunkcionalni, jer je kod oba reč o negiranju svog stvarnog selfa (granični negiraju svoju kompetenciju, a narcisoidni svoju ranjivost), svojih istinskih osećanja i potreba, tako da ne mogu predstavljati adaptivni stil, što važi za druge adaptacije ličnosti. 

Terapija narcisodnih ličnosti

Kako generalno poremećaje ličnosti, tako i narcisoidne pacijente, veliki broj stručnjaka smatra neizlečivim pacijentima koje je bolje izbegavati, što zbog toga što su nezgodni sagovornici, što zbog svoje “teške naravi” stoga ne čudi da oni koji se prihvate rada sa njima bivaju okarakterisani ili kao zvezde eksperti u svom poslu ili kao mazohisti u struci.

Smatra se da terapeut mora biti dobro informisan i edukovan kako bi mogao da napusti određenu teoriju i da se približi svakom pojedincu na mestu gde se on nalazi, a ne da pokušava da ga uklopi u bilo koju od teorija.

Cilj psihoterapije je da se narcisoidnom klijentu omogući da ponovo doživi sebe kroz jedan prihvatajući odnos, te da u sebi nađe prostor i za drugog. Takođe i da se njegovo Ja osnaži dovoljno da može egzistirati zdravo u Ja-Ti odnosu, što bi odagnalo suštinski osećaj usamljenosti.

Zaključak

Današnja kultura se generalno smatra narcističkom (pa i graničnom). Narcizam nije drugo ime za sebičnost, a mesto su mu danas ustupili nekada jako česti opsesivno kompulsivni poremećaji, neuroze i fobije.

Teorija primarnog narcizma tera nas da vidimo svu bol separacije koja počinje na samom rođenju, kada dete dolazi na svet nespremno da se samo o sebi brine te potpuno zavisno od druge jedinke odnosno majke, što je apsolutna neminovnost ovog života, i sve probleme koje to kasnije može izazvati.