Elem, uzmimo taj slučaj kao početak ekspanzije političke korektnosti čija je glavna odlika da je odmazda “korektnih” daleko oštrija i agresivnija od uvrede ili akta koji je ugrozio njihova tanana osećanja.

Naporedo s najezdom ugroženih i manjina, dešava se i čitav talas nevladinih organizacija čija je osnovna misija upravo zaštita pomenutih ugroženih, naravno, podmazano novcem iz “stranjskih tokova”.

Broj NGO i dežurnih apologeta ugroženih je porastao do te mere da se komotno može steći utisak da mi ovde nemamo pametnija posla, a ni šta da jedemo, pa su nam na tanjiru ugroženi, nezaštićeni, manjine.

Odmah da se ogradim: među bliskim prijateljima imam ljude raznih nacionalnosti, veroispovesti i seksualne orijentacije i to nikad nisam gledala kao razliku (rekoh već, bitno je kakav je neko čovek). S druge strane, nisam primetila da su ikom od njih ugrožena prava zagarantovana zakonom. Svi su zaposleni, imaju lična dokumenta, slobodu kretanja i govora.

No, došli smo do te tačke da se iskazivanje mišljenja koje nije po volji dežurnih apologeta za ljudska prava tretira kao agresija, govor mržnje i netrpeljivosti.

I nismo jedini u tome. U Italiji je pre nekoliko godina izbio skandal neviđenih razmera kada su Dolče i Gabana, ne kao modni brend, već svaki za sebe, izjavili da se protive usvajanju dece od gej parova.

Jedina porodica koja postoji je tradicionalna. Bez surogat majčinstva i raznih hemijskih načina da dobijete potomke: život ima svoj prirodni tok i neke stvari ne treba menjati.
– Dolče i Gabana, intervju za časopis Panorama

Nakon ove izjave, bez obzira što su obojica homoseksualne orijentacije, doživeli su masovni linč upravo od homoseksualaca, što je rezultiralo bojkotom njihovih odevnih predmeta uz haš tag #BoycottDolceGabbana na Twitteru.

Koju godinu kasnije, ponovo u Italiji, homoseksualno orijentisani iskazuju revolt jer u reklamama najpoznatije testenine (verovatno i na svetu) Barilla nema gej parova.

Direktor Gvido Barila je rekao da su njihovi proizvodi, pa i reklame, usmereni ka klasičnoj porodici, “a kome se to ne sviđa slobodno može da izabere drugu testeninu”. Pogađate, usledio je linč na Twitteru zbog čega je gospodin Barila morao da se izvini svima koje su pogodile njegove reči. Ovakvim primerima nema kraja (uzgred, nema javnih podataka da li se ovo i koliko odrazilo na poslovanje dvaju italijanskih giganata).

Nego, da se vratimo mi u naše dvorište u kom bivstvuje toliko delikatna flora i fauna, da moramo da pazimo i kako dišemo, kad već ne smemo da pričamo.

Ugroženi i manjine imaju svoje dežurne apologete. Dakle, pisni i sledi odmazda!

Nego da ja sve vas nešto pitam!

Ko će da zaštiti nas normalne i obične? Dok je gorući problem da li se neko uvredio povodom komentara o svojoj seksualnoj orijentaciji, ko će da brine o jarmu koji nosi običan čovek?

Običan čovek koji i ako ima sreću da poseduje zdravstvenu knjižicu treba da igra dodole da bi došao na red kod lekara; o nekim zahtevnijim stvarima, kao što su magnetna rezonanca, skeneri, operacije, da ne govorim.

Običan čovek koji nema pravo zagarantovano zakonom, da je prijavljen za svoj rad, na pun iznos plate.

Običan čovek koji ima veće izglede da otkrije kako su sagrađene piramide nego da zasnuje porodicu i dom – bez peripetija i brige o novcu.

Ko će da brine o njegovim povređenim osećanjima dok sluša kad i kako treba da rađa i radi, dok su verovatnoće za siguran i miran život bez spoljnih i administrativnih ravne tome da Marijana Mateus kreira za Dolce&Gabbana?

Naravno da je skaradno uputiti neumesni komentar na račun nečije seksualnosti, nacionalnosti, veroispovesti i slično i time ga diskreditovati.

Zašto onda ne dignete glas protiv uvreda koje primaju “normalni”, a tiču se opstruiranja njihove slobode izbora o zasnivanju porodice, odabiru i broju partnera? Čak je postalo pogrdno i posprdno, naročio iz usta takozvanih drugosrbijanaca biti vernik, patriota. Ko će od toga da nas zaštiti?

Empatija i borba za pravdu i ravnopravnost nisu i ne smeju biti selektivni, dragi moji dežurni apologeti. Jednaka prava imaju smisla tek kad su jednaka za sve.

Sve drugo je hipokrizija.

The post Bonžur bičizzz: A ko će nas “normalne” da zaštiti? appeared first on Moodiranje.

U prvom delu smo govorili o dva osnovna modela registracije, preduzetnicima i privrednim društvima, a pošto je u poslednje vreme u Srbiji, sve češće počeo da se osniva veliki broj udruženja građana i nvo (NGO), reših da vam napišem par opštih stvari, da budete upućeni u samu proceduru otvaranja, ako odlučite time da se bavite.

Za početak valja napomenuti da su NVO i Udruženja građana uglavnom neprofitne, nestranačke, i nevladine organizacije. Ukoliko obavljaju delatnosti kojom se stiče dobit, ta delatnost se obavlja pod uslovima predviđenim u članu 37. Zakona o udruženjima, uključujući i to da delatnost mora, pre početka njenog obavljanja, biti upisana u Registar privrednih subjekata. One mogu ostvarivati prihode koje dopušta Zakon (restoran u sklopu prostorija organizacije), i to se mora navesti u Osnivačkom aktu i Statutu. Udruženje nema pravo da ostvarenu dobit od privredne ili druge delatnosti raspodeljuje svojim osnivačima, dakle, ako mislite da imate neku finansijsku korist od osnivanja – odmah se preorijentišite na druge oblike privrednih društava.

Što se tiče osnivanja, potrebno je najmanje tri osnivača –  fizičkih ili pravnih lica. Osnivač nije, po novom zakonu, uslovljen da mora biti državljanin Srbije, ali najmanje jedan od osnivača mora imati prebivalište (fizičko lice), odnosno sedište (pravno lice) na teritoriji Republike Srbije. Valja napomenuti i da po novom zakonu i maloletno lice sa navršenih 14 godina života može biti osnivač udruženja, uz davanje pismene saglasnosti njegovog zakonskog zastupnika.

Proces osnivanja otpočinje se Osnivačkim aktom, koji po Zakonu mora sadržati :

• lična imena, odnosno nazive osnivača i njihova prebivališta, odnosno sedišta;
• naziv i sedište i adresu udruženja;
• oblast ostvarivanja ciljeva udruženja;
• ciljeve radi kojih se osniva;
• lično ime i prebivalište i adresu lica ovlašćenog za zastupanje udruženja;
• potpise osnivača i njihove jedinstvene matične brojeve građana, odnosno broj putne isprave i datum izdavanja putne isprave za osnivače koji su strani državljani i
• datum donošenja osnivačkog akta.

Pravno lice – osnivač potpisuje se tako što njegov zastupnik uz naziv pravnog lica dodaje svoj potpis i pečat, matični broj i poresko identifikacioni broj (PIB) pravnog lica. Registracija se vrši u Agenciji za privredne registre.

[accordions]
[accordion title=”Zakon takođe propisuje i da svaka NVO i UG moraju imati Statut” load=”show”]Potrebno je da Statut sadrži:

Naziv i sedište udruženja, oblast ostvarivanja ciljeva, ciljevi radi kojih se osniva, unutrašnja organizacija, organi, njihova ovlašćenja, sastav, način izbora i opoziva, trajanje mandata i način odlučivanja, postupak za izmene i dopune statuta i postupak donošenja i izmena drugih opštih akata udruženja ako ih donosi, zastupanje udruženja, ostvarivanje javnosti rada, uslovi i način učlanjivanja i prestanka članstva i prava, obaveze i odgovornost članova, način sticanja sredstava za ostvarivanje ciljeva i raspolaganje sredstvima, uključujući i odredbe o privrednoj ili drugoj delatnosti kojom se stiče dobit, ako je udruženje obavlja, način odlučivanja o statusnim promenama i prestanku rada, postupanje sa imovinom udruženja u slučaju prestanka udruženja, postupak usvajanja finansijskih i drugih izveštaja, izgled i sadržina pečata, druga pitanja utvrđena zakonom.[/accordion]
[/accordions]

Novim Zakonom je propisano da nakon osnivanja organizacije, niste u obavezi da odmah izvršite i registraciju u Agenciji za privredne registre, kako biste otpočeli delovanje samom organizacijom. Propust je što uopšte ne postoji predviđen rok za to. Takvo udruženje, sve do upisa u registar, neće imati svojstvo pravnog lica i na njega će se primenjivati pravila o građanskom ortakluku. Status pravnog lica, koji se stiče upisom u registar može biti od bitnog značaja za nesmetani rad i delovanje udruženja jer takav status omogućuje zaključivanje ugovora, otvaranje računa u banci, učešće u konkursima za finansiranje projekata, jer je za to pored ostale dokumentacije, potreban i dokaz o registraciji ogranizacije. Za upis u Registar plaća se naknada, čiju visinu propisuje Vlada na predlog Upravnog odbora Agencije. Agencija donosi rešenje o upisu u registar, koje se dostavlja udruženju zajedno sa primerkom statuta koji se overava pečatom Agencije i potpisom Registratora, čime se potvrđuje njegova istovetnost sa primerkom statuta koji se čuva u Agenciji. Upis u registar vrši se u roku od 30 dana od dana podnošenja prijave za upis.

Kada ste osnovali organizaciju, registrovali se kod agencije, slede obaveze: pribavljanje matičnog broja pravnog lica od nadležne službe Zavoda za statistiku, dobijanje poreskog identifikacionog broja – PIB od poreske uprave nadležne za mesto u kom se nalazi sedište udruženja, otvaranje računa pravnog lica kod poslovne banke, angažovanje lica ovlašćenog za vođenje poslovnih knjiga odnosno knjigovodstva. Takođe, Zakonom je propisana i obaveza udruženja da APR-u prijavi svaku promenu podataka koji se upisuju u registar, u roku od 15 dana od dana kada je ta promena nastala.

Troškovi osnivanja nisu preveliki – takse kod Agencije za privredne registre iznose oko 10 000 RSD, pravne usluge u zavisnosti od toga koji deo posla obavlja advokat od 50 do 250 EUR, a knjigovodstvene usluge, takođe u zavisnosti od obima poslovanja kreću se u rasponu od 100 do 300 EUR na mesečnom nivou.
Naravno, pri procesu registracije neophodna vam je pomoć advokata i knjigovođe.

Nadam se da sam vam dočarao kako sve to funkcioniše, pa ko voli – nek izvoli! Srećno!

The post Sopstveni biznis: kako se registrovati (2. deo) appeared first on Moodiranje.