Odlazila sam i ranije, na određeno, neodređeno, u zemlje manje i više poznate. Ali ovaj put, otišla sam zauvek, na onaj način koji kaže “unajmi agencije za nekretnine Beograd i završi sa tim”. Ali nisam mogla, taj jedan deo mene, neraskidivo je ostao u Beogradu. A iznad svega, ljudi.

Kada razmišljam o tome šta mi sve nedostaje, najpre me preplavi jedan čudan osećaj širine, topline, i skoro da mogu da osetim vetar na licu koji šiba kada ulicama krene košava, a kroz kosti me prođe jeza slična toj, ali i fizičkog bola što grad koji toliko volim ne mogu da vidim svakoga dana.

Duško Radović je rekao: „Ko je imao sreće da se jutros probudi u Beogradu, može smatrati da je za danas dovoljno postigao u životu. Svako dalje insistiranje na još nečemu, bilo bi neskromno.“ Ovo nisam razumela dok su me budile sirene i buka sa ulica ili dok bi se probijala kroz gužve i trčala podzemnim prolazima, šetala kejom što na Dorćolu, što ka Zemunu, ili se gušila od dima po podrumskim klubovima ili na beogradskim terasama.

Ali istina je da su daljine u Beogradu veće od puke fizičke udaljenosti, da si vrednosti negde skrajnute, a lica mojih sugrađana odavno smrknuta i siva. Ova situacija je samo doprinela tome svemu, a ono što je „beogradski“ je negde između svega, u samim pločnicima (ili onome što je od njih ostalo), u krošnjama (koje i dalje stoje) i fasadama zgrada koje su svedoci historija reda i nereda, veličine i propasti, ljubavi i zaborava.

Želim da istaknem da je razlog što pišem o Beogradu veoma jednostavan i isti kao što bi bio bilo kome ko bi pisao o svom rodnom gradu. Po tome smo negde svi mi koji odemo, poslom, zbog edukacije, ili kao ja – ljubavi, isti negde.

Gde god da smo, mesto u kojem smo formirali sebe, koje nas je oblikovalo, koje je godinama bilo pozadina i scenografija naših najranijih uspomena, prvih ljubavi, tuga, radosti, padova, uspona, uspeha, poraza, izazova, ostaje u nama i u tom smislu nikada ga ne napustimo.

Moja mama kada se selila nije mogla da ode mnogo dalje ni iz kraja, a kamo li opštine ili ne daj Bože grada. Postoje elementi i poznatog, navike, ali kao što sam već rekla, suština gde god da smo su – ljudi.

Dakle, kojih i to 5 stvari najviše nedostaje? Ovo je apsolutno intiman i lični spisak koji bih jako volela da dopunite svojim omiljenim stvarima u Beogradu i podsetite me na još stvari koje vredi u njemu raditi i o njemu pamtiti.

#1 Šetnje pored reke

Za mene je vreme pored reke jednako Beograd. To je njegova najveća lepota, panoramično uokvirena samim gradom. Kraj reke sam trčala, šetala, plakala, zaljubljivala se, odljubljivala, vidala rane života i često jednostavno – šetala i razmišljala. Ima nečeg u vodi koja teče, koja podseća na to da sve prolazi i da to gde smo sada, gde smo bili, više nikada ne može da se vrati. Uz poneki točeni sladoled, kokice ili girice, naravno.

#2 Proleće

Za mene je proleće u Beogradu, trenutak kada jakne olakšaju, a suknje razlepršaju, kad drveće zazeleni i žardinjere se probude, najlepše na svetu. I uvek pomislim na brojne parkove, na Knez Mihailovu, plato kod Hrama, vračarske uličice, novobeogradske bulevare. I tamo sam.

#3 Kafići i restorani

Svuda na svetu postoje neverovatna mesta i kafići i restorani i jela predivno autentična i ukusna, ali obrok na splavu na reci ili u zavučenim uličicama i dvorištima, autentičnost i gostoljubivost. Fale ona unikatna mesta kao što su Little Bay restoran, Chez Nik, Vagon Viktorija, svi restorani u Beton Hali, Pizza Bar, Kota, Žirafa, Savski Venac za mene, Proleće, i još bezbroj restorana internacionalne kuhinje, kafea alternativnog pristupa.

Nedostaju vrhunske kafe u Coffee Dream i Greenet kafeterijama, doručak sa Unom u Gali, večera sa Teom u kraju, pivo sa Sonjom u Skadarliji, piće sa drugarima gde bilo…jednostavno, nigde nije isto.

#4 Noćni život

Nisam neki parti manijak, ali sam obožavala činjenicu da kad god, negde, neki klub pokriva opcije za izlaske, a da u najgorem slučaju, čovek uvek može sam da ode negde i divno se provede. Bilo da je reč o Savamali ili Cetinjskoj, Beograd s razlogom nosi svoju reputaciju grada za najbolji provod u regionu. I to mi je postalo bolno jasno.

#5 Ljudi

Kao što sam rekla, a ova mala lista nije po nekom redosledu važnosti, jer nedostajanje nije nešto što se može intenzivno ili manje intenzivno osećati, samo racionalisati. Tako ljudi nisu na poslednjem mestu, već integralni deo jednog opšteg procesa opraštanja od života kakav smo znali, dok gradimo neki svoj, drugi život.

Verujem da pravi prijatelji nisu oni koji nestanu kad se među njima izgrade daljine. Iako sada žive uglavnom u mom telefonu, rekla bih da su naši odnosi isti, ali da zagrljaji i iskustva koja prolazimo zajedno, uspomene koje se grade, takođe fale. Sve i da smo svi sad zajedno, u okolnostima u kojima smo svi primorani da se držimo na distanci, ne umanjuju setu zbog svega što nemamo, ali i još više podsećaju na ono što imamo.

Da li sam zaboravila nešto? A ako ste pročitali priču dovde i imate tu mogućnost, pozdravite mi Beograd i ne zaboravite da ga vidite, ali zaista, u svoj njegovoj pohabanoj i jedinstvenoj lepoti.

The post 5 stvari koje mi nedostaju u Beogradu – ispovest bivše Beograđanke appeared first on Moodiranje.

Danas, nostalgija ima snažan efekat na generacije milenijalsa, posebno zbog brze tehnološke revolucije koju su iskusili u svojim životima. Videli su rađanje interneta, uspon društvenih medija i društveni priliv virtuelne stvarnosti i veštačke inteligencije.

U isto vreme, žalili su zbog gubitka CD-a, foto-knjiga, razvoja filma i video kaseta. Oni su prva starosna grupa koja odrasta sa tehnologijom, a poslednja se seća života bez nje. Kao rezultat toga, oni vole da se prisete kako su stvari nekada bile.

Za preduzetnike i trgovce, postoji izvanredna prilika da se iskoriste ova snažna osećanja, i ne postoji samo jedan način da dođete do njih. Dakle, ako vaša kompanija ima milenijumske mušterije, možda biste želeli da uzmete u obzir faktor nostalgije.

#1 Razumeti pojam “faukstalgia”

Samo zato što članovi vaše publike nisu preživeli određeni kulturni pokret ne znači da se ne mogu osećati nostalgično za njim. Uđite u faukstalgiju: čežnju za vremenom u prošlosti, iako možda nikada niste iskusili to vreme sami.

Žudnja za kulturom iz prošlog doba. Ludost za retro odećom; bezvremenske muzičke numere iz šezdesetih godina prošlog veka u modernim maloprodajnim radnjama, ljubav prema povratnim šankovima iz 70-ih u gradovima i na fakultetima: sve su to dokazi ove pojave. To je razlog zbog kojeg se tri generacije identifikuju i dan danas sa filmom “Diplomac” iz 1967. godine i zašto se mladi osećaju nostalgično prema muzici. U našim zajedničkim iskustvima i kolektivnim sećanjima nalaze se univerzalna osećanja i bezvremenske teme koje nadilaze generacije.

#2 Povežite prošlost sa sadašnjošću

Jednom kada shvatite koncept faukstalgije, možete ga iskoristiti prilikom izgradnje vašeg startup ili marketinga svojih proizvoda povezujući prošla iskustva sa sadašnjim situacijama. Odličan primer je ono što je kompanija za igranje Niantic izgradila sa Pokemonom Go. Mobilna igra probila je pet Guinnessovih rekorda i postala najbrža mobilna igra na bruto 100 miliona dolara.

Dok su milenijalci koji su odrasli gledajući Pokemona i prikupljajući kartice u devedesetim godinama, skočili na aplikaciju iz nostalgije, to je u velikoj meri bio fenomen koji je pokrenuo Gen Z. Držeći se slika iz originalne igre iz ’90 -tih, Pokemon je izazvao kolektivnu čežnju među svojim kolekcionarima karata, prizivajući osećaje faukstalgije u mlađim generacijama. Pored toga što je koristila hiper-ciljanu strategiju, igra je pokrenula tradiciju prenošenja voljene igre od milenijumskih roditelja do njihovih potomaka na savremen način.

Gen Z je priznao da su likovi dragoceni i da su oni predstavljali istoriju bogatog pripovedanja. Povrh svega, Pokemon je video da Gen Z živi na svojim mobilnim uređajima i ima poseban afinitet za igre. Pokemon Go je izazvao pravu nostalgiju u milenijumima i promašaj, ali podjednako snažnu, nostalgiju u Gen Z, osvojivši dve generacije. Istraživanje koje je sproveo MFour otkrilo je da je 83% ljudi koji koriste Pokemon Go starosti između 18 i 34 godine.

Drugi primer faukstaglia je Netflix serija Stranger Things. Postavka inspirisana 80-im godinama puna je retro objekata kao što su Polaroid kamere, telefoni pričvršćeni za zidove i voki-tokije. Ovo nije bilo vreme u kojima je nekome trebao servis mobilnih telefona, ali je trebao očito poseban servis za maštu koja je kod dece moglo i se reći bila daleko razvijenija. Dok se milenijalski gledaoci podsećaju na svoje detinjstvo, serija ima gledaoce svih uzrasta u želji za jednostavnijim životom u kome se deca igraju u šumi i voze bicikle, a gde se isključuju od računara i pametnih telefona, gde svako može da bude maštovit. Za Gen Z, faukstalgia je napravljena posebno snažno zato što su glumci iz njihove sopstvene starosne grupe. Kako serija nosi likove kroz uzbudljive misterije, mladi gledaoci se mogu povezati sa svojim strahom, uzbuđenjem i čudom.

#3 Shvatite šta je”novostalgia”.

Uz faukstalgiju, postoji još jedan način za preduzetnike da iskoriste nostalgiju u svojim startupima i brendovima: novostalgia, što znači izgraditi nešto da deluje kao da je staro, čak i kada je novo. Povezivanje slika i poruka sa pozitivnim referencama iz prošlosti humanizuje brend i olakšava smislene veze između prošlosti i sadašnjosti.

Budući da je nostalgija ukorenjena u prethodnim iskustvima, povezivanje stvari s prošlošću ima posebno efikasan emocionalni okidač. To je razlog zašto dodajemo fauk-vintage, zrnaste filtere novim fotografijama na Instagramu. Tada se stvara jedan osećaj gorko-slatke čežnje za tim minulim, “retro“ trenutkom.

#4 Kanalizujte prošlost.

Posebno za preduzetnike koji tek pokreću brend ili biznis, može biti teško nadmašiti dugu istoriju konkurentske kompanije, jer možda njihova još ni ne postoji. Tu se pojavljuje novostalgija. Dakle, iskoristite prošlost kao inspiraciju i pronađite načine za prizivanje emocija.

Novostalgija se često dešava u modi, gde moderni brendovi koriste prethodne stilove i teme kako bi pretvorili svoju odeću u opšte modno kulturno nasleđe. Jedan od primera je kolekcija poznatog brenda je na bazi Mad Men odela u 2012. godini iskoristila nagrađivanu TV seriju, postavljenu 1960-ih godina, za inspiraciju. Kompanija je kreirala liniju retro odeće inspirisane 60-im, sa namerom da podseća na period i stilske izbore u seriji. Pokretanjem “nove“ kolekcije koja je delovala starom i punom istorije, Banana Republika je dodala osećaj baštine svojoj odeći i brendu, kroz asocijaciju na određeni trenutak u vremenu.

Vidimo da novostalgija deluje i u drugim industrijama. Drugi primer je serija Instagrammable aktivacija koje su razne firme kreirale za Pizza Hut na San Diego Comic Konferenciji i SKSSV. Ove aktivacije su koristile slike prošlosti i pizza hut iz 1990-ih, koje se pozivaju na mlađu publiku koja je suviše mlada da bi iskusila devedesete, ali još uvek u stanju da ceni zabavnan doživljaj nekog takoreći vremeplova i putovanja kroz vreme.

Gledajući unapred, strategija pozivanja na nostalgiju će i dalje biti jedan od najmoćnijih načina za vas da izgradite poverenje sa potrošačima i da ih naterate da kupe vašu ideju i povežu se sa vašom kompanijom.

Kao dokaz, razmotrite istraživanje koje je pokazalo da potrošači donose odluke o kupovini na osnovu apela za emocije.

Prevazilazeći tradicionalni nostalgični marketing i inventivnost sa faukstalgijom i novostalgijom, možete se povezati sa starim idejama i voljenim temama, bez obzira na industrijski segment vašeg startupa. Kako napredujemo u sve digitalnijem svetu, evociranje osećaja porodice, angažman i udobnost postaće samo sve važniji.

Koja je vaša najdraža uspomena koja bi aktivirala vaše emocije?

The post Kako biti moderan i aktuelan u biznisu uz pomoć retro strategije appeared first on Moodiranje.

Svi  mi možemo da  upadnemo u zamku  svoje imaginarne budućnosti.  Razmišljamo o svojim krucijalnim greškama koje smo načinili tokom života “koje su nas koštale sreće”.  Preispitujemo svoje okončane veze, promenu posla, destinacije za letovanje i često nam se čini da smo mogli bolje. Mnogo bolje. Ali, ako ne prihvatimo nove stvari koje nam se dešavaju,  trenutno nezadovoljstvo može preći u hroničnu patnju pa bi mogli da propustimo sve ono lepo, ovde i sada.

Nažalost, ljudi smo i valjda nam je u genetskom kodu „zacrtano“ da budemo nezadovoljni sobom i da uvek mislimo da smo mogli bolje. I to je donekle u redu ako takvu “falinku” upotrebimo za rad na sebi i kontrolisanom perefecionizmu, ali ako uhvatite sebe da previše žalite, momentalno se trgnite! Stara poslovica kaže da “kad se jedna vrata zatvore, druga se otvore” ali vi ta vrata ne možete uočiti ako nosite povez na očima, zar ne?

Primetila sam da po Facebooku mahom stavljaju nostalgične statuse kako nam je bilo bolje ranije u nekim devedesetim, osamdesetima i sličnim paleozolitiskim godinama. A zaboravljaju da nam je upravo ovo new age vreme donelo nezavisnost, slobodu izražavanja i fascinantnu tehnologiju bez koje vi sad ne biste čitali ovu kolumnu.

Svi smo mi ljudi i prirodno je da grešimio, ali često nas upravo te greške mogu dovesti do neverovatno lepih stvari u budućnosti.

Život u past tensu ne postoji i sve dok neki novi Ajnštajn ne smisli portal za povratak u prošlost ili budućnost mi smo osuđeni da živimo ovde i sada. Na vama je kako ćete iskoristiti to vreme: prisećajući se “života” ili živeti život i otvarati nova vrata.

The post Srpski sindrom: Šta bi bilo kad bi bilo appeared first on Moodiranje.