Kao neko ko se i sam bavi marketingom i radi u ovom sektoru, uz to majka uskoro troje dece, apsolutno smatram da je osnovna edukacija u ovom domenu od velike važnosti. Za početak treba da i sami osvestimo kako to funkcioniše, da li nam ide ili ne ide u korist, naročito kada cilja na decu.

Šta kažu istraživanja o reklamnoj manipulaciji dece?

Reklamna manipilacija počinje od:

• navođenja na afinitet prema određenim robnim markama (“ovo je hit koji svi žele da imaju”),
• preko ukorenjenja rodnih stereotipa (“sve moderne devojčice koriste ovo”),
• povećanja nesigurnosti (setite se samo reklama za sredstva protiv bubuljica – inače simptomatičnih za teen uzrast, kao da je to sramota koja se što pre mora otkloniti)

i potrebe za konzumerizmom kod dece.

Pre svega je neophodno da naučimo da kritički razmišljamo o medijskim porukama koje susrećemo. Ovo je danas osnovna veština, a jednako i za decu i za odrasle. Sve medijske poruke imaju autora i neki cilj, pa bilo to da vas natera da upišete neki kurs, učlanite se u teretanu, ili se zainteresujete da kupite nekretnine, auto, letovanje, tortu, posteljinu, obuću, nakit, haljinu, šta god pomislite.

Kompanije nagovaraju ljude da kupuju njihove proizvode na više različitih načina. Nije jednostavno pojasniti te oglase ni odraslima nekad, a kamoli deci, kako bi uvideli na koji način oglasi pokušavaju da utiču na emocije, izbore i ponašanje.

Srećom, danas je određena kontrola nad uticajem oglasa moguća kroz podešavanja raznih privatnosti, odobravanje ili zabranu kolačića i sisteme pretraga. No, za lukave “advertajzere” to nije prepreka.

Pored fizičke i tehničke kontrole, evo nekoliko načina na koje ćete zaštiti svoje dete od toga da bude upijač za oglase, i naučiti ga da kritički filtrira ono što mu se servira preko interneta, a što nije potpuno ukidanje pristupa modernoj tehnologiji, jer svesni smo da i to nije rešenje.

#1 Počnite na vreme

Oglasa danas ima svuda, a deca su im izložena putem modernih platformi poput YouTubе, Google, ali apsolutno najviše preko društvenih medija i drugih aplikacija, kao i starijih formata poput bilborda i TV reklama. Pogledajmo samo šta se sve dešava kada je reč o mrežama TikTok, Instagram i slično.

Deci treba što ranije dati do znanja šta je to oglašavanje, a šta su druge vrste medijskog sadržaja: igre, zabava, vesti itd. Pomoći im da shvate da postoje različiti mediji koji su stvoreni iz različitih razloga je odličan način za izgradnju temelja za medijsku pismenost.

U prevodu: postoje autori i sadržaji koji su autentični, nezavisni, sami sebi svrha. To su na primer edukativni YouTube kanali, influenseri i blogeri koji pričaju o svom životu, pokazuju nam kako plešu, pevaju, kuvaju. Akcenat je na njihovoj ličnosti, priči, porukama koje šalju. U poređenju s tradicionalnim sadržajem, oni su poput pesmice, priče ih knjige, crtanog filma.

Takođe postoje autori i sadržaji koji nam pokazuju i preporučuju neki proizvod. To znači da im je neka firma platila da pokažu taj proizvod, kako bi i druga deca želela to da imaju (da im roditelji kupe). Dakle, to je isto kao kad gledaju crtani što na YouTube, što na TV-u, i “iskoči” reklama.

#2 Objasnite šta su oglasi

Oglasi se razlikuju od ostalih vrsta sadržaja, jer je svrha oglasa da se detetu (pa i odraslima) zaista svidi neki proizvod. U slučaju dece, rezultat je da će zamoliti nekoga da ga kupi za njega. Samim tim smo svedoci masovnih pojava interesovanja za određene brendove, lutke, sprave, i slično.

Nisu tu samo klasični oglasi, već i takozvani product placement, genijalno urađeni klipovi otpakivanja proizvoda, kao i uloga influensera. Uspela sam da ćerci objasnim da su LOL lutke pošast za prirodu i da sama ta količina plastike će za par godina biti otpad težak stotine tona. Pre nego što sve to pređe u suvi konzumerizam, jer dete se neće zadovoljiti s nekoliko lutkica, već će hteti još i još, način da se preduprede situacije u kojima dete igračku posmatra 5 minuta i juri za sledećom, jeste otvoren razgovor.

Pored toga, i u slučajevima pretraživanja, na primer, roditelj i dete mogu da koriste Google zajedno, a kada se otvori stranica sa rezultatima pretrage, roditelj bi mogao jednostavno da pokaže oglase na stranici i objasni da Google tako zarađuje. Ovo nije uvek negativnog konteksta, ali svest o tome šta je sve oko nas pomaže i nama, pa i deci da donose racionalne zaključke i osnaže se u kreiranju ličnog kritičkog mišljenja.

#3 Analizirajte reklame

Ohrabrite svoju decu da kritički razmišljaju o onome što vide postavljajući im pitanja poput:

“Šta misliš, šta ovde žele da nam prodaju?”
“Da li je sve u reklami tačno?”
“Kako se zbog reklame osećaš?”

Analizirajte trikove koje oglašavači koriste kako bi deca poželela ono što prodaju i načine na koje pokušavaju da nam privuku pažnju.

#4 Napravite igru od toga

Razvijanje veština medijske pismenosti može biti i veoma zabavno. Psiholozi preporučuju da se naprave igru koja će pokušati da identifikuje šta različite reklame prodaju.

Postoje načini da se lekcije iz medijske pismenosti primene u svakodnevni život.

Možemo deci da pokažemo kako da prepoznaju razliku između programa koji gledaju i reklamne pauze u kojoj ljudi žele da vam nešto prodaju. Ali ima tu još toga. Tu su i oglasi na kutijama dečijih proizvoda, prehrambenih i slično. Uvek istaknite razliku između oglasa i stvarnih sadržaja. Pokazati, a posebno maloj deci, da postoje razlike između oglašavanja i stvarnosti je izuzetno važno.

#5 Iskreno o influenserima

Photo by Artem Podrez from Pexels

Kako digitalni svet postaje sve sofisticiraniji, a oglašavanje se sve više usađuje u naše medijske sisteme, posebno je važan razvoj kritičkog mišljenja vezanog za pozicije, odabir i filtriranje uticajnih lica – influensera.

Prvo se zapitajte – znate li koga vaša deca prate? Ovo je ogroman izazov modernog roditeljstva, i sve je teže propratiti ko sve ima uticaj na decu i vrši svojim postupcima, klipovima i instrukcijama pritisak na decu da “budu u trendu”.

Ako Instagram influenser objavljuje kako je ukusna neka nova žitarica za doručak, potražite hashtagove poput #sponsoredpost i naučite stariju decu da rade isto. Posebno je važno za tinejdžere da shvate sveprisutnost oglašavanja na društvenim mrežama.

Objasnite detetu da influenser ne pokazuje neki proizvod zato što mu se sviđa, već zato što je za to plaćen.

Razgovarajte o poznatim ličnostima ili procenite šta osobe koje vaša deca prate promovišu kao vrednosti i savete. Postavljajte deci pitanja umesto da im držite predavanja. Potrudite se da čujete šta oni o tome misle.

Pritom, na mrežama kao što je TikTok, deca vide i stvari za koje se nisu eksplicitno prijavila, a to šta je aktuelno na našim prostorima je u blagu ruku tragično i degradirajuće i u smislu humora, poruka, svega.

Nije lako da zajedno sa detetom izgradite algoritam, zato je daleko važnije da ih naučimo tome da ne veruju da je sve što vide kroz medije kvalitet i valjano, a još manje da se trude da nešto tako kopiraju ili pokušavaju.

#6 Nastavite na ovim lekcijama kako deca postaju starija

Ponukano reklamama, dete od tri, četiri godine, tražiće vam igračku ili slatkiš. Kako odrasta, poželeće garderobicu ili gedžete s “reklame”. Šta ćete kada postane tinejdžer, kome džeparac ni izbliza nije dovoljan da kupi sve što je “aktuelno”? Da li ćete “odvajati od usta” samo da mu ispunite prohteve?

Zar zaista želite da dođete u situaciju da mu objašnjavate da nove patike ili telefon koji košta kao dve plate su baš ono što je potrebno da bude prihvaćen u društvu?

Marketing stručnjaci u oglašavanju usmerenom ka starijoj deci i tinejdžerima koriste upravo ovu potrebu – za prihvatanjem vršnjaka, kako bi njima manipulisali. Ovo je recimo nešto što se opet otvorenim razgovorom treba demistifikovati.

Do nedavno je preko Facebook platforme bilo moguće ciljati reklamama decu uzrasta od 13 godina! Od skoro je ta granica pomerena na 18 godina.

Tu je i razgovor o tome na koji način se prate digitalnih putevi i pretrage tinejdžera, kako to pomaže kompanijama da precizno odrede njihov ukus, interesovanje, istoriju kupovine, preferencije, pa čak i lokaciju, kako bi im mogli prodati proizvode ili prodati te podatke drugim kompanijama.

Objasnite im da postoje tehnike kako da vas “juri reklama” (remarketing). Dovoljno je da pogledaju neki unboxing video i da ih reklama za taj proizvod prati na svakom koraku.

Ovo su razgovori koji se ne obavljaju za pet minuta i onda je ta tema zatvorena, već ih obavljati što češće, uz negu svih drugih kapaciteta ličnosti koje buduća mlada osoba treba da kod sebe gradi.

Jer jednostavno je – roditeljstvo jeste sveobuhvatna disciplina koja ne podrazumeva određene segmente, dok druge isključuje. Nikada ne prestaje, nikada ne popušta, a odgovornost koju nosi važno je podupreti i ličnim primerima.

Pođite zato i od sebe.

Javite nam ako obavite neke od ovih razgovora sa vašom decom.

The post Kako da naučiš dete da razaznaje reklamne poruke i manipulaciju u njima appeared first on Moodiranje.

Nekad je ipak u pitanju nešto drugo, nekada je to čista lenjost, nekad čista sujeta, no, ako je situacija da za nešto primaš platu (honorar), a radiš samo ono što ti se sviđa (ili na način na koji misliš da treba, iako se poslodavac i kolege ne slažu s tim), pitanje je dana kada će se taj mehur raspršiti, a ti suočiti s realnošću – nikog nije briga da li ti se nešto sviđa, posao mora biti završen.

U ovu zamku upadaju više nego često i preduzetnici koji u želji za profitom i uspehom:

• pristaju na cene ispod svake norme,
• na projekte koji nisu dovoljno u skladu sa njihovim kapacitetima,
• kao i onda kada se preopterete poslom.

Sve ove situacije dovode čoveka do tog pogubnog stanja u kom mu ne bude ni do čega. Priznaću da sam i sama nekoliko puta upadala u tu zamku, dovodeći sebe do stanja iscrpljenosti i sagorelosti, ali zato je iskustvo nekada presudno i zato uz iskustvo naučimo da je biranje posla privilegija, ali ona koju nema svako.

Zamislite da nastavnica srpskog kaže “mrzi me da predajem glagolske prideve i priloge, preskočiću to”, ili da u prodavnici ne možeš da dobiješ isečen kačkavalj, jer prodavačicu mrzi da uključuje mašinu… kako bi ovaj svet izgledao kada bi svi razmaženo obavljali svoje obaveze, radeći samo ono što im je ćef i ćeif?

Poslednjih dekada aktuelna je sledeća rečenica popularne psihologije:

“Radi ono što voliš i nećeš morati da radiš celog života”.

Načelno je ideja iza ove ideje ispravna, ali je propušten jedan bitan deo:

I u tom poslu koji voliš, ima stvari koje su dosadne i naporne, a jednostavno, ne možeš, ne smeš da ih preskočiš.

Pogledajmo profesije koje podrazumevaju svakodnevni trening i vežbu, često i beskrajno ponavljanje samo jednog „skoka“ u melodiji ili jedne jedine fraze ili istovetnog pokreta, okreta, figure. To su na primer pevači, glumci, sportisti. Mi vidimo njihov sjaj, rezultate, uspehe, osmeh na naslovnim stranama, a šta mislite, da li je njima uvek drago da ustaju rano (ili ležu prekasno), odlaze na probe i treninge po ciči zimi? Teško. Da je svima motivacija atraktivnost svake faze posla, niko nikada ništa ne bi radio.

Jednom sam sa prijateljicom otišla u Toyota servis da reši neki sitan kvar na automobilu. Ispostavilo se da je čovek koji joj je popravljao kočnice, vlasnik lično. “Momci su prezauzeti danas, pa sam uskočio da pomognem”, rekao je kao da je to najnormalnija stvar na svetu, što zapravo i jeste.

I to je istina koju svi uspešni ljudi shvataju. Nekad moraš da uprljaš ruke. Moraš ponekad i da radiš nešto što te smara.

U životu će biti uvek poprilično situacija u kojima će se očekivati da radiš što je daleko ispod tvojih kompetencija i talenta. Ali ako gledaš sitan kontekst “zašto ja ovo moram da radim”, ne razlikuješ se puno od deteta koje odbija da uči fiziku na primer, jer mu se ne dopada. To znači da ne gledaš širu sliku, nemaš jasan cilj, a ponajmanje strategiju kako da do njega dođeš. Jer, ako se vratimo na navedeni primer, da pomenuti vlasnik salona nije zavrtao rukave, da li mislite da bi postao to što jeste?

I tako dolazimo do ultimativnog pitanja – koliko želiš to što želiš i koliko si spreman za to da se boriš?

Jer pre svega treba biti siguran da je odnos te neke žrtve i dobitka takav da se isplati, mentalno, emotivno i fizički, pa bila to plata, popularnost, mir, stabilnost ili rad bez previše stresa. Ne mora svako biti preduzetnik i raditi za sebe da bi radio dobro, časno i odgovorno, i smatram da je vreme da se malo zauzda taj mit o preduzetništvu kao nečem što je za svakoga jer apsolutno nije. Svako treba da gleda sebe, da radi ono u čemu je dobar, a u idealnom svetu, bilo bi divno kada bi svako za to bio i adekvatno plaćen, ali to je sasvim druga tema.

The post Koliko puta ste došli u situaciju da otaljavate ili odlažete neki posao ili obavezu, samo zato jer vam se to ne dopada? appeared first on Moodiranje.