Šta je mikro-prevara?

Mikro-prevara je suptilno ponašanje koje, iako ne uključuje fizičku neveru, može narušiti poverenje u vezi. Primeri? Tajni flert na društvenim mrežama, lajkovanje svakog posta simpatične koleginice, ili vođenje intenzivnih razgovora sa nekim ko nije vaš partner – naročito ako te razgovore skrivamo.

Stručnjaci mikro-prevaru definišu kao ponašanje koje ukazuje na emocionalnu ili potencijalno romantičnu privlačnost prema nekome van veze. Ona nije nužno “prevara” u klasičnom smislu, ali često ostavlja gorak ukus kod partnera.

Kako prepoznati mikro-prevaru?

Neki od znakova uključuju:

• Skrivanje aktivnosti: Brisanje poruka, sakrivanje prijateljstava na društvenim mrežama ili zatvaranje telefona kada partner ulazi u sobu.
• Flert koji prelazi granice: Šale, komplimenti ili poruke koje bi mogle biti shvaćene kao romantične.
• Previše intenzivan fokus na drugu osobu: Stalno pominjanje određene osobe, često dopisivanje ili traženje prilika da provodite vreme s njom.

Zašto je mikro-prevara toliko aktuelna?

U eri društvenih mreža i konstantne povezanosti, granice između prijateljskog odnosa i flerta postale su maglovite. Neki smatraju da su lajkovanje, komentarisanje i dopisivanje deo moderne komunikacije, dok drugi osećaju da je to znak nelojalnosti.

Uz to, dostupnost aplikacija za dopisivanje i društvenih mreža omogućava ljudima da uspostave veze izvan svojih odnosa bez mnogo truda – što izaziva osećaj nesigurnosti kod partnera.

Kako razgovarati o mikro-prevari sa partnerom?

1. Otvorena komunikacija: Razgovarajte o tome šta smatrate prihvatljivim, a šta ne. Granice nisu univerzalne – svaka veza ima svoja pravila.
2. Postavljanje granica: Ako vas određeno ponašanje povređuje, jasno izrazite svoja osećanja i objasnite zašto to smatrate problematičnim.
3. Samorefleksija: Pre nego što optužite partnera, zapitajte se – da li je to što vas uznemirava zaista mikro-prevara, ili je vaš osećaj nesigurnosti razlog za razgovor?

Da li je mikro-prevara zaista “prevara”?

Odgovor zavisi od vaše perspektive i dinamike veze. Za neke, mikro-prevara je bezopasno ponašanje koje ne zaslužuje pažnju, dok drugi smatraju da i mali znaci nepoštovanja mogu ugroziti poverenje.

Na kraju, najvažnije je postaviti jasne granice i negovati međusobno poverenje, jer nijedna definicija – bilo stručnjaka ili društvenih mreža – ne može zameniti iskren razgovor sa vašim partnerom.

The post Šta je mikro prevara – i da li je treba tolerisati? appeared first on Moodiranje.

Ono što te najviše fascinira je kad vidiš parove koji su došli sa svojim potomcima u tu istu igraonicu. Jedna varijanta je ona kojoj je to retka prilika za izlazak i koja se prepucala sa oblačenjem, kao da je krenula na svadbu, i on koji pokušava da flertuje sa svakom mogućom ženskom osobom, koja na naravno nije njegova žena.

Potajno se mrze, vidi im se u očima. Druga varijanta je oboma se pogled gubi u daljini, na dete ne obraća pažnju niko, a boga mi ni jedno na drugo. Kad bi se našli u stripu iznad glave bi im se pojavio oblačić sa rečenicom: “Kako sam se ja u ovo zaglavio/la, kad sam imao/la tako lep život pre nego što sam upoznao ovog kretena pored mene!”

Neosporno je da te majke i očevi vole svoju decu, ali izgleda da oni međusobno imaju o čemu da popričaju.

Pitanje koje bi se pojavilo u mom balončiću u istom onom stripu je kada i kako, od ribe koja mu se dopala i koju je jurio, postane žena koju mrzi i koju jedva čeka da prevari? Možda je pravo pitanje i to koliko smo postali sebični pa nećemo sebi da priznamo da svi vidimo ružičastog slona u prostoriji? Koji su to motivi koji drže nekoga u takvom kljakavom braku? Dete, lova, seks… šta?

Cenim da će i to dete bolje da odraste ako ne bude gledao majku i oca kako se ujedaju svaki dan. Razvod jeste trauma, ali zašto ga učiti od malih nogu da ne treba da kaže istinu. Sa druge strane, šta kažu jedno drugome taj muž i ta žena kad ostanu sami, a dete je u vrtiću ili je kod rodbine na čuvanju? Kako glupo izgleda ta tišina?

Ne kažem da sam ja najvelikodušnija osoba na svetu. Možda sam i ja pomalo sebičan jer ne puštam nikoga da uđe u moj mali svet i remeti ga kremicama, karminima, parfemima, sitnim nežnostima i zvocanjem kad se zaboravi neki bitan datum. Bar sam otvoren da probam i da kažem posle: ok, ova veza je vredna mnogih kompromisa i odricanja. Sapleteš se i padneš pa ideš dalje. Malo se ugruvaš, ali nastaviš dalje.

Kod mnogih dečaka se posle nekog broja pokušaja javi momenat u glavi ja hoću da se ženim i da imam potomstvo. To je super. Onda jako brzo krene da se izlazi, nađe se kandidatkinja odgovarajućih predispozicija, najčešće to je ona koja ne kaže ne, i hop cup devet meseci kasnije kmeee, a ceo život prebacivanja, svađanja, nervoze… ne razlikuju se ni devojčice puno. Imao sam situaciju da je posle mesec dana veze htela da se venčava, a kad ja nisam odreagovao kako treba, prstenom i matičarem, osula je paljbu po meni kako ja samo mislim na seks i kako kod mene devojke ne napreduju.

Ono što sam siguran je da ću učiniti sve da svoju suprugu gledam onim istim očima kao i kad smo se zabavljali. Izazićemo u lude provode i vraćati se kući zorom, dok ona drži cipele u rukama. Putovaćemo svaki put kad se ukaže prilika, makar do Avale. Ohrabrivaću je da se oblači lepo i atraktivno. Stavićemo decu u privatni vrtić, pošto oni imaju čuvanja dece tokom celog dana. Učićemo svoju decu da je život učenje, avantura, izazov, a ne muka i odricanje.

Gledam ponovo sve te lažno srećne parove i opet se pitam: kad su to odustali od ljubavi? Zašto su se predali i postali to što jesu? Zašto se nisu rastali na vreme, jer očigledno nisu jedno za drugo?

Mnogo je lakše preboleti neku ljubav, napiti se kvalitetno nekoliko puta i terati dalje, nego upropastiti nekoliko života… ko je tu posle sebičan?

The post Kako da brak opstane – nastavite da se zabavljate! appeared first on Moodiranje.

Previše fraza, previše uputa. Mi smo glupe, sve se vrti oko njih. Šta reći a šta ne, šta učiniti a šta ne nikako ni po cenu kataklizme, šta obući a šta ne i kakva jela kuvati a šta podgrevati u majkrovejvu. Čak i naši, “ženski” magazini se vrte oko njih, drugog pola. Kako ga zadovoljiti, kako mu pušiti, kako smršati sedam kila da se okreću za tobom, kako mu prići, kako otići, kako ga odvesti pred oltar, kako mu roditi sina.

[bs-quote quote=”Uvek je on taj koji odlazi, a ti neumorna nesrećna junakinja sopstvenog romana na visokim štiklama koja sa suzama u očima i ponosom u grudima gleda kako on odlazi.” style=”default” align=”left” author_name=”Martina Tasić” author_job=”kolumnista” author_avatar=”https://moodiranje.rs/wp-content/uploads/2011/12/martina-tasic.jpg”][/bs-quote]

Uvek smo neke žrtve. Nikada heroji. Pa i ako jesmo, sve se svodi na sindrom majke devet Jugovića. Čemu, zašto?

A žene, k’o žene, glupe. Primaju se na ono što im se plasira, što i nije preterano polno određeno, jer se celo čovečanstvo prima, ali ipak, mi jadne i glupe se gubimo u pričama o buntovicima, večnim ljubavima i prinčevima. I onda se izgubimo. Daleko smo mi od princeza i boginja, ali nam ipak trebaju grčki bogovi i prinčevi u belim mečkama da nas spasu. A stvarnost? Potpuno različita od bajke – mi smo te koje spasavaju. I uvek, jebeno uvek, po pravilu, ne uspemo ni sebe da spasemo iz te bezuspešne, a kamikazne misije. Odgovor na pitanje zašto? Ne znam. Zašto večito spasavamo posrnule dušice? Zašto jednom za promenu neko ne spase nas?

Majčinski instinkt, ili čista glupost? Ne znam; kao što ne znam ni jednu žensku osobu koja je sa već spasenom, da ne kažem savršenom, muškom osobom. Sve njih treba spasti, i svi su spasotrebajući. Svi su oni neuredni, treba da završe faks, da nauče da kuvaju, da se lepo oblače, da sami peru veš, da gledaju nešto sem sporta, da ne izlaze svako veče sa drugovima, da rade ili ne rade milion stvari koje su radili i koje će uvek raditi.

Kao mame medvedice koje uče svoje mladunče kako da love losose, polarni medvedi su u pitanju, shvatate ironiju.

Ali nekako, uvek i svakako, mi spasavamo njih. Ej, u kojoj bajci to ima? Da princeza spasava princa?

Uvek se nekako on nadmeće za njenu ruku, lovi jabuke, zlatne jarebice i bori se sa stogodišnjim trnjem. Hej, mi smo te koje treba neko da spasi, mi smo ti nežni cvetići. Hej, spašavaćemo svoju decu kad spoznaju čari slobodnog seksa. Hej, nije normalno spašavati okolinu od nje same menjajući to što jeste. Onda ona nije ona a i mi nismo s njom zbog toga što ona nešto jeste.

I nije mi jasna, ta masovna potreba promene, da se sve menja. To nije kompatibilnost i usklađivanje, to je korenita promena. Istina, menjaju i oni nas, al to mi kod njih više vuče u patologiju i sindrom mala-mi-je-kita-ako-si-ti-u-nečemu-bolja-od-mene. A mi, glupače, pokušavamo da menjamo njih, jer nam se to možda može. Možda sebi dokažemo da možemo da pokorimo nekoga i promenimo ga. Onda to više nije on. No svejedno, nama na licu stoji onaj osmejak – ja sam ga spasla. Suze, haos, izgrizeni nokti i ispucale usne nekako se brišu iz sećanja kada on nađe novu curu, a mi konstatujemo da bi dotična trebalo da nam bude zahvalna. Ma hajte, čisti mazohizam. I opet, da, pogađate, mi budemo žrtve. Majke devet Jugovića.

Dala mu je svoju mladost, platila mu školovanje, peglala mu košulje, kuvala mu ručkove, kuvala ručkove za njega i drugare, skupljala mu prljave čarape, kupala ga kad je bio bolestan, napustila posao da bi se brinula o njemu, da bi on imao šta da jede. A on, spasen pa prestrašen, pobegao sa nekom mlađom, boljom, koja mu još uvek ne pegla košulje i ne pravi ajvar, ali pitanje je kada će. Opet žrtve.

Večito. Uvek. Bez obzira na scenario. Žene žrtve.

Neka mi neko pojasni…mene, samu sebi. Nas same, nama. Mene, vama; ili sve nas, vama. Čitavu jednu papazjaniju, koja će možda zauvek promeniti muško ženske odnose.

The post Pitanje iz pretkosovskog ciklusa: Zašto su žene žrtve? appeared first on Moodiranje.