Dečiji rođendani, pogotovu kad si singl, su pravo mesto da se zapitaš mnoge stvari. Prvo kreneš od momenta da li smo se i mi igrali ovakvih igara kad smo bili deca? Ne, naravno. Imali smo vijače i klikere i to je bilo dovoljno za srećno detinjstvo.

Ono što te najviše fascinira je kad vidiš parove koji su došli sa svojim potomcima u tu istu igraonicu. Jedna varijanta je ona kojoj je to retka prilika za izlazak i koja se prepucala sa oblačenjem, kao da je krenula na svadbu, i on koji pokušava da flertuje sa svakom mogućom ženskom osobom, koja na naravno nije njegova žena.

Potajno se mrze, vidi im se u očima. Druga varijanta je oboma se pogled gubi u daljini, na dete ne obraća pažnju niko, a boga mi ni jedno na drugo. Kad bi se našli u stripu iznad glave bi im se pojavio oblačić sa rečenicom: “Kako sam se ja u ovo zaglavio/la, kad sam imao/la tako lep život pre nego što sam upoznao ovog kretena pored mene!”

Neosporno je da te majke i očevi vole svoju decu, ali izgleda da oni međusobno imaju o čemu da popričaju.

Pitanje koje bi se pojavilo u mom balončiću u istom onom stripu je kada i kako, od ribe koja mu se dopala i koju je jurio, postane žena koju mrzi i koju jedva čeka da prevari? Možda je pravo pitanje i to koliko smo postali sebični pa nećemo sebi da priznamo da svi vidimo ružičastog slona u prostoriji? Koji su to motivi koji drže nekoga u takvom kljakavom braku? Dete, lova, seks… šta?

Cenim da će i to dete bolje da odraste ako ne bude gledao majku i oca kako se ujedaju svaki dan. Razvod jeste trauma, ali zašto ga učiti od malih nogu da ne treba da kaže istinu. Sa druge strane, šta kažu jedno drugome taj muž i ta žena kad ostanu sami, a dete je u vrtiću ili je kod rodbine na čuvanju? Kako glupo izgleda ta tišina?

Ne kažem da sam ja najvelikodušnija osoba na svetu. Možda sam i ja pomalo sebičan jer ne puštam nikoga da uđe u moj mali svet i remeti ga kremicama, karminima, parfemima, sitnim nežnostima i zvocanjem kad se zaboravi neki bitan datum. Bar sam otvoren da probam i da kažem posle: ok, ova veza je vredna mnogih kompromisa i odricanja. Sapleteš se i padneš pa ideš dalje. Malo se ugruvaš, ali nastaviš dalje.

Kod mnogih dečaka se posle nekog broja pokušaja javi momenat u glavi ja hoću da se ženim i da imam potomstvo. To je super. Onda jako brzo krene da se izlazi, nađe se kandidatkinja odgovarajućih predispozicija, najčešće to je ona koja ne kaže ne, i hop cup devet meseci kasnije kmeee, a ceo život prebacivanja, svađanja, nervoze… ne razlikuju se ni devojčice puno. Imao sam situaciju da je posle mesec dana veze htela da se venčava, a kad ja nisam odreagovao kako treba, prstenom i matičarem, osula je paljbu po meni kako ja samo mislim na seks i kako kod mene devojke ne napreduju.

Ono što sam siguran je da ću učiniti sve da svoju suprugu gledam onim istim očima kao i kad smo se zabavljali. Izazićemo u lude provode i vraćati se kući zorom, dok ona drži cipele u rukama. Putovaćemo svaki put kad se ukaže prilika, makar do Avale. Ohrabrivaću je da se oblači lepo i atraktivno. Stavićemo decu u privatni vrtić, pošto oni imaju čuvanja dece tokom celog dana. Učićemo svoju decu da je život učenje, avantura, izazov, a ne muka i odricanje.

Gledam ponovo sve te lažno srećne parove i opet se pitam: kad su to odustali od ljubavi? Zašto su se predali i postali to što jesu? Zašto se nisu rastali na vreme, jer očigledno nisu jedno za drugo?

Mnogo je lakše preboleti neku ljubav, napiti se kvalitetno nekoliko puta i terati dalje, nego upropastiti nekoliko života… ko je tu posle sebičan?