Psihodinamska perspektiva pruža dubok uvid u naše emocionalne i psihološke obrasce. Kada razmatramo postavljanje granica iz ove perspektive, otkrivamo duboke mehanizme koji oblikuju naše sposobnosti za asertivnost i očuvanje mentalnog zdravlja. Želim da se osvrnem na to kako psihodinamski koncepti kojima bivamo izloženi kao što su projekcija, narcisoidni poremećaj ličnosti, asocijalni poremećaj ličnosti, granični poremećaj ličnosti i drugi uz, s druge strane, zdrav narcizam i asertivnost utiču na našu sposobnost postavljanja granica i dizanja zidova onda i kada je to za naše mentalno zdravlje, a neretko i fizičku bezbednost-neophodno.

Zašto nas poremećaji ličnosti ljudi oko nas koštaju?

Ponašanje narcisoidnih i asocijalnih ličnosti može biti izuzetno destruktivno, kako za samu osobu s takvim poremećajem ličnosti, tako i za ljude u njenom okruženju. Evo kako se ove osobine manifestuju i zašto su destruktivne:

Narcisoidni Poremećaj Ličnosti:

1. Nedostatak Empatije: Osobe s narcisoidnim poremećajem ličnosti često pokazuju nedostatak empatije prema drugima. Ne mogu se stvarno povezati sa osećanjima ili potrebama drugih ljudi, jer su preokupirane sobom.
2. Potreba za Obožavanjem: Narcisoidne osobe imaju snažnu potrebu za pažnjom i obožavanjem. Očekuju da budu u centru pažnje i često zahtevaju divljenje od drugih, bez obzira na to kako se to odražava na druge.
3. Manipulacija i Iskorištavanje: Radi očuvanja svog ega i vlastitih potreba, narcisoidne osobe često manipulišu drugima i iskorištavaju ih. Ovo može dovesti do emocionalnog i psihološkog zlostavljanja drugih.
4. Osećaj Nadmoćnosti: Narcisoidne osobe često sebe smatraju nadmoćnima i odbijaju kritiku. Ovo može dovesti do problema u međuljudskim odnosima, jer druge osobe ne mogu izražavati svoje mišljenje ili kritikovati narcisoidnog pojedinca bez straha od osvete.
5. Nisko Samopouzdanje ispod Maske: Paradoks narcisoidnog poremećaja ličnosti je da osobe s ovim poremećajem često kriju nisko samopouzdanje i osećaj inferiornosti iza svoje narcisoidne fasade. Ovo ih može činiti nesigurnim i impulsivnim, što dodatno doprinosi destruktivnom ponašanju.

Asocijalni Poremećaj Ličnosti (Antisocijalni Poremećaj):

1. Nedostatak Empatije i Savesti: Osobe s asocijalnim poremećajem ličnosti često pokazuju potpuni nedostatak empatije i savesti. Ne osećaju krivicu za svoja postupanja, bez obzira na to koliko su štetna ili destruktivna.
2. Nesposobnost za Održavanje Stabilnih Odnosa: Ovi pojedinci teško održavaju stabilne i zdrave odnose s drugim ljudima. Manipulacije, laži i prevara često čine osnovu njihovih interakcija.
3. Impulsivnost: Impulsivno ponašanje, kao što su agresija, nekontrolisana konzumacija supstanci i kriminalno ponašanje, karakteristično je za osobe s asocijalnim poremećajem ličnosti. Ovo može dovesti do problema s zakonom i ozbiljnih posledica.
4. Nespremnost za Promenu: Osobe s ovim poremećajem često su nespremne da se promene i obave terapiju, što otežava njihovo izlečenje.

Oba ova poremećaja ličnosti mogu imati štetne posledice po odnose, profesionalni uspeh i emocionalno blagostanje pojedinaca. Dijagnoza i lečenje ovih poremećaja obično zahtevaju profesionalnu intervenciju. Osim toga, razumevanje ovih poremećaja može pomoći drugima da postave granice kako bi zaštitili sebe od destruktivnog ponašanja.

ASKA

Kako se zaštititi? Znanjem i prihvatanjem realnosti.

Kada želimo da popravimo zube, odemo u Dental Corner Esthetics, kada želimo da naučimo jezik odemo na Institut za strane jezike, kada hoćemo da kupimo ili iznajmimo stan tražimo da nam pomogne Zidart Agencija za nekretnine, kada hoćemo na večeru, odemo u Little Bay, a kada hoćemo da pomognemo sami sebi, evo šta treba da znamo ukoliko se susretnemo sa NPD ili BPD ili sličnim tipom poremećaja ličnosti u svom okruženju. Prvo korak je razumeti.

1. Unutar Zida: Projekcija

Psihodinamski koncept projekcije predstavlja proces prenosa svojih neželjenih osećanja, misli ili osobina na druge ljude. Kada ne postavljamo granice, često projektujemo svoje nesigurnosti i strahove na druge, čime komplikujemo međuljudske odnose. Postavljanje granica zahteva introspekciju i prepoznavanje vlastitih emocionalnih obrazaca kako bismo se nosili s projekcijom.

2. Narcisoidni Poremećaj Ličnosti: Kad Granice Nisu Zdrave

Narcisoidni poremećaj ličnosti često dovodi do nedostatka empatije i razumevanja potreba drugih. Osobe s ovim poremećajem često ne postavljaju granice u međuljudskim odnosima, stavljajući sebe u centar sveta. Razumevanje kako narcisoidni poremećaj može uticati na naše odnose pomaže nam da prepoznamo potrebu za zdravim postavljanjem granica kako bismo sačuvali vlastito mentalno zdravlje.

3. Asertivnost i Samopouzdanje: Osnova Zdravih Granica

Asertivnost je ključna veština u postavljanju granica. Kroz psihodinamsku perspektivu, razumemo da asertivnost ne znači agresivnost ili povređivanje drugih. Umesto toga, asertivnost je sposobnost izražavanja vlastitih potreba i stavova na način koji je poštovanje prema sebi i drugima. Razvijanje samopouzdanja pomaže nam da budemo asertivni i postavljamo zdrave granice u odnosima.

4. Vrednost Reči “NE”

Često se podcenjuje snaga i važnost reči “NE”. Psihodinamski gledano, sposobnost da kažemo “NE” označava zdravu granicu. To je izraz samopouzdanja i sposobnosti da se zaštiti vlastito mentalno zdravlje. Razumevanje dubokih psihodinamskih procesa koji nas čine nesklonim da kažemo “NE” može nam pomoći da ovladamo ovom veštinom.

5. Ograđivanje od Uzaludnih Rasprava

Psihodinamska perspektiva takođe nas uči kako da se ograničimo od uzaludnih rasprava i konflikata koji narušavaju naše granice. Prepoznavanje kada ulazimo u konflikt iz nepotrebnih razloga i kako se zaštititi od toga ključno je za očuvanje mentalnog zdravlja.

6. Lično Mentalno Zdravlje: Očuvanje Sebe Kroz Postavljanje Granica

Kao što smo videli, postavljanje granica iz psihodinamske perspektive ima dubok uticaj na naše međuljudske odnose i našu sopstvenu dobrobit. Očuvanje ličnog mentalnog zdravlja postaje prioritet kroz razumevanje i primenu ovih psihodinamskih koncepta u svakodnevnom životu.

Uvek možete da se obratite dobrom kouču/treneru ličnog razvoja ili terapeutu ukoliko sami ne možete da se izborite sa izazovima sve prisutnijih manifestacija ovakvih ponašanja oko nas.

The post Postavljanje Granica: Psihodinamska perspektiva mentalnog zdravlja appeared first on Moodiranje.

Zašto se psiha poigrava sa nama?

Mehanizmi odbrane jesu nekad zaista neophodni kako bi očuvali ravnotežu u čoveku, ali nekad deluju kao blokada, čep, zagušenje koje se stavi na baštensko crevo-dok osoba pod pritiskom realnosti sasvim ne pukne. Uvek je ono od čega se “branimo” i dalje prisutno i dok ne osvestimo šta nas to “radi” i zašto, negde će tinjati i upravljati kako našim odlukama, tako i delima.

Primer mehanizma odbrane koji je veoma prisutan recimo na mrežama jeste psihološka projekcija. Ona je odbrambeni mehanizam koji ljudi podsvesno koriste da bi se nosili sa teškim osećanjima ili emocijama. Psihološka projekcija uključuje projektovanje nepoželjnih osećanja ili emocija na nekog drugog, umesto da se prizna ili da se nosi sa neželjenim osećanjima.

Pored nje, negacija je takođe česta, ali napomenula bih da pored samih mehanizama odbrane o kojima govorimo, još češće se uviđaju problemi sa bazičnim psihološkim veštinama ličnosti. O ovome ćemo neki drugi put, ali istakla bih da prema O.L.I. metodu postoji sedam bazičnih emotivnih sposobnosti (kompetencija).

To su:

• Neutralizacija
• Celovitost objekta
• Konstantnost objekta
• Tolerancija na frustraciju
• Tolerancija na ambivalenciju
• Volja
• Inicijativa

Koji psihološki mehanizmi postoje?

Pre svega bismo mogli istaći razliku između mehanizama suočavanja i odbrambenih mehanizama koji nisu isto.

Onda kada osvestimo to da nam mehanizmi odbrane ne mogu sasvim unaprediti život, možemo se fokusirati na zdrave odnose i razvoj mehanizama za suočavanje. Razlika je velika, a u osnovi se radi o sprezi nesvesnog odnosno svesnog odlučivanja. Uz mehanizme suočavanja, možemo doneti i neprijatne odluke, ali znati zbog čega, sa kojom svrhom, pa bila to teška životna odluka u smislu davanja otkaza ili napuštanja partnera ili pak odluka o očuvanju svog prostora, odabiru okruženja ili jednostavnom vođenju svakodnevnih principa postojanja.

Mehanizmi odbrane kao podsvesni pokretači našeg života

Top 10 najčešćih odbrambenih mehanizama

Identifikovano je na desetine različitih odbrambenih mehanizama. Neki se koriste češće od drugih. Evo nekoliko uobičajenih odbrambenih mehanizama:

1. Poricanje

Poricanje je jedan od najčešćih odbrambenih mehanizama. To se dešava kada odbijete da prihvatite stvarnost ili činjenice. Ljudi u poricanju mogu blokirati spoljašnje događaje ili okolnosti iz uma tako da ne moraju da se nose sa emocionalnim uticajem. Drugim rečima, izbegavaju bolna osećanja ili događaje.

Ovaj odbrambeni mehanizam je takođe jedan od najpoznatijih. Fraza „Oni su u poricanju“ se obično shvata kao da osoba izbegava stvarnost uprkos onome što je očigledno ljudima oko njih.

2. Represija

Neugodne misli, bolna sećanja ili iracionalna uverenja mogu da vas uznemire. Umesto da se suoče sa tim mislima, ljudi mogu nesvesno odlučiti da ih sakriju u nadi da će ih potpuno zaboraviti.

To, međutim, ne znači da sećanja u potpunosti nestaju. Oni mogu uticati na ponašanje i mogu uticati na buduće odnose. Možda jednostavno ne shvatate kakav uticaj ima ovaj odbrambeni mehanizam, ali narodski rečeno-to vam dođe kao ono “guranje pod tepih”.

3. Projekcija

Neke misli ili osećanja koja imate o drugoj osobi mogu vam izazvati nelagodu. Kada ljudi projektuju ta osećanja, oni ih pogrešno pripisuju drugoj osobi.

Na primer, možda vam se ne sviđa vaš novi saradnik, ali umesto da to prihvatite, odlučite da kažete sebi da se vi njemu ne sviđate. Počinjete da tumačite njihove reči i postupke prema vama na najgori mogući način, iako se zapravo on vama ne sviđa.

4. Pomeranje

Snažne emocije i frustracije usmeravate ka osobi ili objektu koji ne oseća pretnju. Ovo vam omogućava da zadovoljite impuls da reagujete, ali ne rizikujete značajne posledice.

Dobar primer ovog odbrambenog mehanizma je ljutnja na svoje dete ili supružnika jer ste imali loš dan na poslu. Nijedan od ovih ljudi nije meta vaših jakih emocija, ali vaša podsvest može verovati da je reagovanje na njih verovatno manje problematično od reagovanja na vašeg šefa.

5. Regresija

Neki ljudi koji se osećaju ugroženo ili anksiozni mogu nesvesno „pobeći“ u raniju fazu razvoja.

Ova vrsta odbrambenog mehanizma može biti najočiglednija kod male dece. Ako dožive traumu ili gubitak, mogu se iznenada ponašati kao da su ponovo mlađi. Možda čak počnu da mokre u krevet ili sisaju palac kao oblik regresije.

Odrasli takođe mogu nazadovati. Odrasli koji se bore da se izbore sa događajima ili ponašanjem mogu se vratiti spavanju sa dragim plišanim životinjama, preterano konzumirati hranu koju smatraju utešnom, ili početi da puše bez prestanka ili da žvaću olovke. Takođe mogu izbegavati svakodnevne aktivnosti jer se osećaju preopterećeno.

6. Racionalizacija

Neki ljudi mogu pokušati da objasne nepoželjna ponašanja sopstvenim skupom „činjenica“. Ovo vam omogućava da se osećate prijatno sa izborom koji ste napravili, čak i ako znate da na drugom nivou nije u redu.

Na primer, neko ko nije dobio unapređenje na poslu može reći da ionako ne želi unapređenje.

7. Sublimacija

Ova vrsta odbrambenog mehanizma se smatra zrelom, pozitivnom strategijom. To je zato što ljudi koji se oslanjaju na to odlučuju da preusmere snažne emocije ili osećanja u objekat ili aktivnost koja je prikladna i bezbedna.

Na primer, umesto da se obrušite na svoje kolege tokom stresne smene, odlučite da svoju frustraciju usmerite na čas kik-boksa. Takođe možete da usmerite ili preusmerite osećanja u muziku, umetnost ili sport.

8. Reaktivna formacija

Ljudi koji koriste ovaj odbrambeni mehanizam prepoznaju kako se osećaju, ali biraju da se ponašaju suprotno od svojih instinkta.

Osoba koja reaguje na ovaj način, na primer, može osećati da ne treba da izražava negativne emocije, kao što su bes ili frustracija. Oni biraju da umesto toga reaguju na previše pozitivan način.

9. Kompartmentalizacija

Razdvajanje vašeg života u nezavisne sektore može se činiti kao način da zaštitite mnoge njegove elemente.

Na primer, kada odlučite da ne razgovarate o ličnim životnim pitanjima na poslu, blokirate ili delite taj element svog života. Ovo vam omogućava da nastavite bez suočavanja sa anksioznostima ili izazovima dok ste u tom okruženju ili načinu razmišljanja.

10. Intelektualizacija

Kada se nađete u teškoj situaciji, možete odlučiti da uklonite sve emocije iz svojih odgovora i umesto toga se fokusirate na kvantitativne činjenice.

Možda ćete videti ovu strategiju u upotrebi kada osoba provodi dane kreirajući tabele sa mogućnostima za posao i potencijalnim klijentima nakon što je otpuštena sa posla.

Lečenje nezdravih odbrambenih mehanizama

Odbrambeni mehanizmi se ponekad mogu posmatrati kao vrsta samoobmane. Možda ih koristite da sakrijete emocionalne odgovore sa kojima ne želite da se nosite, pa ih zakopavate i sklanjate što dalje od sebe. Međutim, to se uglavnom radi na nesvesnom nivou. Niste uvek svesni načina na koji će vaš um ili ego reagovati.

To, međutim, ne znači da ne možete modifikovati ili promeniti ponašanje. Zaista, možete transformisati nezdrave odbrambene mehanizme u one koji jesu održiviji.

Ove tehnike mogu pomoći:

Pronađite odgovornost. Prijatelji i članovi porodice mogu vam pomoći da prepoznate odbrambene mehanizme koje možda koristite. Skretanjem pažnje na vaše ponašanje, oni vam mogu pomoći da identifikujete trenutak kada nesvesno koristite samoobmanu. To vam omogućava da tada u svesnom stanju odlučite šta zaista želite da radite.

Naučite strategije suočavanja. Terapija sa stručnjakom za mentalno zdravlje, kao što je psihoterapeut, psiholog ili psihoanalitičar, može vam pomoći da prepoznate odbrambene mehanizme koje najčešće koristite. Oni vam onda mogu pomoći da naučite aktivne odgovore kako biste donosili odluke na pažljivijem nivou.

Mehanizmi suočavanja kao zdravo nošenje sa životnim izazovima

 Mehanizmi suočavanja su strategije koje ljudi često koriste u suočavanju sa stresom i/ili traumom kako bi pomogli sebi u upravljanju bolnim ili teškim emocijama. Mehanizmi suočavanja mogu pomoći ljudima da se prilagode stresnim događajima dok im pomažu da održe emocionalno blagostanje.

Koji su to mehanizmi suočavanja?

Značajni životni događaji, pozitivni ili negativni, mogu izazvati psihološki stres. Teški događaji, kao što su razvod, pobačaj, smrt voljene osobe ili gubitak posla, mogu dovesti do toga da većina ljudi oseti tugu ili nevolju. Ali čak i događaji koje mnogi smatraju pozitivnima — venčanje, rođenje deteta i kupovina kuće — mogu dovesti do značajne količine stresa. Da bi se prilagodili ovom stresu, ljudi mogu koristiti neku kombinaciju ponašanja, misli i emocija, u zavisnosti od situacije.

Ljudi mogu da koriste mehanizme za suočavanje sa stresom ili da se nose sa besom, usamljenošću, anksioznošću ili depresijom.

PO ČEMU SE RAZLIKUJU MEHANIZMI SUOČAVANJA I ODBRAMBENI MEHANIZMI?

Često se mogu pobrkati odbrambeni mehanizmi sa mehanizmima suočavanja. Iako ova dva koncepta dele neke sličnosti, oni su, u stvari, različiti.

Odbrambeni mehanizmi se uglavnom javljaju na nesvesnom nivou i ljudi uglavnom nisu svesni da ih koriste. S druge strane, nečija upotreba mehanizama za suočavanje je obično svesna i svrsishodna.

Mehanizmi suočavanja se koriste za upravljanje spoljnom situacijom koja stvara probleme za pojedinca. Odbrambeni mehanizmi mogu promeniti unutrašnje psihičko stanje osobe.

STILOVI I MEHANIZMI SUOČAVANJA

Stilovi suočavanja mogu biti fokusirani na probleme — koji se takođe nazivaju instrumentalnim — ili fokusirani na emocije. Strategije suočavanja fokusirane na problem obično su povezane sa metodama suočavanja sa problemom kako bi se smanjio stres, dok mehanizmi fokusirani na emocije mogu pomoći ljudima da se izbore sa svim osećanjima uznemirenosti koja su rezultat problema.

Dalje, mehanizmi suočavanja se mogu široko kategorisati kao aktivni ili izbegavajući. Aktivni mehanizmi suočavanja obično uključuju svest o stresoru i svesne pokušaje da se smanji stres. S druge strane, mehanizmi izbegavanja suočavanja karakteriše ignorisanje ili izbegavanje problema na drugi način.

Neke metode suočavanja, iako deluju neko vreme, nisu efikasne na duži period. Ovi neefikasni mehanizmi suočavanja, koji često mogu biti kontraproduktivni ili imati neželjene negativne posledice, poznati su kao „maladaptivno suočavanje“. Prilagodljivi mehanizmi suočavanja su oni koji se generalno smatraju zdravim i efikasnim načinima upravljanja stresnim situacijama.

VRSTE MEHANIZMA SUOČAVANJA

Pogledajmo adaptivne i maladaptivne mehanizme suočavanja sa problemima.

Među najčešće korišćenim adaptivnim mehanizmima suočavanja su:

Podrška: Razgovor o stresnom događaju sa osobom koja vas podržava može biti efikasan način za upravljanje stresom. Traženje spoljne podrške umesto samoizolacije i internalizovanja efekata stresa može u velikoj meri smanjiti negativne efekte teške situacije.

Opuštanje: Bilo koji broj opuštajućih aktivnosti može pomoći ljudima da se nose sa stresom. Opuštajuće aktivnosti mogu uključivati praktikovanje meditacije, progresivnog opuštanja mišića ili drugih tehnika za smirenje, sedenje u prirodi ili slušanje tihe muzike.

Rešavanje problema: Ovaj mehanizam suočavanja uključuje identifikaciju problema koji izaziva stres, a zatim razvijanje i stavljanje u akciju nekih potencijalnih rešenja za efikasno upravljanje njime.

Humor: Osvetljavanje stresne situacije može pomoći ljudima da zadrže perspektivu i spreče da situacija postane neodoljiva.

Fizička aktivnost: Vežbanje može poslužiti kao prirodan i zdrav oblik oslobađanja od stresa. Trčanje, joga, plivanje, hodanje, ples, timski sportovi i mnoge druge vrste fizičke aktivnosti mogu pomoći ljudima da se izbore sa stresom i posledicama traumatskih događaja.

Kratka lista uobičajenih neprilagodljivih mehanizama za suočavanje uključuje:

Bekstvo: Da bi se izborili sa anksioznošću ili stresom, neki ljudi se mogu povući od prijatelja i postati društveno izolovani. Oni mogu da se zaokupe usamljenim aktivnostima kao što je gledanje televizije, čitanje ili provođenje vremena na mreži.

Nezdravo samoumirivanje: Neka samoumirujuća ponašanja su zdrava u umerenim količinama, ali se mogu pretvoriti u nezdravu zavisnost ako postane navika da ih koristite za samoumirivanje. Neki primeri nezdravog samoumirenja mogu uključivati prejedanje, opijanje ili prekomerno korišćenje interneta ili video igrica.

Otupljivanje: Neka samoumirujuća ponašanja mogu postati otupljujuća ponašanja. Kada se osoba upusti u otupljujuće ponašanje, često je svesna šta radi i može potražiti aktivnost koja će joj pomoći da se udavi ili prevaziđe svoju nevolju. Ljudi mogu da pokušavaju da ublaže svoj stres jedući nezdravu hranu, prekomernu upotrebu alkohola ili drogu.

Kompulzije i preuzimanje rizika: Stres može dovesti do toga da neki ljudi traže nalet adrenalina kroz kompulzivno ili rizično ponašanje kao što su kockanje, nebezbedni seks, eksperimentisanje sa drogama, krađa ili nepromišljena vožnja.

Samopovređivanje: Ljudi se mogu uključiti u samopovređivanje da se nosi sa ekstremnim stresom ili traumom.

MEHANIZMI SUOČAVANJA I MENTALNO ZDRAVLJE

Upotreba efikasnih veština suočavanja često može pomoći u poboljšanju mentalnog i emocionalnog blagostanja.

Ljudi koji su u stanju da se prilagode stresnim ili traumatskim situacijama (i dugotrajnom uticaju koji ovi incidenti mogu imati) kroz produktivne mehanizme suočavanja mogu imati manje šanse da dožive anksioznost, depresiju i druge probleme mentalnog zdravlja kao rezultat bolnih ili izazovnih događaja.

Ljudi koji smatraju da ne koriste neprilagođene mehanizme suočavanja i/ili imaju poteškoća u korišćenju efikasnih strategija suočavanja, na kraju mogu uočiti negativan uticaj na mentalno i emocionalno blagostanje. Oni kojima je teško da znaju kako da se izbore sa anksioznošću, stresom ili besom mogu pasti u naviku da se oslone na neprilagođen mehanizam suočavanja. Konzumiranje alkohola često može pomoći ljudima da se osećaju manje pod stresom u neposrednom trenutku, na primer, ali ako se osoba osloni na alkohol ili bilo koju drugu supstancu u izazovnim situacijama, vremenom može postati zavisna od te supstance.

Ako doživite stres i ne znate kako da se nosite, terapeut ili drugi stručnjak za mentalno zdravlje često vam može pomoći da razvijete i poboljšate svoje veštine suočavanja. Terapeuti mogu pružiti podršku i informacije o veštinama suočavanja, a terapijske sesije mogu biti bezbedno okruženje bez osude za ljude da istraže metode suočavanja na koje se oslanjaju i utvrde kako pomažu ili ometaju upravljanje stresom.

Reference:

Strategije prevladavanja. (n.d.). Preuzeto sa http://vvv.humanstress.ca/stress/trick-iour-stress/steps-to-instant-stress-management.html

Cramer, P. (2015). Razumevanje odbrambenih mehanizama. Psihodinamička psihijatrija, 43(4), 523-552. doi: 10.1521/pdps.2015.43.4.523

Dombeck, M. (2006, 3. jul). Strategije suočavanja i odbrambeni mehanizmi: osnovne i srednje odbrane. Psihološki alati za samopomoć: Online knjiga za samopomoć. Preuzeto sa https://vvv.mentalhelp.net/articles/coping-strategies-and-defense-mechanisms-basic-and-intermediate-defenses

Galor, S. (2012, 26. februar). Odbrambeni mehanizmi protiv suočavanja. Preuzeto sa https://drsharongalor.vordpress.com/2012/02/26/defense-mechanisms-vs-coping

Kako se snalaziš? (n.d.). Preuzeto sa https://vvv.semel.ucla.edu/dual-diagnosis-program/Nevs_and_Resources/Hov_Do_Iou_Cope

Thompson, R. J., Mata, J., Jaeggi, S. M., Buschkuel, M., Jonides, J., i Gotlib, I. H. (2010). Maladaptivno suočavanje, adaptivno suočavanje i simptomi depresije: Varijacije u zavisnosti od starosti i depresivnog stanja. Istraživanje ponašanja i terapija, 4(48), 459-466. doi: 10.1016/j.brat.2010.01.007

Ioung, J. (2012). Uobičajeni neprilagođeni odgovori na suočavanje. Preuzeto sa http://vvv.schematherapi.com/id71.htm

https://www.healthline.com/health/mental-health/defense-mechanisms

The post Psihološki mehanizmi – odbrana ili suočavanje za srećniji život appeared first on Moodiranje.

Da li možda pomislite ovako nešto:

Biti dobar klijent znači biti uljudan i retko postavljati pitanja.

Biti dobar klijent znači da nikada ne protivurečite svom terapeutu.

Ovo su sve greške. Kada se odlučite na terapiju, vreme sa psihoterapeutom je vaše. Možete ćutati, pričati, plakati, ali morate raditi ono što osećate. Dobar terapeut će vas navoditi relevantnim putevima i tokovima vaših misli odakle god da krenete, ali loš će ući u rivalitet ili zauzeti neku poziciju zbog koje se nećete osećati dobro, što je nedopustivo, ali ne i nerešivo. Kada prođete savete za to kako da odaberete psihoterapeuta, uvidećete da je veza koju sa njim ili njom uspostavite jedna od možda najbitnijih u vašem životu. I kada kroz vaša sigurnosna vrata prođete nazad u stvaran svet, on će vam se činiti bistrijim, svetlijim i lepšim, a sve prostorije vaše ličnosti lakšim i prijatnijim za boravak. Ne očekujte rešenje ili savet, već očekujte da zasučete rukave i borite se za svoju sreću. To je terapija. Kao sa ranama – nekad peče, nekad umiruje, nekad boli, nekad mora anestezija, nekad tetanus. Kada sve proše, setite se da ćete biti srećniji i bolji, sebi pre svega, ap i drugima oko vas.

Evo saveta od stručnjaka o tome kojih 10 važnih načina postoji da maksimalno da iskoristite terapiju.

#1 Birajte pažljivo.

„Možda se žurite sa pronalaženjem odgovora za svoje probleme, ali dobra je ideja odvojiti vreme da pažljivo izaberete svog terapeuta“, rekao je dr Rian Hoves, klinički psiholog iz Pasadene u Kaliforniji.

Predložio je istraživanje različitih vrsta terapeuta i pristupa, odabir nekoliko kliničara za koje se čini da nude ono što tražite, i razgovaranje telefonom sa svakim od njih, ili isprobavanje jedne sesije.

„Ocenite ih ne samo na osnovu njihovih preporuka, već prema tome koliko se osećate ugodno u razgovoru sa svakim od njih. Zatim odaberite jednog i zaronite u terapiju.”

Ako niste sigurni u svog novog terapeuta ili celokupni proces, psihoterapeutkinja Bridget Levi, LCPC, predložila je da se održe najmanje tri sesije – osim ako već posle prve ili druge sesije nije jasno da terapeut nije pogodan.

#2 Gledajte na terapiju kao saradnju.

Prema Susan Lager, LICSV, psihoterapeut i trener odnosa u Portsmutu u Nju Hempširu, terapija je interaktivni proces. Izrazite svoje potrebe, postavljajte pitanja, pročitajte knjige i radite „domaće zadatke“, rekla je.

Na primer, to može uključivati to da kažete svom terapeutu o čemu želite da razgovarate tokom sesije, informišete ih da recimo određeno vreme za sastanke ne funkcioniše za vas ili da tražite pojašnjenje, rekla je ona.

Parovi mogu obavljati domaće zadatke koji uključuju skupljanje ideja za brainstorming za kvalitetno vreme i kreiranje plana akcije, rekla je ona.

#3 Zakažite sesije u pravo vreme.

To znači da zakažete svoje sastanke za vreme u kojem im možete posvetiti potpunu pažnju, rekla je Lager. Na primer, izbegavajte zakazivanje sesije u „sred radnog dana, kada posle toga morate biti opet „uključeni “. Dajte sebi vremena i prostora da obrađujete razgovor i razmišljate o njemu jedno sat vremena oko terapije.”

#4 Reci bilo šta u terapiji.

“Neki se cenzurišu u terapiji zbog straha od presude ili toga da će da izgledaju nepristojno”, rekao je Hoves. Međutim, on ohrabruje klijente da kažu šta god žele, jer je to zaista ono što vodi do napretka.

On je dao ovaj primer: Klijent otkriva da danas nije želeo da dolazi na terapiju. Ovo otvara vrata iskrenoj raspravi o tome kako se osećaju na terapiji, prilagođavanju koje će pomoći ili razjašnjenju šta „danas“ kao pojam čini tako teškim.

Pominjanje naizgled nepovezanih tačaka takođe može biti od pomoći. Na primer, “rasprava o njihovom radu donosi na spomen sećanje iz njihovog detinjstva koje izgleda ne odgovara, a mi radimo na pronalaženju veze.”

Čak i klijent koji kaže da terapeut izgleda umorno ili bi mogao biti frustriran zbog nečega što je klijent rekao, može otkriti važne uvide.

„To što ste „dobar klijent “ne znači da se ponašate najbolje, već znači da ste najautentičnija, nefiltrirana verzija sebe.“

#5 Razgovarajte o terapiji u terapiji.

“Da biste koristili akademsku analogiju, terapija je i predavanje i laboratorija”, rekao je Hoves. Drugim rečima, pitanja koja imate van terapije često se pojavljuju na sesiji, rekao je on. Ovo je korisno jer vam daje priliku da vežbate zdrava suočavanja i vežbe u sigurnom okruženju sa svojim lekarom.

Hoves je dao ove primere: Ako ste pasivni, možete vežbati kako biti asertivan. Ako se plašite da izgledate “previše zahtevno” ili se osećate kao da morate biti jaki za druge, možete razgovarati o tome koliko su vam teški dani.

#6 Postavite markere za promenu.

„Uspostavite markere sa svojim terapeutom za pozitivne promene kako biste mogli bolje da pratite svoj napredak i ostanite motivisani“, rekla je Lager. Ovi markeri uključuju bilo šta bihejvioralno, emocionalno ili stavovno, što možete uočiti, rekla je ona.

Na primer, to može uključivati osećaj sreće ili viška energije, puštanje toksičnih ljudi u vaš život, planiranje društvenih sastanaka ili komunikaciju sa šefom o problemima na radnom mestu, rekla je.

„Oznake su kao putokazi, pozitivni ili negativni, koji vam govore u kom pravcu se krećete“.

#7 Imati redosled operacija.

Hoves je predložio rukovanje „prvo poslom“, koji uključuje „plaćanje, zakazivanje, osiguranje i bilo koju drugu logistiku“. (Ovo je „mnogo lakše nego pokušati da se projuri mimo terapeuta na izlazu kroz vrata ili nakon velikog emocionalnog proboja.“)

Zatim razgovarajte o svim problemima sa svojim terapeutom. To je od vitalnog značaja „jer problemi koje imate sa njim ili sa njom mogu imati uticaja na bilo koji drugi rad koju želite da uradite.”

Na primer, možda vas je terapeut razljutio prošle nedelje. Možda želite da završite sa terapijom. Možda imate pitanje o čemu ste razgovarali na prošloj sesiji. Adresirajte ove probleme na početku sesije, tako da imate dovoljno vremena da ih obradite, rekao je Hoves.

„Često, samo suočavanje sa terapeutom može ojačati terapijski savez, a samim tim i terapija uopšte,“ rekao je Levi, direktor poslovnog razvoja u Urban Balanceu, savetovališta u Čikagu.

#8 Radite van svojih sesija.

„Sesija terapije obično traje 50 minuta; međutim, kako biste je maksimalno iskoristili, važno je o terapiji razmišljati kao o 24/7 procesu“, rekao je Hoves.

„Vodite dnevnik, razmislite o svojoj poslednjoj sesiji, pripremite se za sledeće i uglavnom obratite pažnju na svoje misli i osećanja tokom nedelje. Imaćete mnogo više materijala za svoje sesije i shvatićete da rad primenjujete u svakodnevnom životu.”

#9 Postavite granice oko terapije.

Stvorite granice oko toga s kim razgovarate o svojoj terapiji, rekao je Lager. To može značiti da ne delite detalje o vašim sesijama sa psihoterapeutom sa ljudima koji tračare ili daju neželjene savete, rekla je.

Kada postavljate granice, ključ je izbegavanje „stvaranja društvenog pritiska ili sfera moći i uticaja koji mogu ugroziti vaše samopouzdanje i zbuniti vas“.

Ako niste selektivni u onome što delite, prema Lageru, „nesvesno ćete stvoriti„ galeriju kikirikija “, koja može postati uljudna, glasna i nametljiva u terapijskom radu.“

#10 Uživajte u procesu.

Prema Hovesu, „Terapija je poput pohađanja kursa gde ste tema. Uživajte u putovanju i zaronite u sve sitnice koje možete; nikad se ne zna kada bi to moglo biti korisno. ”

“Terapija može biti neverovatan, transformativni proces ka novom svesnom životu”, rekao je Lager.

The post 10 načina da iskoristite psihoterapiju i razmrdate svoja sigurnosna vrata appeared first on Moodiranje.