Dok su druga deca na tadašnjoj Radio Televiziji Beograd gledala ”Laku noć deco”, on je čekao početak Dnevnika, a onda je kao srednjoškolac dobio priliku da u rodnoj Smederevskoj Palanci  u okviru omladinske redakcije Radio Jasenice radi emisiju posvećenu tinejdžerima.

– Ljubav, slobodno mogu tako da kažem, prema novinarstvu pojavila se tokom srednje škole. Kažu da je novinarstvo jedna od onih profesija kojom se čovek “zarazi” i eto, ta “zaraza” u meni ne jenjava ni nakon 13 godina. I sumnjam da će ikada.

Ako izostavimo Omladinsku redakciju Radio Jasenice, prve novinarske korake načinio je u Radio Televiziji Kragujevac.

– U taj grad sam otišao na studije, da postanem pravnik, a iz njega sam otišao kao novinar. Naime, imali su audiciju za prezentere informativnog programa u proleće 2007. godine. Prijavio sam se i prošao. Usledio je tromesečni intezivni trening, da bih 1. maja prvi put stao pred kamere i izgovorio „Dobro jutro, gledate vesti, moje ime je Marko Ivas“. I dan-danas te reči su ono što je najveća satisfakcija u profesionalnom smislu.

Kada si već duboko ”zagazio u novinarske vode” da li je bilo razočarenja u odnosu na ideal koji si imao o ovoj profesiji i onoga što te je dočekalo na terenu?

– Iskreno, na razočarenja, danas gledam kao na proces sazrevanja. Tako je i u životu. Roditelji nas vaspitavaju da budemo dobri ljudi, da poštujemo druge ljude i imamo sluha za tuđe potrebe. Ipak, realnost nas brzo demantuje. Tako je i u novinarstvu. Ali, što se pre susretneš sa tim, brže i sazriš i pripremiš se za nove izazove.

Nakon nekoliko godina provedenih u Kragujevcu, svoju profesionalnu karijeru nastavlja u Beogradu.

– Audicija je opet učinila svoja. Zato sam i ponosan na sve što sam do sada radio. Nikad nisam imao „vetar u leđa“, već sam se dobrano potrudio za svaku poziciju. Kao što rekoh, TV Happy je otvorio konkurs. Prijavio sam se i onda je posle dve nedelje usledio poziv. Malo je reći da mi se život promenio za 180 stepeni.  Ali, to je bilo ono za čime sam žudeo. Dolazak na nacionalnu televiziju. Iskustvo, koje sam stekao u Kragujevcu, na terenskom radu, bilo mi je dragoceno, ovde u Beogradu. Ipak, na nacionalnoj televiziji se radilo mnogo brže i posle kraćeg uhodavanja, slobodno mogu da kažem, bio sam kao svoj na svome.

Nakon televizije, prelaziš u elektronske medije. Pretpostavljam da je to bio izazov za tebe budući da si formiran pre svega kao televizijski novinar i prezenter? Koji od ova dva novinarska izazova je tebi profesionalno izazovniji?

– Kao što rekoh, virus je to. Novinarstvo, u ma kom obliku, je izazov. Pogotovo, što novinarski posao nema radno vreme. I kada se završi smene, stalno nešto čitaš, gledaš, istražuješ, njuškaš… Kada je usledio poziv da pređem u on-line medij, odnosno Telegraf, dobro sam razmislio i rekao sebe „probaj, biće to novo iskustvo, nova referenca u CV-u“.

Tako je i bilo. Telegraf mi je omogućio da se novinarski izrazim na drugačiji način, da pišem tekstove, koji su i meni lično, tematski najzanimljiviji – unutrašnja i spoljna politika. Takođe, dobio sam priliku da uradim veliki broj intervjua i dosta putujem. Od Pekinga, preko Moskve, Sočija, Poznanja, Beča i Brisela, do svih regionalnih centara.

Ipak, ta draga „avantura“ je završena. Po vokaciji, ja sam ipak, klasičan televizijski čovek. Brzina, koju sam stekao, radeći na portalu, sada mi samo olakšava posao na televiziji, kao i svi servisi koje online mediji koriste, a koje sam savladao, sada su mi samo prednost.

Nakon nekoliko godina provedenih na poziciji urednika političke rubrike portala telegraf.rs vratio si se na male ekrane. Šta se promenilo u televizijskom novinarstvu u periodu dok si bio odsutan?

– Stvari su prilično ubrzale i danas postoji mnogo više živih uključenja u vesti. To daje priliku mojim kolegama i meni da što vernije prenesemo dešavanja na licu mesta, ali pre svega gledaocima da stvore što verniju sliku situacije na terenu.

Pandemija virusa COVID19 stavila te je pred novi profesionalni izazov te si u protekla dva meseca gotovo svakodnevno na televiziji B92 radio ”Osvrt”, live program posvećen borbi protiv koronavirusa. Šta je za tebe bio najveći izazov radeći na realizaciji ovog programa?

– Zdravstvo nije fokus mog interesovanja, ali čini se da smo svi kroz pandemiju postali stručnjaci. Upravo u tome i jeste najveći izazov – ugostiti najrelevantnije sagovornike i postaviti pitanja, koja interesuju “običnog” čoveka, kako da zaštiti svoju porodicu i sebe.

Novi podaci su pristizali gotovo svakog trena. Trebalo je to obraditi u datom momentu i predstaviti gledaocima na prirodan način, bez panike, ali i bez da iko shvati Kovid-19 kao običnu kijavicu.

Pored tog zdravstvenog, tu su i ostali aspekti života, koji nisu smeli da stanu, a moja koleginica Slađana Slavković i ja smo se potrudili da ne zanemarimo i tu stranu.

Brdo telefonskih poziva, poruka i mejlova je iza nas. Jedan podatak prilično ilustruje našu aktivnost – na početku epidemije, 16 dana zaredom sam vodio emisiju u studiju u trajanju od 90 minuta. To nije “samo” 90 minuta pred kamerama, to je još najmanje 8 sati priprema za tu emisiju.

Budući da pandemija koronavirusa jenjava, ”Osvrt” je sada na programu dva puta nedeljno a vaša pažnja sada je fokusirana na druge teme. Kakvi vas izazovi u budućnosti očekuju na realizaciji ”Osvrta”?

– Iz vanrednog u redovno stanje, a redovno stanje je takođe veliki izazov. Pred građanima Srbije su izbori – republički, pokrajinski, lokalni. Tako da nastavljamo sa temama, koje su bile u fokusu pažnje pre izbijanja koronavirusa.

Pored ”Osvrta” na televiziji B92, Marka neretko imaju prilike da vide i gledaoci Prve Televizije i to u ulozi reportera, uglavnom ”sa lica mesta”. Da li je program uživo ipak nešto što tebi predstavlja najveći izazov i da li se može reći da je to, u profesionalnom smislu, tvoja ”šolja čaja”?

– Kao što je bio izazov raditi u “doba korone”, jer kada ćeš raditi ako ne kada je kriza, tako je i sa uživo uključenjima. Kao što sam malopre rekao, uživo uključenja su tu da gledaocima pruže najnovije i najrelevantinije informacije.  A, gde ćete veću satisfakciju, nego da vam neko kaže da ste mu vi preneli vest.

Novinarska profesija je sa sobom oduvek nosila velike izazove i probleme. Ipak, može li se reći da je novinarstvo kao virus koji se, kada se njime inficiraš, ne leči?

– Iako je u poslednja tri meseca možda pogrešno koristiti reč virus, da – novinarstvo je virus, kojim kada se jednom zaraziš, teško se ili gotovo nikada ne izlečiš.

Slagao bih, kada bi rekao da mi ne prija svetlost reflektora i zum kamere. Ali, uz sve izazove i probleme, koje profesija kojom se bavim nosi, za mene u ovom trenutku, koji traje više od 13 godina, nema lepše profesije.

Šta bi danas posavetovao onog Marka koji je u detinjstvu maštao da bude novinar? Da li bi ga savetovao da krene tim putem i koji bi mu savet dao?

– Samo da bude strpljiv. Da vežba to strpljenje i tako u nedogled. Mudrost dolazi s godinama, i ja je još uvek čekam.

The post Marko Ivas: Novinarstvo nije lako i nosi razočaranja, ali jednom kad uđeš nema druge – osim da postaneš još bolji! appeared first on Moodiranje.

Uspeh koji se gradio godinama

Uspešna žena koja je dobila nagradu „Osvajanje slobode“ koji dodeljuje fond “Maja Tasić Maršićević” i nagradu “Dušan Duda Timotijević” koju dodeljuje časopis “TV Novosti”, glumica, novinarka, kao i voditeljka emisije “Utisak nedelje”. Na početku karijere imala je samo završen Fakultet dramskih umetnosti i teret očevog imena u svojoj biografiji. Vremenom, voljom i trudom uspela je da dostigne veliki uspeh kao novinarka i voditeljka jedne veoma gledane emisije političkog karaktera.

“Gluma je bila nešto što me jednostavno nije privlačilo. Mislila sam da time želim da se bavim, ali, ipak, to nije bilo to. U tom periodu oko 1991.godine sam se, usled političkih promena i u periodu kada su svi težili ka rušenju režima Slobodana Miloševića, našla bez ikakvog iskustva kao novinar na televiziji “Studio B”, koja je obeležila dobar deo moje karijere.”

Od samog početka se izdvajala kao novinar, međutim, gledali su je kao ćerku poznatog pisca, Matije Bećkovića, na šta ona kaže da joj to nije uvek pomagalo u karijeri i da je za neke i dan danas samo ćerka poznatog pisca.

– Kada se bavite javnim poslom, uvek morate da računate da će neko tražiti neki izgovor zbog vašeg postojanja na javnoj sceni. Kao što se kaže – “sve u rok službe”. Ja sam prestala da budem ćerka Matije Bećkovića u onom momentu kada sam se rodila. Tada sam dobila svoj identitet, ono što sam i dan danas.

“Utisak nedelje” kao stanje svesti

Njena emisija je gledana baš zato što pokušava da narodu približi istinu, da podigne nivo svesti o dešavanjima u našoj zemlji. “Utisak nedelje” je smišljen 1991. godine, a do tada nije postojao sličan format emisije u kojoj su se gledaoci javljali i nepredvidivo iskazivali svoja mišljenja i (ne)zadovoljstvo.

– Bila sam svesna stanja u državi. “Studio B” je bila nezavisna stanica na kojoj je poštovana sloboda govora i tu se moglo govoriti. Narod je i hvalio i vređao. Nismo znali šta nas čeka. Dobijala sam i svakakve pretnje, ali, ignorisala sam ih. Sve je to u opisu posla.

Ostvarila je svaki kontakt koji je poželela, u emisiju je zvala svakoga za koga je smatrala da ima šta da kaže. Opet, nije se libila ni da svoje goste (pa i gledaoce) zaustavlja, kada je smatrala da nemaju šta da kažu.

– Dovodila sam u emisiju ljude iz različitih sfera života. Svako od njih je imao svoju svrhu zbog kojeg je sedeo prekoputa mene. Mislila sam da se nikada neću pokajati zbog toga što sam nekoga dovela u svoju emisiju, međutim, bilo je trenutaka kada mi nije bilo lako. U emisiji u kojoj je gostovala Jelena Karleuša sam želela usred emsije da je zamolim da napusti studio. Devojka je bila previše drska bez razloga. Ponašala se kao da se nalazi u sudnici, pred porotom. Videlo se da je u svima nama videla neprijatelje. Bez ikakvog povoda. Nisam ništa uradila iz poštovanja prema svojoj profesiji i svojim gledaocima.

Dešavalo joj se da joj gost otkaže gostovanje par sati pred početak emisije. Priznaje da se snalazila na razne načine. Pozivala je druge relevantne goste da zauzmu to mesto, a kada nije uspevala, pozvala bi neku drugaricu u pomoć ili bi prosto ostavila prazno mesto za to veče.

Svakome su potrebni dobri novinari

Postojali su ljudi koji su verovali u nju kada je bila na početku karijere. Mlađim kolegama je oduvek savetovala da se bore svakodnevno, bez prestanka.

– Čovek nikada ne bi trebalo da radi ono što ne želi i ne voli. Novinarski posao je nešto čemu se posvećuje ceo život. To traje, oduzima dragoceno vreme, nema drugog života. Uvek kažem kolegama koji tek počinju da prestanu da traže opravdanja za svoj neuspeh, da kvalitetni novinari uvek dobro prolaze. Takvi ljudi su primećeni već za vreme studija.

Ona je žena kojoj se retko ko suprotstavlja. Ima jak karakter. Kaže da to nije gluma, niti taktika, da jedan novinar koji ima neke ciljeve mora biti takav kako bi opstao. Ona ima sreće, pa je po prirodi jakog karaktera, kaže da nikada nikoga nije htela da zaplaši svojim stavom. U njenom radu nema nikakvog šablona, sve je iscenirano situacijom u kojoj se nalaze društvo i država.

Na samom vrhu, zahvaljujući svom kvalitetu, žena koja otvara oči narodu, otkriva da ništa ne radi planski, da mrzi dugoročne planove.

– Priznajem, nemam nikakvih ambicija. Nikada nisam volela planiranje budućnosti. Nemam viši cilj. Hoću da radim ono što volim, koliko mogu, dokle god  mogu. Radiću svoj posao dok narod bude želeo da me gleda i sluša, dok narodu budem zanimljiva – zaključuje Olja Bećković, jedna od najjačih i najboljih novinara današnjice.

The post Olja Bećković: Nemam nikakvih ambicija! appeared first on Moodiranje.