fbpx

Marko Ivas: Novinarstvo nije lako i nosi razočaranja, ali jednom kad uđeš nema druge – osim da postaneš još bolji!

Mnogi misle da je novinarstvo jedno od onih lakših zanimanja i da se njime može baviti svako. Ipak, za ozbiljno novinarstvo potrebna su mnoga znanja, široka informisanost ali i sposobnost da ono što novinari vide ili čuju pretvore u čitljiv i lako razumljiv tekst ili televizijski prilog.

Uloga informisanja nije mala i zbog toga novinari rade ozbiljan i važan posao za svako društvo. Jedan od takvih je i Marko Ivas, autor i voditelj emisije ”Osvrt” na televiziji B92, ali i novinar informativnog programa Prve Televizije.

Dok su druga deca na tadašnjoj Radio Televiziji Beograd gledala ”Laku noć deco”, on je čekao početak Dnevnika, a onda je kao srednjoškolac dobio priliku da u rodnoj Smederevskoj Palanci  u okviru omladinske redakcije Radio Jasenice radi emisiju posvećenu tinejdžerima.

– Ljubav, slobodno mogu tako da kažem, prema novinarstvu pojavila se tokom srednje škole. Kažu da je novinarstvo jedna od onih profesija kojom se čovek “zarazi” i eto, ta “zaraza” u meni ne jenjava ni nakon 13 godina. I sumnjam da će ikada.

Ako izostavimo Omladinsku redakciju Radio Jasenice, prve novinarske korake načinio je u Radio Televiziji Kragujevac.

– U taj grad sam otišao na studije, da postanem pravnik, a iz njega sam otišao kao novinar. Naime, imali su audiciju za prezentere informativnog programa u proleće 2007. godine. Prijavio sam se i prošao. Usledio je tromesečni intezivni trening, da bih 1. maja prvi put stao pred kamere i izgovorio „Dobro jutro, gledate vesti, moje ime je Marko Ivas“. I dan-danas te reči su ono što je najveća satisfakcija u profesionalnom smislu.

Kada si već duboko ”zagazio u novinarske vode” da li je bilo razočarenja u odnosu na ideal koji si imao o ovoj profesiji i onoga što te je dočekalo na terenu?

– Iskreno, na razočarenja, danas gledam kao na proces sazrevanja. Tako je i u životu. Roditelji nas vaspitavaju da budemo dobri ljudi, da poštujemo druge ljude i imamo sluha za tuđe potrebe. Ipak, realnost nas brzo demantuje. Tako je i u novinarstvu. Ali, što se pre susretneš sa tim, brže i sazriš i pripremiš se za nove izazove.

Nakon nekoliko godina provedenih u Kragujevcu, svoju profesionalnu karijeru nastavlja u Beogradu.

– Audicija je opet učinila svoja. Zato sam i ponosan na sve što sam do sada radio. Nikad nisam imao „vetar u leđa“, već sam se dobrano potrudio za svaku poziciju. Kao što rekoh, TV Happy je otvorio konkurs. Prijavio sam se i onda je posle dve nedelje usledio poziv. Malo je reći da mi se život promenio za 180 stepeni.  Ali, to je bilo ono za čime sam žudeo. Dolazak na nacionalnu televiziju. Iskustvo, koje sam stekao u Kragujevcu, na terenskom radu, bilo mi je dragoceno, ovde u Beogradu. Ipak, na nacionalnoj televiziji se radilo mnogo brže i posle kraćeg uhodavanja, slobodno mogu da kažem, bio sam kao svoj na svome.

Nakon televizije, prelaziš u elektronske medije. Pretpostavljam da je to bio izazov za tebe budući da si formiran pre svega kao televizijski novinar i prezenter? Koji od ova dva novinarska izazova je tebi profesionalno izazovniji?

– Kao što rekoh, virus je to. Novinarstvo, u ma kom obliku, je izazov. Pogotovo, što novinarski posao nema radno vreme. I kada se završi smene, stalno nešto čitaš, gledaš, istražuješ, njuškaš… Kada je usledio poziv da pređem u on-line medij, odnosno Telegraf, dobro sam razmislio i rekao sebe „probaj, biće to novo iskustvo, nova referenca u CV-u“.

Tako je i bilo. Telegraf mi je omogućio da se novinarski izrazim na drugačiji način, da pišem tekstove, koji su i meni lično, tematski najzanimljiviji – unutrašnja i spoljna politika. Takođe, dobio sam priliku da uradim veliki broj intervjua i dosta putujem. Od Pekinga, preko Moskve, Sočija, Poznanja, Beča i Brisela, do svih regionalnih centara.

Ipak, ta draga „avantura“ je završena. Po vokaciji, ja sam ipak, klasičan televizijski čovek. Brzina, koju sam stekao, radeći na portalu, sada mi samo olakšava posao na televiziji, kao i svi servisi koje online mediji koriste, a koje sam savladao, sada su mi samo prednost.

Nakon nekoliko godina provedenih na poziciji urednika političke rubrike portala telegraf.rs vratio si se na male ekrane. Šta se promenilo u televizijskom novinarstvu u periodu dok si bio odsutan?

– Stvari su prilično ubrzale i danas postoji mnogo više živih uključenja u vesti. To daje priliku mojim kolegama i meni da što vernije prenesemo dešavanja na licu mesta, ali pre svega gledaocima da stvore što verniju sliku situacije na terenu.

Pandemija virusa COVID19 stavila te je pred novi profesionalni izazov te si u protekla dva meseca gotovo svakodnevno na televiziji B92 radio ”Osvrt”, live program posvećen borbi protiv koronavirusa. Šta je za tebe bio najveći izazov radeći na realizaciji ovog programa?

– Zdravstvo nije fokus mog interesovanja, ali čini se da smo svi kroz pandemiju postali stručnjaci. Upravo u tome i jeste najveći izazov – ugostiti najrelevantnije sagovornike i postaviti pitanja, koja interesuju “običnog” čoveka, kako da zaštiti svoju porodicu i sebe.

Novi podaci su pristizali gotovo svakog trena. Trebalo je to obraditi u datom momentu i predstaviti gledaocima na prirodan način, bez panike, ali i bez da iko shvati Kovid-19 kao običnu kijavicu.

Pored tog zdravstvenog, tu su i ostali aspekti života, koji nisu smeli da stanu, a moja koleginica Slađana Slavković i ja smo se potrudili da ne zanemarimo i tu stranu.

Brdo telefonskih poziva, poruka i mejlova je iza nas. Jedan podatak prilično ilustruje našu aktivnost – na početku epidemije, 16 dana zaredom sam vodio emisiju u studiju u trajanju od 90 minuta. To nije “samo” 90 minuta pred kamerama, to je još najmanje 8 sati priprema za tu emisiju.

Budući da pandemija koronavirusa jenjava, ”Osvrt” je sada na programu dva puta nedeljno a vaša pažnja sada je fokusirana na druge teme. Kakvi vas izazovi u budućnosti očekuju na realizaciji ”Osvrta”?

– Iz vanrednog u redovno stanje, a redovno stanje je takođe veliki izazov. Pred građanima Srbije su izbori – republički, pokrajinski, lokalni. Tako da nastavljamo sa temama, koje su bile u fokusu pažnje pre izbijanja koronavirusa.

Pored ”Osvrta” na televiziji B92, Marka neretko imaju prilike da vide i gledaoci Prve Televizije i to u ulozi reportera, uglavnom ”sa lica mesta”. Da li je program uživo ipak nešto što tebi predstavlja najveći izazov i da li se može reći da je to, u profesionalnom smislu, tvoja ”šolja čaja”?

– Kao što je bio izazov raditi u “doba korone”, jer kada ćeš raditi ako ne kada je kriza, tako je i sa uživo uključenjima. Kao što sam malopre rekao, uživo uključenja su tu da gledaocima pruže najnovije i najrelevantinije informacije.  A, gde ćete veću satisfakciju, nego da vam neko kaže da ste mu vi preneli vest.

Novinarska profesija je sa sobom oduvek nosila velike izazove i probleme. Ipak, može li se reći da je novinarstvo kao virus koji se, kada se njime inficiraš, ne leči?

– Iako je u poslednja tri meseca možda pogrešno koristiti reč virus, da – novinarstvo je virus, kojim kada se jednom zaraziš, teško se ili gotovo nikada ne izlečiš.

Slagao bih, kada bi rekao da mi ne prija svetlost reflektora i zum kamere. Ali, uz sve izazove i probleme, koje profesija kojom se bavim nosi, za mene u ovom trenutku, koji traje više od 13 godina, nema lepše profesije.

Šta bi danas posavetovao onog Marka koji je u detinjstvu maštao da bude novinar? Da li bi ga savetovao da krene tim putem i koji bi mu savet dao?

– Samo da bude strpljiv. Da vežba to strpljenje i tako u nedogled. Mudrost dolazi s godinama, i ja je još uvek čekam.

 

Preporuke s weba

Komentari