Javnosti je poznata kao žena sa stavom, koja ne preza da u svoju emisiju pozove i najkontroverzniju ličnost. Jaka na rečima i još jača na delima. Ponekad nestrpljiva i nervozna dok iščekuje odgovor za kojim traga. Olja Bećković ovog puta u mirnim prostorijama TV grupe “Mreža” otkriva jedan deo svog života koji nije svima poznat.

Uspeh koji se gradio godinama

Uspešna žena koja je dobila nagradu „Osvajanje slobode“ koji dodeljuje fond “Maja Tasić Maršićević” i nagradu “Dušan Duda Timotijević” koju dodeljuje časopis “TV Novosti”, glumica, novinarka, kao i voditeljka emisije “Utisak nedelje”. Na početku karijere imala je samo završen Fakultet dramskih umetnosti i teret očevog imena u svojoj biografiji. Vremenom, voljom i trudom uspela je da dostigne veliki uspeh kao novinarka i voditeljka jedne veoma gledane emisije političkog karaktera.

“Gluma je bila nešto što me jednostavno nije privlačilo. Mislila sam da time želim da se bavim, ali, ipak, to nije bilo to. U tom periodu oko 1991.godine sam se, usled političkih promena i u periodu kada su svi težili ka rušenju režima Slobodana Miloševića, našla bez ikakvog iskustva kao novinar na televiziji “Studio B”, koja je obeležila dobar deo moje karijere.”

Od samog početka se izdvajala kao novinar, međutim, gledali su je kao ćerku poznatog pisca, Matije Bećkovića, na šta ona kaže da joj to nije uvek pomagalo u karijeri i da je za neke i dan danas samo ćerka poznatog pisca.

– Kada se bavite javnim poslom, uvek morate da računate da će neko tražiti neki izgovor zbog vašeg postojanja na javnoj sceni. Kao što se kaže – “sve u rok službe”. Ja sam prestala da budem ćerka Matije Bećkovića u onom momentu kada sam se rodila. Tada sam dobila svoj identitet, ono što sam i dan danas.

“Utisak nedelje” kao stanje svesti

Njena emisija je gledana baš zato što pokušava da narodu približi istinu, da podigne nivo svesti o dešavanjima u našoj zemlji. “Utisak nedelje” je smišljen 1991. godine, a do tada nije postojao sličan format emisije u kojoj su se gledaoci javljali i nepredvidivo iskazivali svoja mišljenja i (ne)zadovoljstvo.

– Bila sam svesna stanja u državi. “Studio B” je bila nezavisna stanica na kojoj je poštovana sloboda govora i tu se moglo govoriti. Narod je i hvalio i vređao. Nismo znali šta nas čeka. Dobijala sam i svakakve pretnje, ali, ignorisala sam ih. Sve je to u opisu posla.

Ostvarila je svaki kontakt koji je poželela, u emisiju je zvala svakoga za koga je smatrala da ima šta da kaže. Opet, nije se libila ni da svoje goste (pa i gledaoce) zaustavlja, kada je smatrala da nemaju šta da kažu.

– Dovodila sam u emisiju ljude iz različitih sfera života. Svako od njih je imao svoju svrhu zbog kojeg je sedeo prekoputa mene. Mislila sam da se nikada neću pokajati zbog toga što sam nekoga dovela u svoju emisiju, međutim, bilo je trenutaka kada mi nije bilo lako. U emisiji u kojoj je gostovala Jelena Karleuša sam želela usred emsije da je zamolim da napusti studio. Devojka je bila previše drska bez razloga. Ponašala se kao da se nalazi u sudnici, pred porotom. Videlo se da je u svima nama videla neprijatelje. Bez ikakvog povoda. Nisam ništa uradila iz poštovanja prema svojoj profesiji i svojim gledaocima.

Dešavalo joj se da joj gost otkaže gostovanje par sati pred početak emisije. Priznaje da se snalazila na razne načine. Pozivala je druge relevantne goste da zauzmu to mesto, a kada nije uspevala, pozvala bi neku drugaricu u pomoć ili bi prosto ostavila prazno mesto za to veče.

Svakome su potrebni dobri novinari

Postojali su ljudi koji su verovali u nju kada je bila na početku karijere. Mlađim kolegama je oduvek savetovala da se bore svakodnevno, bez prestanka.

– Čovek nikada ne bi trebalo da radi ono što ne želi i ne voli. Novinarski posao je nešto čemu se posvećuje ceo život. To traje, oduzima dragoceno vreme, nema drugog života. Uvek kažem kolegama koji tek počinju da prestanu da traže opravdanja za svoj neuspeh, da kvalitetni novinari uvek dobro prolaze. Takvi ljudi su primećeni već za vreme studija.

Ona je žena kojoj se retko ko suprotstavlja. Ima jak karakter. Kaže da to nije gluma, niti taktika, da jedan novinar koji ima neke ciljeve mora biti takav kako bi opstao. Ona ima sreće, pa je po prirodi jakog karaktera, kaže da nikada nikoga nije htela da zaplaši svojim stavom. U njenom radu nema nikakvog šablona, sve je iscenirano situacijom u kojoj se nalaze društvo i država.

Na samom vrhu, zahvaljujući svom kvalitetu, žena koja otvara oči narodu, otkriva da ništa ne radi planski, da mrzi dugoročne planove.

– Priznajem, nemam nikakvih ambicija. Nikada nisam volela planiranje budućnosti. Nemam viši cilj. Hoću da radim ono što volim, koliko mogu, dokle god  mogu. Radiću svoj posao dok narod bude želeo da me gleda i sluša, dok narodu budem zanimljiva – zaključuje Olja Bećković, jedna od najjačih i najboljih novinara današnjice.