Škole stranih jezika su verovatno na vrhu te liste investicija u budućnost dece, uglavnom uz sport i kreativne radionice.

Zašto je to zaista važno, pokušaću da objasnim iz ličnog, pre no iz stručnog ugla.

Ali najpre, moramo razumeti šta je zapravo sve podrazumevano pod učenjem jezika.

Šta je učenje stranih jezika

1. Učenje stranih jezika može se definisati kao učenje nematernjeg jezika van sredine u kojoj se on uobičajeno govori.
2. Bilo koji jezik koji nije maternji jezik i uči se van porodičnog konteksta.
3. Učenje engleskog jezika u kontekstu EFL.
4. Razvijanje sposobnosti komunikacije na drugom/stranom jeziku.

Koje se veštine razvijaju u školama stranih jezika?

Četiri veštine učenja stranih jezika su skup od četiri sposobnosti koje omogućavaju pojedincu da razume i proizvede govorni jezik za pravilnu i efikasnu međuljudsku komunikaciju.

Ove veštine su: slušanje, govor, čitanje i pisanje. Proces obično prati oblik ocenjivanja (pismeni i/ili usmeni ispiti).

Učenici postavljaju ciljeve i razmišljaju o svom napretku u korišćenju jezika.

Postoji pet oblasti odnosno ciljeva učenja stranih jezika. To su komunikacija, istraživanje strane kulture, stvaranje veza, poređenja i zajednice. Naglašava se primenu učenja jezika izvan okvira nastave.

Lingvisti su identifikovali pet osnovnih komponenti (fonologija, morfologija, sintaksa, semantika i pragmatika) koje se nalaze u različitim jezicima i ovo su sve oblasti razvoja tokom jezičkog učenja.

Sve ovo se usklađuje u školama stranih jezika sa CEF okvirima za rad. Zajednički evropski referentni okvir za jezike (CEFR) je međunarodni standard za opisivanje jezičke sposobnosti. Opisuje jezičku sposobnost na skali od šest tačaka, od A1 za početnike, do C2 za one koji su savladali jezik. Ovo olakšava svima koji su uključeni u nastavu i testiranje jezika, kao što su nastavnici ili učenici, da vide nivo različitih kvalifikacija. To takođe znači da poslodavci i obrazovne institucije mogu lako da uporede naše kvalifikacije sa drugim ispitima u svojoj zemlji.

Pet faza učenja novog jezika

Faza 1: Predprodukcija. Tokom ove faze, učenik obično ćuti dok sluša nove reči i stiče razumevanje jezika.

Faza 2: Rana proizvodnja fraza i reči.

Faza 3: Pojava govora i produkcije.

Faza 4: Srednja tečnost i upotreba jezika.

Faza 5: Napredna tečnost u korišćenju jezika.

Zašto je važno da dete uči jezik u školi stranih jezika?

1. U manjim grupama se bolje (i jedino) uči jezik

CEF takođe navodi da je 10-12 đaka idealan broj, ali i da je maksimalan broj učenika po grupi 12. Ovo redovni školski sistemi ne mogu da postignu sa lakoćom. Često se pretpostavlja da je dovoljno to što dete uči jezik u školi. Međutim, ako pogledamo puku potencijalnu minutažu koju svako dete može da dobije, a pri tom mislim pre svega na engleski jezik, ali i druge jezike, jasno je da je nastavnicima nemoguće da aktivno postignu fluentnost kod dece. Ukoliko ne postoji dodatni trud van nastave, mogućnost za aktivno formiranje radnih parova u nastavi, jako je teško imati jasan uvid u znanje i veštine svakog deteta ponaosob. Još jedan problem je i različit nivo znanja dece u školskim regularnim uslovima, što se na kursevima stranih jezika ne dešava, s obzirom na to da se sprovodi testiranje i svako dete, pa i odrasli, smešta u grupu shodno postojećem i zatečenom stanju jezičke spremnosti.

2. Škole stranih jezika povezuju ljude

Povezivanje u školama stranih jezika ne odnosi se samo na dečija druženja tokom nastave i van njih, već i na odrasle, posebno kada je reč o specijalizovanim tečajevima za medicinare, programere, pripreme za TOEFL i slično. Ali postoji još jedno povezivanje, a to je sa nastavnim kadrom, čije iskustvo i ekspertiza itekako doprinose uspehu u jezičkom učenju, ali donose i određene uvide u potencijal korišćenja tog jezika nadalje.

3. Naša deca zauvek su “naša” deca

Radeći na Institutu za strane jezike, susrela sam se sa stotinama dece i svakako još duplo toliko roditelja, baka i deka. Uvid u njihove živote, praćenje izazova sa kojima se susreću, tumačenje nejasnoća koje posebno deca imaju potrebu da shvate, saradnja sa roditeljima i starateljima, zajednička borba da ta deca idu pravim putem, da su drugari, da se vole, da su vredni, da usvoje radne navike, nauče se odgovornosti, jednoj vedrini učenja, činilo je da su na moje časove uvek deca dolazila nasmejana i vrlo rado. Svaki roditeljski je bio zadovoljstvo. I dan danas imam priliku da sam sa mnogima od njih u kontaktu, tu za savet, podršku, pomoć, a jednako i sa roditeljima. Njihovi uspesi su delom i naši, posebno kada krenu da nižu uspehe širom sveta, gde jezik aktivno koriste i gledam kako im je naš rad pomogao. Naše uspomene ostaju, razgovori koje nam omogućava rad na jeziku. Daleko se bolje upoznamo kroz rad u malim grupama i diskusije na razne teme nego što redovno školstvo dozvoljava. Zato smo negde privilegovani i u mogućnosti da brže i primetimo eventualne situacije, probleme, i zajedno sa roditeljima reagujemo blagovremeno. Neretko su deca koja bi krenula na engleski kod mene pokazivala i poboljšanje u ocenama i radu generalno, a verujem da je to pored autoriteta koji je nama jedini alat, reč i o tome što se deca usmeravaju na to da sami kreiraju svoju budućnost, a to znači da rade sve to za sebe. Dajući deci autonomiju na neki način, dajemo im i moć, a oni to dalje koriste u svim segmentima svog života, izlazeći sa kurseva jezika osnaženi i daleko asertivniji. Institutski profesor je pre svega edukovan pedagog koji je prošao interne i eksterne edukacije za rad sa decom svih uzrasta, od 4-19, pa i dalje sa odraslima, a samim tim odličan saveznik roditeljima u ovim izazovnim vremenima za podizanje dece.

4. Adekvatna literatura je osnova usvajanja znanja

Postoji jedna gigantska proliferacija udžbenika na tržištu. Iako u nekim segmentima nije lako propratiti moderne tokove i osvežiti udžbenike svako malo, dodatni materijali u tome pomažu. Međutim materijal koji radi, radi uvek. Udžbenici Instituta koje sam koristila radeći tamo su ubedljivo najefikasniji u usvajanju jezičkih veština i to je bilo evidentno iz godine u godinu. Udžbenici kreirani za našu decu, naše tržište, jednako su važni kao i pažljiv odabir udžbenika za pripremu za Kembridž i TOEFL testove. Takođe je od velikog značaja uspešnost u polaganju istih testova korišćenjem adekvatne opreme, što je ovde bilo skoro 100%.

5. Dodatne aktivnosti za razvoj jezičke pismenosti

Na Institutu za strane jezike sam vodila i Dramsku radionicu, jednu od brojnih dodatnih aktivnosti besplatnih za naše polaznike. Mogućnost usvajanja jezika situaciono je apsolutno najprirodniji način da se jezik upotrebi i praktikuje, a to je ova radionica, kao i integrisani dramski elementi u sami kursevima jezika za decu, pokazala. Mogućnosti učenja na intenzivnom nivou na sličan način pomažu odraslima da skrate vreme učenja i uranjajući se u jezik, efikasnije i bolje usvoje gradivo u kasnijim uzrastima. Jednostavno rečeno-prilika za korišćenje jezika na što prirodniji način jeste ono što je esencijalno u postizanju rezultata. A da ne govorim o kulturološkoj osvešćenosti, kreativnim radionicama i okupljanjima i slično.

Mislila sam da ću pisati više o dogodovštinama iz učionice, ali smatram da je važno da se negde neke stvari razjasne, posebno kad verujem u metodu i sistem jer sam gledala skoro 10 godina kako on zaista radi. Moje kolege su svako veče u učionicama i dalje, neretko žrtvujući dosta od svog privatnog života, vremena za uspavljivanje sopstvene dece, dajući srce i dušu za brojne generacije koje pod krovom “Kuće od reči” stasavaju i pamte je kao integrativni deo njihovog detinjstva, ili pak kasnije-poslovnog uspeha i napretka.
Ja sam morala da odem, zbog ljubavi i fizičke nemogućnosti da nastavim da radim, ali i dan danas bih radila isključivo po toj metodi, uz malo više korišćenja ICT tehnoloških mogućnosti, jer sam doživljavala da nam dolaze đaci iz drugih škola i viđala sam kolike su razlike. ALi svoje đake sam volela tada, sada i zauvek, a jednako tako sve moje bivše kolege i dan danas.

Tako da ako ste pročitali ovaj članak do sad i čitate i dalje, koliko god da je teško, institutski profesor ostaje zauvek institutski profesor, i kada ode dalje negde sa životom, a posebno kad ostaje, tu, u stanju prosvete kakvo već jeste svima. Zato naklon svakom od njih, bivšim, sadašnjim i budućim.

Ulaganje u kurs stranog jezika ostaje za mene najvažnija investicija svakog roditelja, ona zahvaljujući kojoj ja danas radim sa ljudima iz celog sveta, imam svoju slobodu i beskrajne opcije, dostupnost znanja i materijala, mogućnost druženja i komunikacije sa ljudima sličnim meni. Zato naklon mama, ni dan danas ne znam kako ste tokom inflacije i krize devedesetih odvajali novac da idem u školu jezika, ali na tome i još mnogo čemu, beskrajno sam zahvalna.

The post Škole stranih jezika: centri za razvoj mišljenja i znanja appeared first on Moodiranje.

Kakve veze ima Erikson sa tim?

Erikson je, poput Sigmunda Frojda, verovao da se ličnost razvija u nizu faza. Za razliku od Frojdove teorije psihoseksualnih stadijuma, Eriksonova teorija je opisala uticaj društvenog iskustva tokom čitavog životnog veka. Eriksona je zanimalo kako društvena interakcija i odnosi igraju ulogu u razvoju i rastu ljudskih bića.

Svaka faza Eriksonove teorije nadograđuje se na prethodnim fazama i utire put sledećim periodima razvoja. Erikson je verovao da u svakoj fazi ljudi doživljavaju sukob koji služi kao prekretnica u razvoju. Po Eriksonovom mišljenju, ovi su sukobi usredsređeni ili na razvijanje psihološkog kvaliteta ili na to što nisu razvili taj kvalitet. U ovim fazama, potencijal za lični rast je visok, ali isto tako i potencijal za neuspeh.

Ako se ljudi uspešno suoče sa sukobom svake faze, izlaze iz nje sa psihološkim snagama koje će im dobro služiti do kraja života. Ako ne uspeju efikasno da se nose sa ovim konfliktima, možda neće razviti suštinske veštine potrebne za snažan osećaj sopstva tojest, ličnosti.

Erikson je takođe verovao da osećaj kompetencije motiviše ponašanje i postupke. Svaka faza Eriksonove teorije odnosi se na to da osoba treba da postane kompetentna u nekom životnom području. Ako se u fazi dobro ponese, osoba će razviti majstorski odnos, koji se ponekad naziva i ego snaga ili ego kvaliteta. Ako se fazom loše upravlja, osoba će se iz nje izaćii sa osećajem neadekvatnosti u tom aspektu razvoja.

Detinjstvo je vreme definisanja slike o sebi

Charles Horton Coolei (1964) sugeriše da naš koncept sopstva dolazi iz posmatranja toga kako drugi reaguju na nas. Ovaj proces, poznat kao samorefleksija, uključuje gledanje toga kako nas drugi gledaju i tumače dok donosimo odluke da li smo dobri ili zli, jaki ili slabi, lepi ili ružni i tako dalje. Naravno, njihove odgovore ne tumačimo uvek tačno, tako da naš samo-koncept nije jednostavno ogledalo odraz stavova drugih. Nakon formiranja početnog koncepta sopstva, možemo ga koristiti kao mentalni filter koji pregledava one odgovore koji, izgleda, ne odgovaraju našim idejama o tome ko smo. Tako se, na primer, mogu zanemariti komplimenti. Razmislite o vremenima u vašem životu kada osećate samosvest. Proces gledanja stakla izražava se kada smo predškolci, ili možda kada smo u novoj školi ili poslu ili preuzimamo novu ulogu u našem ličnom životu i pokušavamo da odmerimo sopstvene performanse. Kad se više osećamo ko smo, manje se fokusiramo na to kako nam se čini drugima.

Herbert Mead (1967.) nudi objašnjenje kako razvijamo socijalni osećaj sebe kako bismo mogli da vidimo sebe očima drugih. Postoje dva dela sopstva: „Ja“ koji je deo jastva koji je spontan, kreativan, urođen i nije zabrinut sa aspektom kako nas drugi gledaju, „ja“ ili društvena definicija ko smo.

Kad se rodimo, svi smo “ja” i ponašamo se bez brige o tome kako nas drugi gledaju. Ali socijalizovano ja počinje kada smo u stanju da razmotrimo kako nas jedna važna osoba gleda. Ova početna faza naziva se „preuzimajući ulogu značajnog drugog“. Na primer, dete može povući mačji rep i majka će mu reći: „Ne! Nemojte to raditi, to je loše “, dok dobija malu packu po ruci. Kasnije, dete može oponašati isto ponašanje prema sebi i naglas naglas: „Ne, to je loše“, dok tapka sopstvenu ruku. Ono što se desilo? Dete je u stanju da vidi sebe kroz oči majke. Kako dete raste i izloženo je mnogim situacijama i pravilima kulture, ono počinje sagledavanje sebe u očima mnogih drugih kroz ove kulturne norme ili pravila. To se naziva „preuzimajući ulogu generalizovanog drugog“ i rezultira osećajem sebe sa mnogim dimenzijama. Dete ima osećaj sebe kao učenika, prijatelja, sina i tako dalje.

Da li počinje da vam biva jasno koliko je važna uloga pedagoga, okruženja, iskustva i psiho-socijalnog učenja?

Jer učenje jezika pruža veliki deo ovoga.

Pedagog nije samo alat transfera znanja, on je sredstvo izgradnje ličnosti bića koja su u njegovoj ili njenoj učionici i to je spona koja nikada ne nestane.

Zato mi profesori zauvek oslovljavamo svoje đake kao našu decu jer – to je istina.

Tu su lekcije u grupi, na primeru. Susreti sa uspehom, ravnopravnošću, neuspehom, prihvatanjem poraza, čekanja na red, strpljenju, razumevanju, odgovornosti, savesnosti. Ovo nije standardna grupa đaka. Ovo je grupa razigranih đaka na misiji, koja može, veoma opipljivo i prilično nesvesno da orati svoj napredak. Takvo je učenje jezika po organizovanom i jasnom sistemu.

I tu dolazim do jedne druge stavke.

Usvajanje navika. Usvajanje navika je bitan aspekt budućeg odnosa prema obavezama i odgovornosti. Možda će vaše dete jedne godine da proba karate, a druge tenis, treće atletiku, a pete fudal, ali će, čime se god na kraju bude bavilo i u čemu god se bude pronašlo, ultimativno naučiti da ima nešto u životu, pa i da – traga.

Pogledajmo svet danas. Mnoga zanimanja nisu postojala kada smo mi bili mali. Ali postojao je sistem. Postojao je malo drugačiji svet u kojem su uloge bile jasnije, a ta konzistentnost je deci preko potrebna.

Deca moraju da znaju svoje mesto, ali i da su u svakom trenutku voljena. Moraju da znaju svoje obaveze i odgovornost, ali i da se uče poverenju i tome da stariji ipak znaju malo više (ah, da me čuje mama sad, ako čita ovo, izvini za sve). Deca takođe moraju da stiču radne navike, ali daleko od toga da treba preći u drugu krajnost i preopteretiti ih. Istina, rekla bih da postoje dve vrste ambicioznih roditelja, a to su oni koji kroz decu leče svoje komplekse i oni koji se užasno plaše da ne liše svoje dete nečega, što pod pritiscima okruženja, što zbog pomodarstva. A istina je da decu treba voditi, usmeravati.

Tako je i učenje jezika. I ljubav prema njima se uči. A složićemo se da dok je sve drugo opcionalno, strani jezik je apsolutno obavezan.

The post Učenje jezika – Lekcija 1: Kada krenuti u školu stranih jezika appeared first on Moodiranje.