Tek 300 godina posle Hristove smrti, monah Evagrije Pontijski je napravio listu od osam „strašnih iskušenja ljudske duše“, koju je kasnije 590. godine papa Grigorije Veliki suzio na sedam i proglasio „smrtnim“. 

Prema hrišćanskom shvatanju: blud, zavidnost, proždrljivost, lenjost, pohlepa, gnev i ponos su grehovi koji se mogu počiniti svesno i nesvesno. U katolicizmu sedam smrtnih grehova vam dođu isto kao i ma koji drugi greh koji nije „smrtni“, sa tom razlikom što se tehnički svi drugi grehovi iz njih izlivaju. Ova ideja je posebno popularna vekovima među umetnicima svih opredeljenja, slikarima, književnicima, filozofima. Tako je nastala i reč „SALIGIA“. Ona je zapravo mnemotehnički akronim, odnosno reč koja je nastala tako što je uzeto početno slovo svake od sedam imenica na latinskom kojima se označava jedan od grehova: superbia (ponos), avaritia (pohlepa), luxuria (bludnost, požuda), invidia (zavist), gula (proždrljivost), ira (ljutnja, bes), acedia (lenjost).

Kako izgledaju 7 smrtnih grehova danas?

Prema rimokatoličkoj teologiji, sedam smrtnih grehova su sedam ponašanja ili osećanja koja podstiču dalji greh. Obično su poređani kao: ponos, pohlepa, požuda, zavist, proždrljivost, bes i lenjost.

1. Ponos

Danas, ponos je nešto što se može gledati i tumačiti na svim nivoima, od globalnog, preko nacionalnog, do individualnog. Možete biti ponosni na uspeh zbog otkrića vakcina, na uspeh košarkaškog tima ili tenisera, na svoj ukus u dizajnu ili uređenju doma (lepe primere recimo klub stolića po meri idealne za to pogledajte ovde). Ovakva vrsta ponosa nije za osudu, svakako. Čak naprotiv, baviti se estetikom, lepim, sportom, imati dostignuća, biti srećan zbog uspeha dragih ljudi, upravo je suprotno, altruistično i ljudski. Dеfіnісіја destruktivnog  ponosa jeste da je to stav оѕоbе koja pokazuje рrеtеrаnо ѕаmороuzdаnје і uоbrаžеnоѕt, nadmenost. To je onaj stav koji anulira svet oko osobe, koji vređa sve druge ljude i ne dopušta nikom drugom bilo šta. Suprotne osobine ovakvom ponosu su recimo blаgоѕt, lјubаv рrеmа drugіmа, afirmativno ѕаmороštоvаnје.

Psiholog Ana Maksimova navodi:

“Nedostatak bezuslovne ljubavi u detinjstvu dovodi do brojnih problema. Kada je dete malo, roditelji ga vole i bezrezervno ga prihvataju.

Ako to nije tako, ako su roditelji kruti, hladni, strogi, navikavaju dete na činjenicu da može primiti deo ljubavi i prihvatanja bez bilo kakvih zasluga – to postaje odskočna daska za nastajanje ponosa.

Nedostatak roditeljskog bezuslovnog prihvatanja stvara unutrašnju prazninu, vakuum koji osoba ispunjava opipljivim dostignućima (sportski rekordi, odlične ocene, karijera, finansijsko bogatstvo) ili zamišljenim (pripadnost određenoj grupi, zemlji, naciji, rodu i slično).

Čovek nadoknađuje nedostatak ljubavi – s ponosom. Voli sebe zbog nečega. A po svojim zaslugama, on je prvi na redu za distribuciju ljubavi.”

Ovde ne zaboravite-svako je vredan ljubavi i poštovanja ako čini dobro. Ne zbog onoga što postiže i stiče.

2. Pohlepa

Svuda oko nas je pohlepa. Svi kao da žele više, bolje, još, nečega, nekuda, nekoga, nekad. Skromnost je odavno prestala biti vrlina, a ljudska suštinska sreća kao da je monetizovana, obeležena kvantitativnim, uslovna. Odnosi su pojeftinjeni samim tim što vlada princip koristoljublja, prijateljstva je sve teže formirati, poverenje dati. Ljudi za sebe žele sve-sva prava, nikakve obaveze. A tu suštinske sreće nema.

“Osnova za ovaj porok je nezadovoljena potreba za sigurnošću. Ako je dete doživelo traumu uskraćenosti, ako se nije osećalo zaštićenom, tada će, kao odrasla osoba, početi da bude pohlepno.

Ovaj greh se može podeliti na pohlepu (želja da se dobije više) i škrtost (nespremnost da se delimo sa drugima, želja da se zadrži). To je ista praznina unutra, isti vakuum, samo što se on formirao iz drugih razloga.

I osoba će ovu prazninu ispuniti bilo stvarima, bilo novcem, bilo odnosima sa drugim ljudima. Ali koren ovog “poroka” je osećaj nesigurnosti.”

3. Požuda

Praznina zbog nedostatka ljubavi, iskrene topline, odsustvo jednog zdravog pristupa intimnim odnosima koji prestaje biti izjava ljubavi, već je stihijska, kada uzbuđenje trenutka kompenzuje duboko vezivanje, ponašanja su koja su odlika požude. Požuda i blud su kompenzacije za nedostatak ljubavi. Ranije je ovo bio najčešći vid greha, odnosno prva asocijacija na to. Danas, ovaj greh kao da je relativizovan. Sve je seksualizovano-grudi nisu odavno nešto sveto, majčinsko, negovateljsko, već fiksatorno, adut, investicija, banalizovanost ženskog tela na “tip” (neko je tip “za sise” a neko “za dupe”). Sve se pumpa, oralnih fiksacija je i previše, neumesno groteskne usne šljašte dok brojne žene sve više postaju kao naduvane lutke jedna drugoj slične. Važno je biti tip. Važno je biti erektizujući objekat, a iza svega toga je, naravno-jedna duboka duhovna praznina. Ako roditelji nisu dovoljno ljubavi pružali detetu, to dete će kao odrasla osoba imati potrebu da to nadoknadi. Takva praznina se veoma često uzaludno pokušava ispuniti doživljajima koji su posledica promiskuitetnog seksualnog ponašanja. Krajnji oblici su seksualna zavisnost, nimfomanija. Ovo je takođe greh zbog kojeg je sve manje zdravih brakova, jer nezrelost u dubokom i zdravom vezivanju dovodi do toga da partneri prečesto samo traže jedan od drugoga, umesto da se posvete jedno drugom i pružaju, dele i grade.

4. Zavist

Zavist-apsolutno sveprisutna pojava, od onog našeg “u Srbiji se sve prašta sem uspeha”, do onog “da komšiji crkne krava”. U korenu zavidnih osećaja jeste zapravo bes u slučaju da drugi ima nešto se nema (iako se možda čak i ne želi), kao i strah da se neće imati (iako možda nije ni potrebno). Šaren je spisak tih stvari, opipljivih i nematerijalnih, a instagramična kultura nam diktira da kako bismo bili dopadljivi, treba da neke stvari imamo na određeni način, odnosno po šablonu i principu koji diktiraju algoritmi, influenseri i mase. Iako neko možda i poštuje i voli drugu osobu, ali u korenu zavisti je opet praznina zbog nedostatka bezuslovne ljubavi i prihvatanja, slično kao ponos.

5. Proždrljivost

Svaka praznina mora se ispuniti. Ma na koji način, a ovde je reč o proždrljivosti. I ljutnja, preljuba, pa i pohlepa, kao i proždrljivost, vuku korene u potrebi čoveka da svojim nesvesnim ponašanjem ispuni nešto što mu u životu nedostaje. Ako pogledamo Maslovljevu piramidu potreba, to je uglavnom ispunjavanje potrebe koja ostaje “gladna”, neostvarena. Ovo stanje doduše može voditi u ozbiljne bolesti i o njima treba da govore stručnjaci, a ukoliko osećate da imate problema sa ovim “grehom”, najbolje je obratiti se stručnom psihologu, terapeutu za pomoć.
A ukoliko prosto volite hranu i hedonistički je slikate, to je već druga tema za drugi put. Autor ovog teksta u tome uživa. Umereno.

6. Bes

Kao i drugi grehovi ovde, i bes je samo vid reagovanja na neko nezadovoljstvo i neispunjenost potreba. Ovo je krik impulsivnosti, prohtev za hitno zadovoljenje potreba. Pogledajmo samo decu-donekle je ljutnja prirodna stvar. Ali ukoliko je nerešavana i patološka, ukoliko nije zdrav revolt protiv određene situacije već postaje preplavljujući osećaj van naše kontrole, onda je to bes. Bes je samo-osujećujuće osećanje koje ne dopušta racionalno sagledavanje situacija. Danas, bes vlada svetom. Pogledajte komentare u ma kojim prepiskama na društvenim mrežama, ponašanja bahatih vozača na ulicama, agresije u svakakvim društvenim situacijama, sve “kraće fitilje”, a “veća prava” koja ljudi sebi pridaju. Bes osobu uverava da nema odgovornosti, a dok sud prepoznaje bes kao osnovu za afektivne postupke, život najčešće ne daje druge šanse, niti se stvari učinjene u naletu besa mogu tek tako povući. Razmislite o tome.

7. Lenjost

Lenjost je greh koji je kombinacija osećaja dubokog razočaranja, beznađa, opšteg očajanja i tuge. Ponovo su u srži emotivni oblici nesvesnih odgovora na nekakavu nezadovoljenu potrebu, na ono što čoveku fali. Lenjost je samim tim na neki način jedan mehanizam za uštedu energije.

Kako biste se izborili sa ovim smrtnim gresima, pre svega je potrebno videti da li neke od njih proživljavate, da se suočite sa tim brisanim, praznim delovima sebe, pogledate čime ih ispunjavate i kako, koliko su ta ponašanja destruktivna i po vas pogubna i da ih rešite.

Svakako vam savetujemo da potražite pomoć psihoterapeuta, odavno to više nije fama, a zaista jeste put ka ličnoj sreći, a samim tim i sreći dragih ljudi oko vas.

The post 7 smrtnih grehova modernog doba appeared first on Moodiranje.

Pun je internet protestnih nota koje za cilj imaju da pokažu “pakosnim, ljubomornim hejterima” gde im je mesto. Ovo je simptomatično za tzv. instagramuše i plebs, no dešava se i uglađenim njuškama.

“Kad vidim ko me sve mrzi, znam da sam u pravu”.
“Ljubomorne duše mogu da mi pu.e”.

Pazi da nije.

Utisak da te neko mrzi i ljubomoran je na tebe potiče iz jednog dubljeg osećaja, a to je da nisi prihvaćen. Osećaš da te ovaj svet ne prihvata, da ne “plivaš” najbolje u njemu. Pošto to nije baš lako priznati sebi, lakše je “istripovati” hejtere koji pored milion prelepih, uspešnih ljudi na ovom svetu, eto, mrze baš tebe.

Pre nego što upadneš u ovu klopku ega, razmotri ova tri stanovišta, a zatim odgovori sebi na neka pitanja.

#1 Kritika lošeg dela nije isto što i kritika čoveka

Recimo da je neko napravio propust, grešku, koje je rezultiralo problemom, na primer, od novca za struju kupio je sebi jaknu. Ostali članovi domaćinstva će da osude takvo ponašanje (uzmimo da imaju pravo), i šta se onda zbiva?

“Da li je moguće da vam nije bitno što idem u jakni staroj dve godine? Zar vam moja sreća nije važna? Ja se nisam bunio kada si ti kupila cipele!”

Hipotetička osoba iz primera ne uviđa da njeni ukućani ne osuđuju nju, već njeno loše delo. I to nije isto!

Ukoliko uradimo nešto što je protiv uvreženih pravila društva i sistema, treba da budemo spremni na negativne reakcije.

Kako se postaviti u tim situacijama je posebna mudrost i tema za sebe.

#2 Kritika, ironija, parodija nisu isto što i “hejt”

Hejter kao jedinka je osoba koja nikada nije zadovoljna, prema većini stvari i ljudi ima negativan stav, takoreći, hejteru niko i ništa nije po volji. Postoje takvi ljudi, to je izvesno.

Međutim, ako na neku pojavu većina ljudi odgovori kritikom, biće da tu ima nečeg. Svi smo svedočili nesmotrenim verbalnim izjavama poznatih ličnosti koje su rezultirale masovnim negodovanjem. Da li su svi ti ljudi koji su reagovali hejteri?

Kritika nije mržnja niti zla namera već nešto svojstveno čovečanstvu od kada ono postoji.
Kritičko mišljenje ima za cilj da oceni, razluči, proceni kvalitet nečega, i sve i svi smo tome skloni (a i predmet iste).

Parodija takođe nije mržnja, već duhovit i oštar način da se ismeju pojave koje su na granici s iščašenim. U književnosti su to satira i ironija.

Voliš da “talasaš” i “bodeš oči”? Nema ljutiš. Kad smo kod toga…

#3 Pre će biti da te ljudi ismevaju, nego mrze

S ovim se definitivno najteže suočiti. Istina je da živimo u licemernom svetu koji opstruira svaku inovativnost, kreativnost, iskakanje iz šablona. Dovoljno je da se ekstravagantno oblačiš ili izražavaš i već je tu sijaset onih koji bi da te “stave na mesto”, kao da si euro palete a ne čovek, ne libeći se da ismeju svaki tvoj potez.

Zbilja je teško plivati u takvoj sredini, no, uz jako samopouzdanje, motivaciju i izmeštanje iz takvog okruženja (i sa Twittera, haha), izronićeš iz tog mulja od okruženja.

Nekad masa ismeva iz neznanja – setite se, na primer, koliko su pre nekoliko godina ismevani blogeri, a danas je to vrlo lep i isplativ posao (za one koji znaju da ga rade).

A nekad bogamu, raja se smeje i sprda jer je naprosto smešno.

Stereotipne pojave, na granici karikature su odvajkada bile smešne. Gospođa ministarka na primer, književno delo i uvrežena pojava.

Fotkaš se sa plastičnim flamingosima, po garderobama i klonjama, bluruješ facu dok se pikseli ne istope, pa jašta si nego za sprdnju, bre!

Introspekcija je keva

Pomenute protestne note “ne obazirem se na ljubomorne, oni nikad neće biti kao ja bla, bla”, kriju u sebi izvesnu kontradiktornost. Ako ti već nije bitno tuđeg mišljenja, ako smatraš da su to sve zavidni nitkovi i hejteri, zašto ti je onda stalo? Ipak ti je bitno tuđe mišljenje – što je na kraju krajeva i prirodno, civilizacija je izgrađena upravo na međuzavisnosti, “nijedan čovek nije ostrvo”, što bi rekao Hemingvej.

U tom svetlu, pokušaj da sagledaš sebe. Šta tačno izaziva podozrenje i “hejt” okoline i da li možda namerno talasaš?

Moguće je da ti “samo” fali pažnja i priznanje. Moguće je i da u tebi čuči neshvaćeni genije.

Bilo da imaš “hejtere” ili prave hejtere, u jedno treba biti siguran – svet, zapravo, ne mari za tebe.

Na trenutak ti se učini da je zastao i da su sve oči uprte u tebe, ali već sledećeg, on je nastavio svojim tokom.

The post Tri stvari koje treba da znaš pre nego što istripuješ da imaš hejtere appeared first on Moodiranje.