Stvar je otišla toliko daleko da čak i kada uputiš kritiku koja je apsolutno na mestu, na primer osuđuješ nečije bahato i nevaspitano ponašanje, opet ćeš biti hejter, jer Bože moj, ako ne podržavaš i ne slažeš se s osobom čiji postupak kritikuješ, automatski si protiv nje, što dalje implicira da si hejter.

Pun je internet protestnih nota koje za cilj imaju da pokažu “pakosnim, ljubomornim hejterima” gde im je mesto. Ovo je simptomatično za tzv. instagramuše i plebs, no dešava se i uglađenim njuškama.

“Kad vidim ko me sve mrzi, znam da sam u pravu”.
“Ljubomorne duše mogu da mi pu.e”.

Pazi da nije.

Utisak da te neko mrzi i ljubomoran je na tebe potiče iz jednog dubljeg osećaja, a to je da nisi prihvaćen. Osećaš da te ovaj svet ne prihvata, da ne “plivaš” najbolje u njemu. Pošto to nije baš lako priznati sebi, lakše je “istripovati” hejtere koji pored milion prelepih, uspešnih ljudi na ovom svetu, eto, mrze baš tebe.

Pre nego što upadneš u ovu klopku ega, razmotri ova tri stanovišta, a zatim odgovori sebi na neka pitanja.

#1 Kritika lošeg dela nije isto što i kritika čoveka

Recimo da je neko napravio propust, grešku, koje je rezultiralo problemom, na primer, od novca za struju kupio je sebi jaknu. Ostali članovi domaćinstva će da osude takvo ponašanje (uzmimo da imaju pravo), i šta se onda zbiva?

“Da li je moguće da vam nije bitno što idem u jakni staroj dve godine? Zar vam moja sreća nije važna? Ja se nisam bunio kada si ti kupila cipele!”

Hipotetička osoba iz primera ne uviđa da njeni ukućani ne osuđuju nju, već njeno loše delo. I to nije isto!

Ukoliko uradimo nešto što je protiv uvreženih pravila društva i sistema, treba da budemo spremni na negativne reakcije.

Kako se postaviti u tim situacijama je posebna mudrost i tema za sebe.

#2 Kritika, ironija, parodija nisu isto što i “hejt”

Hejter kao jedinka je osoba koja nikada nije zadovoljna, prema većini stvari i ljudi ima negativan stav, takoreći, hejteru niko i ništa nije po volji. Postoje takvi ljudi, to je izvesno.

Međutim, ako na neku pojavu većina ljudi odgovori kritikom, biće da tu ima nečeg. Svi smo svedočili nesmotrenim verbalnim izjavama poznatih ličnosti koje su rezultirale masovnim negodovanjem. Da li su svi ti ljudi koji su reagovali hejteri?

Kritika nije mržnja niti zla namera već nešto svojstveno čovečanstvu od kada ono postoji.
Kritičko mišljenje ima za cilj da oceni, razluči, proceni kvalitet nečega, i sve i svi smo tome skloni (a i predmet iste).

Parodija takođe nije mržnja, već duhovit i oštar način da se ismeju pojave koje su na granici s iščašenim. U književnosti su to satira i ironija.

Voliš da “talasaš” i “bodeš oči”? Nema ljutiš. Kad smo kod toga…

#3 Pre će biti da te ljudi ismevaju, nego mrze

S ovim se definitivno najteže suočiti. Istina je da živimo u licemernom svetu koji opstruira svaku inovativnost, kreativnost, iskakanje iz šablona. Dovoljno je da se ekstravagantno oblačiš ili izražavaš i već je tu sijaset onih koji bi da te “stave na mesto”, kao da si euro palete a ne čovek, ne libeći se da ismeju svaki tvoj potez.

Zbilja je teško plivati u takvoj sredini, no, uz jako samopouzdanje, motivaciju i izmeštanje iz takvog okruženja (i sa Twittera, haha), izronićeš iz tog mulja od okruženja.

Nekad masa ismeva iz neznanja – setite se, na primer, koliko su pre nekoliko godina ismevani blogeri, a danas je to vrlo lep i isplativ posao (za one koji znaju da ga rade).

A nekad bogamu, raja se smeje i sprda jer je naprosto smešno.

Stereotipne pojave, na granici karikature su odvajkada bile smešne. Gospođa ministarka na primer, književno delo i uvrežena pojava.

Fotkaš se sa plastičnim flamingosima, po garderobama i klonjama, bluruješ facu dok se pikseli ne istope, pa jašta si nego za sprdnju, bre!

Introspekcija je keva

Pomenute protestne note “ne obazirem se na ljubomorne, oni nikad neće biti kao ja bla, bla”, kriju u sebi izvesnu kontradiktornost. Ako ti već nije bitno tuđeg mišljenja, ako smatraš da su to sve zavidni nitkovi i hejteri, zašto ti je onda stalo? Ipak ti je bitno tuđe mišljenje – što je na kraju krajeva i prirodno, civilizacija je izgrađena upravo na međuzavisnosti, “nijedan čovek nije ostrvo”, što bi rekao Hemingvej.

U tom svetlu, pokušaj da sagledaš sebe. Šta tačno izaziva podozrenje i “hejt” okoline i da li možda namerno talasaš?

Moguće je da ti “samo” fali pažnja i priznanje. Moguće je i da u tebi čuči neshvaćeni genije.

Bilo da imaš “hejtere” ili prave hejtere, u jedno treba biti siguran – svet, zapravo, ne mari za tebe.

Na trenutak ti se učini da je zastao i da su sve oči uprte u tebe, ali već sledećeg, on je nastavio svojim tokom.