“Zašto mi se izvinjavaš pobogu?”

“Pa, znaš.”

Ja. Mama. Majka. Njena maćeha. I znam. U toj situaciji, u kojoj se preko njenih leđa prelomio jedan nezreli i divlji ispad koji nije bio do nje, koji nije zaslužila i koji je samo jedna u nizu nerazumnih situacija bez razuma i racija, kao i u drugim situacijama u kojima bi i sin kroz svoje suze prolazio nepravde, reči i osude, u brojnim situacijama o kojima se nešto kao “ne priča” jer eto, neka deca žive tako što se ljudima koje vole izvinjavaju za stvari koje vole, žele ili rade, a oni koji umesto hvala da kažu prave konflikte. Oni koji treba da kažu izvini to neće učiniti nikada. U bilo kom kontekstu. Ona se meni izvinjavala za nešto što nije ni uradila. Izvinjavala mi se za to što je nepravda vidna i bolna, za sve. Izvinjavala mi se jer negde nekako zna šta je u redu, a šta nije. A izvinjavala se meni, kao i ocu, jer nas voli. I jer nekako sme da nas voli. Jedva.

Znam odlično. I kad se to pravo meni kao maćehi konstantno oduzima, ja znam i brojne suze i brojne tuge i brojne situacije u kojima nije bilo reči i nije bilo snage i nije bilo načina da se objasne mehanizmi funkcionisanja onih odraslih, lišenih razigranog i nevinog dečijeg sveta, preduboko ogrezlih u svoj svet, svoja tumačenja, svoje slike i vizije, interpretacije i stanja. Nemoguće je objasniti bilo kome ko nije bio u takvoj situaciji šta znači mešovita porodica i život u višestrukim ulogama. Šta god neko da kaže, naići će na osudu, a možda i već nekih od vas ako ovo čitate. Jer svako to gleda kroz svoju paradigmu. Svako gleda kroz sliku oca svoje dece koji možda nije prisutan njima kao moj suprug, koji je nešto silno zgrešio, a ne istrpeo, kroz prizmu majke u braku bez ljubavi ili majke dece sa kojima nema najbolji odnos, možda kroz prizmu žene koja se plaši da je u braku bez ljubavi ili pak muškarca koji ne poštuje svoje obaveze prema svojoj deci. Ne znam, jer meni na pamet ne može baš ni da padne mnogo toga zbog kojeg bi ikakva ljubav ikome zasmetala. Kao što recimo zasmeta komšiluku koji pojma ni o čemu nemaju pa im je moj suprug koji juri kući da bude sa porodicom “divljak” jer “ne bleji” u dvorištu sa njima, ili ja iz kojih god razloga da sam šta god da sam, koju deca vole i koja decu voli.

Svako dete zaslužuje ljubav

“Zašto vas zovu “mama”?!”

Ovo su me pitali u Centru za socijalni rad. Pitali su sa osudom i iznenađenjem, jer pobogu, jedna je majka. Pitali su jer to nije uobičajeno, jer vređa, jer kako to. Pitali su jer se stvari rade po automatizmu, pa i njihove odluke, jer je koncept majke na Balkanu to da je ona odnosno da mora biti žrtva, žrtvujuća, smerna, skrušena, skromna, posvećena kući, mužu i porodici. Pitali su iz kog god razloga, uz napomene o kojima ne mogu i ne želim, o tome zašto majka uvek biva majka, kakva god da je, uz opravdanja i izgovore za to što je svaki proces pred njihovim organom obesmišljen. Ne znam. Možda afektivna vezanost koja im je bila potrebna na neki način dolazi iz našeg odnosa, možda im se omaklo, možda žele. A sigurno im niko nije rekao da to čine. A rekla sam im, molila, da prestanu. I nisu. Ni želeli ni mogli. I tako sam ja mama. I njima i našoj rođenoj, zajedničkoj deci. I neću više nikada nikome da se pravdam zbog toga.

“Čestitam, postala si majka”.

Bezbroj divnih poruka u vidu čestitki koje sam dobijala kada sam rodila sina dolazilo je sa ovom fusnotom. Od svake mi se pomalo srce steglo. Svaka je uz zahvalnost nosila malu žaoku te nepravde, iako naravno ne znaju svi moju situaciju ni to da sam maćeha dvoje dece već godinama pre toga bila. Nemam ništa protiv. Ali ja jesam, zapravo i istinski, samo ne rođenjem, bila mama. Ja sam bila i jesam tu, kroz pola njihovih dana, kroz svaki izazov, problem, bolest, zdravlje, učenje, tugu, radost, pakovanje, raspakivanje, odluke. Naš odnos se boji linijama koje krivudaju kao tragovi mermera koje stvara šara neke kvarcne ploče za kuhinju. Onog trenutka kada su postali deo mog života, kada su pristali da im uđem u život i budem im šta god, jer čemu etikete i nazivi, važno je kako se osećamo, barem nama, tog trenutka oni su postali i moj zadatak, gigantski deo mog života, kao oni sami, voljivi i autentični, a i kao neodvojivi deo života čoveka kojeg volim, obožavam i poštujem. Oni su od trenutka naše odluke za zajedničkim životom deo mojih briga i misli, za njih kopam recepte, tražim aktivnosti, prolazim iste one školske, društvene i druge priče kao i bilo ko. I koliko god da im nisam mama, ja sam im nešto, šta god, nije bitno šta ni kako će to iko da gleda i označava. Ja jesam postala mama dvoje dece sa kojima živim od početka, ali moja deca imaju brata i sestru i nisu ni njima ni meni ništa. A to šta je neko nekome je izuzetno teško definisati, opisati. To povređuje i trigeruje mnoge od vas na razne načine, svojevremeno sam i pretnje dobijala, žene bi me šutnule u glavu, a druge smatrale automatski da mora biti žena kriva ako neki brak propadne, bez da znaju priču, bez da znaju istinu, kao ni to da sam u život te dece ušla dosta nakon pogroma svega njima znanog, jer su uverenja, kao i stereotipi pitkiji od istina. A ne znaju kako je kada uđete nekome u život posle takvih uraganskih oluja i trauma, napuštani, svedočeći koječemu, nekim čudom nekako lako i jednostavno, sa puno ljubavi, otvorenog srca, nedužnima, sa toplinom i primerom ljubavi kakvu nisu imali prilike da vide. Daleko nakon kraha njihovog života, jedna stabilnost koja je lekovita, i dan danas cveta kroz odnos sa našom rođenom decom, i to je neporecivo i jasno, ne može se lažirati, niti veštački stvoriti. Kada moj sin potrči seki u zagrljaj, sa osmehom koji ide oko univerzuma, kada ga brat vodi za ruku ili se igraju zajedno, kada daju seki dudu ili pomažu oko kupanja, ja znam da je negde nešto dobro postavljeno i da koncept mešovite porodice jeste moguć bez trzavica, sa puno ljubavi, ako se prihvati takav kakav jeste. Koliko god na momente bilo teško i delovalo uzaludno, svaki napor se isplati, ako ne danas, onda za koju godinu.

“Imaš veliko srce.”

I ovu rečenicu jako često čujem. Tek kroz moje sopstveno iskustvo sam shvatila da naš odnos, kvalitetan i lep kakav jeste, nije toliko uobičajen. A ja, kao svako ko za drugo i drugačije ni ne zna, o tome nisam ni razmišljala. Moja poćerka je palila sveće da dobije brata, a zatim sestru. Kasnije se i krstila. Na listiću za želje seki je napisala da se samo rodi živa i da bude skroz zdrava. Znajući nju, to koliko je njeno srce razumemo suprug i ja. Nemam ja ništa veće srce od bilo koga. Nije za moju situaciju potrebno srce veličine Jupitera. Duboko sam uverena da je dovoljno raditi na sebi, prihvatati druge takvima kakvi jesu, davati. Kada dajemo, vrati se. Ne može nikakvo zlo da deluje onoliko koliko neko može da voli. Koliko ih ja volim. Koliko ih suprug moj voli, daje im, brine, koliko su dobrodošli i rado viđeni. Koliko ih je svet oko nas prihvatio i navija za njihovo bolje sutra. Koliko volim kada vidim njih 4 sada u zagrljaju, kako smišljaju šta će ko koga da nauči. Najteže je prihvatiti propušteno vreme, stvari koje se ne čine ni danas. Ali nijednog trena nije bilo teško prihvatiti decu voljene osobe. Nijednog. A sa našim velikim plemenom sada-zabavi nikad kraja.

“Nekom je život majka, a nekom maćeha”.

Najgore za kraj. Toliko to puta čujem. Toliko. I jeza me hvata. Želudac mi se sveže, ta odvratna etiketa, ta izvrnuta stereotipizacija, ta zaostavština vremena bez empatije i brakova iz nužde, a ne ljubavi, u kojima je žena dovođena da brine o kući, a ne kao ljubav, partner. Dosta je. Dosta je te zastarele floskule, kao i praznih fraza da očevi nisu uključeni u podizanje dece. Dosta je bilo. Dosta je i tih grozota. Dosta je toga da je svaka majka dobra majka. Biti dovoljno dobra majka je sasvim idealno iz ugla psihologije, a ta dovoljnost iziskuje rad na sebi i razvoj ličnih veština, rad na međuljudskim i partnerskim odnosima, rad na komunikacijama.

Ja sam srećna maćeha, srećna majka, dovoljno dobra majka i beskrajno zaljubljena i voljena žena. Da li je karma, sudbina ili usud, lekcija ili izazov to što nosim sve te uloge, nije ni bitno odavno. Kao i za sve u životu, bitno je samo kako se mi postavljamo prema nečemu.

A ja svoje okruženje beskrajno volim i za sve žene kojih je sve više, koje nisu sigurne kako da se izbore, bore ili da li da se upuste u priču mešovitog braka, program podrške će uskoro početi, te nas pratite za dodatne informacije ovde ili preko LifeLong Learning Association stranica.

The post “Ja nisam tvoja mama” – kad ti je život maćeha appeared first on Moodiranje.

Pomislimo zajedno sada šta se sve smatra onim što je “žensko”, “ženstveno”, “biti žena”, “biti PRAVA žena” i slično.

Komentari kakve ne očekujemo pojave se kada se najmanje nadamo, kada ih ne očekujemo, a neretko i od onih od kojih nikada ne bismo očekivali.

Evo jednog pitanja:

Šta po vama čini osnovnu razliku između muškaraca i žena?

Mnoge žene koje sebe smatraju feministkinjama i borcima za ženska prava napraviće ovde jednu naizgled nevinu, ali fundamentalnu grešku i ženskom moći istaći pre svega mogućnost rađanja.

Istorijski, da, uloga žena jeste suštinski vezana za reprodukciju, dom, kuću.

Ali, reći da je GLAVNA razlika muškaraca i žena u kapacitetu datom prirodom, anuliranje je svih žena koje nisu, neće ili ne mogu da rađaju, svojim izborom ili ne. Negiranje je svih prava koja su postignuta i ostvarena u borbi za ravnopravnost, u borbi za to da se rodne uloge prilagode vremenima, kapacitetima koje žene imaju mimo biologije, ali i, a sasvim ironično, upravo žena samih i njihove suštine.

Da li je idealna domaćica idealna žena?

Sad kad sam napravila pitu, samo da je smažem, pa se vraćam poslu!

U međuvremenu, počeo je da se potencira i novi kult radne žene, žene koja je okrenuta isključivo karijeri i poslu, ambicijama i sebi. Ona živi u restoranima, ne zna šta je kuvanje, ali odlično zna koji je puder najbolji za konturing. Ne oduševljava se modlama za mafine, nema pojma šta je strec folija, a kamoli se posekla na kutiju kojom se seku, i ne pada joj na pamet da se bavi prazničnim dekorom doma.

Uz ovu ženu, tu su i žene iz bajke, one čije instagrame krase slike kao iz magazina, sa egzotičnih putovanja, uvek same, uvek punih, napunjenih usta, nekome lepe lutke, nekome dostižne, nekome nedostižne. Niko ne zna čime se bave, svuda su i svugde stignu, uzor mladim devojkama, idilična slika trulog iznutra.

I onda neki balans u vidu savršenstva koje opet pak opterećuje – savršene majke uvek doterane, divne frizure, sređenih noktiju, fit, bez celulita, sa stanom ili kućom udešenom do tančina, one i kuvaju, one spremaju, one dekorišu. U kući uvek imaju sveže ceđene sokove, sa doručkom kao iz magazina, nasmejanom decom koja nikada ne plaču, mužem koji je retko prisutan, a kad jeste, on je smrtno zaljubljen, uglađen, opušten i doteran. Stižu sve i mogu sve.

Gde je istina lične sreće?

Bilo šta od ovoga ako vam je napravilo neprijatan osećaj u stomaku – dobro je.

Pre svega, jer bilo koji stereotip NIJE PRODUKTIVAN. Ne možemo ništa postići sudeći drugima, živeći tako da se uvek preispitujemo i pitamo da li će i šta neko drugi reći. Moć kojom se dolazi do sreće jeste biti usmeren na sebe, na svoj potencijal, svoje izbore, i svoje odluke. Možda su nam društvene mreže donele poplave nekih lažnih ili insceniranih života. Najverovatnije. Ali to šta se nalazi iza toga, koliko je istine u tome ili nije, NIJE TVOJA STVAR. Ne gubite vreme na to kako i zašto neko drugi radi nešto. I ovo se ne odnosi samo na to koliko sudimo drugim ženama, u čemu smo, nažalost, zapravo, mi druge žene daleko gore od muškaraca, neretko.

Suština lične sreće jeste u tome da u svakom trenutku budemo u kontaktu sami sa sobom.

Dakle…

Šta je uopšte lična sreća i ko je srećniji, domaćica ili preduzetnica, majka ili starleta? 

NEMA PRAVILA! Ovo pitanje samo po sebi pogrešno je postavljeno. Sreću ili imamo ili nemamo, ona se ne može meriti po intenzitetu i odlikama.

Još jedna bitna stvar jeste to da se sam koncept sreće i menja tokom života, pored toga što jednostavno nije isti za svakoga. Niko od nas ne nosi sasvim identična iskustva, doživljaje, formativne godine svakoga od nas, koliko god imale sličnosti, nisu iste. Naše ličnosti prošle su transformacije i promene u najrazličitijim smerovima, i bore se svakodnevno sa najrazličitijim izazovima koje nameću sredina i unutrašnji život koji nosimo.

Prema psihologiji, sreća je više od pukog iskustva pozitivnog raspoloženja. Da bi opisali sreću, psiholozi se obično pozivaju na subjektivno blagostanje (Kesebir & Diener, 2008). Drugim rečima, sreća je “procena ljudi o njihovom životu i obuhvata kognitivne sudove zadovoljstva i afektivne procene raspoloženja i osećanja” (Kesebir & Diener, 2008, str. 118).

Psihološko ispitivanje sreće je važno jer sreća nije povezana samo sa poboljšanjem fizičkog zdravlja, pa čak i dugovečnosti, već je i prioritet za ljude – širom sveta sreća je ocenjena kao važnija od ostalih poželjnih ishoda, uključujući život smisleno život ili zaraditi puno novca (Psychology Today, 2019).

Ako želimo da postignemo ličnu sreću, moramo prestati da osuđujemo, da sudimo, da ispravljamo krive Drine i uzaludno se pitamo zašto i kako neko drugi živi, već da tragamo za ličnim istinama i suštinom.

Da se vratimo na temu.

Pusti druge da prave svoje izbore

Photo by Magnet.me on Unsplash

Kao društvo moramo da prestanemo da namećemo svoja merila stvari i ponašanja drugima, kao što ona, ne baš prazna floskula “Živi i pusti druge da žive”, lepo kaže. Ne možemo nametati svoj lični snishodljivi stav prema onima čiji su izbori drugačiji od naših ili koji možda imaju prepreke na putu samoaktualizacije.

Ja sam živela godinama kao neko ko je bio posvećen poslu, imao velike prepreke u pronalaženju idealnog partnera, strah od vezivanja, kao i recimo banalne strahove tipa strah od spremanja testa.

Bila sam prototip ambiciozne i preduzimljive žene koja je radila od jutra do prekosutra.

Danas, sa velikim zadovoljstvom delim svoje vreme između ambicije i rada koji me ispunjava, ali i posvećenosti porodici, kao i kuvanju i onom istom testu. Sa zadovoljstvom smatram sebe, kao i brojne žene koje znam, pratim na mrežama ili putem raznih kanala, fantastičnim domaćicama i ženama kojima se divim. Njihovo umeće me inspiriše i motiviše. Kao nekada dok sam bila sama i imala veliku prazninu u domenu emotivnog života, ljudi oko mene koji su imali ono što ja želim, davali su mi snagu da istrajem i sačuvam nadu, a nikako suprotno, neku zavist ili ljubomoru. Prosto, ideja o tome da je sve dostupno i moguće, da je sve na svetu u našem dometu, da možemo stići do toga što želimo, za mene je bila utešna i davala mi mir i spokoj.

Živi svoj život

Tako da, da zaključimo.

Nemojte suditi drugima, nemojte vi da brinete o tome da li je neko domaćica, da li je neko posvećen više ili manje porodici ili poslu, da li je neko stavio tonu silikona ili ne deli vrednosti koje smatrate validnim.

Nemojte napadati druge žene.

Nemojte dovoditi u pitanje to da li je neka žena zaista to što tvrdi.

Na kraju dana, budite u svom životu ono što svaka žena treba da bude: žena, majka, kraljica u svom svetu, u svom sopstvenom životu i u svojoj priči koju pišemo svakom odlukom i svakoga dana.

Za sebe i one zaista bitne oko nas. Tu je moć. Svet se menja takvim koracima koje pravimo sami, sebi, od sebe i za sebe.

“Budi promena koju želiš da vidiš u svetu.”

Ali zaista.

The post Budi dobra žena, majka, kraljica, domaćica, ali nikako drugoj ženi VUČICA appeared first on Moodiranje.