Ljudi su u stanju da provedu po 6h na računaru, ne čineći pri tome ništa osim osvežavanja svog Facebook i Twitter naloga i ronjenja po moru nebitnih slika, statusa, igara i sličnog sadržaja. Da li su ljudi izgubili svest koliko brzo život teče, kako se lako smenjuje jutro u veče? Da li su zaboravili da tokom prosečnih 70-80 godina života ne možemo okusiti svaku vrstu sreće, otputovati na sve destinacije koje su nam bile interesantne ili uspeti u svemu što smo zacrtali?

Nasuprot tome, kada čitamo jedno kvalitetno delo, pred nama se stvara jedan novi svet u kome nikada nismo bili, čije stanovnike upoznajemo sa okretom svake nove stranice, koji govore druge jezike od našeg, nose drugačiju garderobu i smeju se nekim drugim šalama. Milan Kundera je lepo rekao:

“Čovek, pošto živi samo jedan život, nema mogućnost da proverava hipoteze pokušajima, zato nikada ne može znati trebalo je ili nije trebalo da sledi svoje osećaje”.

Kada čitamo…

Kada čitamo, mi upijamo brojne lekcije, brojne greške koje je neko drugi napravio možemo pokušati da izbegnemo, mnoge neprijatnosti da zaobiđemo. Iako je nemoguće izbeći svoju čašicu otrova, zašto je ne bismo popili sa kockom belog šećera?

Kada čitamo, mi takođe uvidimo da nismo sami u svojim problemima, da su se mnoge generacije koje su bile pre nas borile sa sličnim. Uhvatimo se tako za neki događaj iz knjige, povežeo ga sa našim životom, pa nam prosto lakne, mislimo ako se neko iz toga izvukao i mi ćemo se već nekako snaći.

Za ljubavne jade, nema boljeg leka od poezije Jovana Dučića, za čije se pesme često zapitamo da li su baš za nas pisane. Ovi prelepi stihovi malo koga ostavlja ravnodušnim:

Srce

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadano i naglo javiće se meni –
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne ostaviše od negdašnjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo –
Uvek novi deo od nove minute.

Sećate li se i ove mudre misli velikog Dučića: “Svaki čovek može naći jedan jedini svoj dan kada je odista osetio najveću sreću koju čovek može ikada doživeti”. Zašto onda ne bismo tu vrhunsku sreću skladištili u neke stihove, sakrili u neku knjigu, pa joj onda ne bismo produžili rok trajanja?

Svi ćemo jednog dana zavšiti naše putovanje ovom planetom, i sve naše želje, nadanja, strahovi i patnje će preći u neku drugu dimenziju. Ako već znamo da je sve prolazno i kratkotrajno, da su ljudske sudbine u mnogome slične, zašto se onda ne bismo prepustili dobroj knjizi i naučili još ponešto o životu?

The post Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda appeared first on Moodiranje.

Ali ja to nisam tako videla. Da sam tako gledala na stvari, ne bih nikada ni počinjala te aktivnosti. Volontirala sam još u osnovnoj skoli u Crvenom Krstu na Novom Beogradu i znala sam da radim pravu stvar. Niko me nije plaćao, ali kada smo moji drugari i ja donosili garderobu i slatkiše napuštenoj deci i gledali kako njihove tužne oči zasijaju i osmeh im ukrasi lice, nije bilo tih para koje bi me naterale da odustanem od volontiranja i postanem recimo promoterka u nekom kafiću. Možda je to zato što mi nikada nisu toliko bile potrebne pare, već sam uvek gledala da radim stvari koje mi nešto znače. Za mene je bitan smisao, bitna je suština. Volim da proniknem u srž posla kojim se bavim, da dam sve od sebe, da ne mislim ni o čemu sem o tome, da se posvetim i da produkt toga budu sjajni rezultati. Vidim da se volontiranje isplati, jer ljudi u Americi recimo cene kada je neko spreman da se posveti nečemu iako za to ne dobija novčanu nadoknadu.

Mislim da je moj CV uz sve volonterske aktivnosti doprineo da dobijem stipendiju za studije u Americi na kojima sam trenutno.

Možda to dolazi iz moje strasti o start up kulturi, o toj energiji, dinamici, kreiranju čuda ni iz čega.

Bila sam deo tima jednog online magazina od njegovog samog početka – to je bio odličan primer jednog start-upa, a ja sam uživala u pisanju za njih. Nismo bili plaćeni, ali smo davali 100% sebe, uvek. Nalazili smo se po gradskim kafićima, družili se i zajedno radili na nečemu što je za mene imalo smisla, više nego da budem plaćena da pišem u drugim magazinima čiji me sadržaj nije privlačio. Toliko sam verovala u taj projekat, da sam ga javno branila na jednoj konferenciji; uvek sam stajala na njegovu stranu čak i kada su svi bili protiv toga, i najbitnije, u tu redakciju sam dovela neke od ljudi koji su najviše doprineli razvoju projekta.

Kako je došlo do razmimoilaženja?
Kada precenimo neke ljude, pomislimo da funkcionišu iz istih pobuda kao mi sami, a onda se ispostavi da su naša razumna očekivanja zapravo nerealna. Za njih, svakako. I onda se u procesu volontiranja počnemo osećati kao volovi.

Vratiću se na savet sa početka priče “Ljudi te ne cene ako te ne plaćaju” – ovo ne može uvek biti istina, jer postoji toliko slučajeva kada smešno mala novčana nadoknada dođe kao uvreda.
Pogotovo kada je u pitanju pisanje: za mladu osobu najveći benefiti su afirmacija, uvažavanje starijih kolega, i što da ne, popularnost. Novac ne igra tu najvažniju ulogu, a ono čime “poslodavci” mogu da nagrade volontere su preporuke, pohvale i jedno obično “hvala” (kao i “molim te”, “možeš li”, umesto “moraš” i “hoću”).

Ako poštuješ ljude sa kojima radiš, ako vidiš da oni poštuju tebe i tvoje vreme koje im nesebično serviraš na tacni svaki put (a možeš da radiš na nekoj od svojh obaveza), onda ti nekako osećaš u sebi da radiš pravu stvar.
Tako se ja osećam od kada pišem za Moodiranje, studentski časopis InterFON, i naravno, moj blog Per aspera ad astra. Iako sam prezaposlena, jurim sa časova na posao pa u teretanu, pa na Skype da se čujem sa prijateljima, ja nekako u svom tom ludilu pomislim da jedva čekam da sednem, opustim se i napišem neki novi tekst. Možda je razlog tome što mi niko nikada ne prebacuje da ne posvećujem dovoljno vremena tom poslu.

Jer kada volontiramo, SAMO biramo koliko ćemo vremena posvećivati tome.

Niko me više ne zapljuskuje porukama da šerujem nečije tekstove koji mi se recimo ni ne dopadaju, jer je to jelte kolegijalno, a baj d vej i poćeva nam trafik. E pa ja se ne slažem sa tim. A znate zašto? Jer ne gajim majmune u prijateljima na Fejsbuku, već pametne ljude koji su uočili da stvari koje ja postujem imaju neku vrednost. Šerujem tekstove, linkove ili citate za koje mislim da imaju smisla, za koje verujem da će značiti drugima da pročitaju, za koje mislim da će nekoga inspirisati ili ga podstaći da uradi nešto drugačije, da promeni svoj život i razmišljanje bar na dan. Ne šerujem tekstove na temu šta je Britni obukla, kako da se našminkate kao Kim ili zašto tvoj dečko misli o seksu sa x/y (možda kod nas na tržištu i dalje ljudi veruju da seks sve prodaje, ali za sve malo obrzovanije stvar je jasna: seks se prodaje, on privlači pažnju, ali ne zadržava je).

Želim da vam dam jedan savet kao zaključak ove teme.

Kada odlučite da se bavite volontiranjem raspitajte se dobro o kakvom se projektu radi, ko su ljudi sa kojima ćete raditi.

Bez ozbira što na primer cenite jednog od šefova  jako, ne mora da znači da je drugi podjednako informisan, obrazovan i emotivno inteligentan. Treba da vidite da li su ljudi sa kojima radite kompetentni, ali i dobre i kvalitetne osobe pre svega. Jer ako ste mladi kao ja, onda će pokušati da iskoriste vašu energiju, znanje i kontakte da proguraju svoje ciljeve. I to je ok, sve dok zajedno radite na tome. Ali kada osetite da više dajete nego što dobijate, vreme je da skupite stvari i i bezite glavom bez obzira, jer takve stvari ne treba da trpite ni na poslu, a kamoli na volonterkim aktivnostima.

Kada je korisno i produktivno volontirati:

• Imate osećaj da radite nešto vredno.
• Stičete znanja i veštine bitne za vašu poslovnu i ličnu afirmaciju.
• Lepo se osećate dok radite zajedno sa kolegama.
• Zalažete se za istu ideju i vi ste tim koji se međusobno poštuje iako ste različiti, jer svi imate zajednički cilj.
• Osećate se toliko srećnim sto se bavite time da delite iskustva sa prijateljima i uključujete i njih u projekat.
• Vidite da se vaše vreme i trud ceni.

Kada da bežite glavom bez obzira:

• Kolege pred vama ogovaraju članove tima – to znači da ste i vi na tapeti kada budu razgovarali sa ostalima.
• Osećate se kao da je ceo posao izgubio poentu, jer ne vidite više zajednički cilj, već se osećate kao deo nečijeg plana.
• Ako u bilo kom trenutku vas šef da sebi za pravo da vam naređuje, da vas vređa ili čini da se osećate loše jer ne radite nesto kako je on to zamislio iako za to nema racionalnog opravdanja.
• Ako se članovi tima munjevito smenjuju (fluktuiraju), bez pozdrava ili objašnjenja.

Nadam se da sam vas podsetila da je lepo raditi stvari u životu i za koje nismo materijalno nagrađeni, jer je nekada takva aktivnost mnogo bitnija za vas kao ličnost, ali i da pazite kome dajete svoje vreme, jer umesto da budete karakter u nečijoj priči, možete to vreme posvetiti sebi i pisanju svoje lične životne priče.

The post Zašto (ne) volim volontiranje appeared first on Moodiranje.

Niko ne gleda u tebe kao u luzera kada postaviš pitanje. Kakvo god ono bilo. Nije sramota ne znati, sramota je praviti se da znaš nešto, a posle nemati pojma kada ti to stvarno zatreba u životu.

Ljudi nemaju kompleks da pokazuju okolini koliko imaju. Najbogatiji ljudi koje sam upoznala su oni za koje nikada ne biste rekli da imaju milione na bankovnom računu. Oni ne pate od toga da imaju najnoviju torbu, auto ili mobilni telefon.

Svako može da ostvari svoj “Američki san” ako je dovoljno pametan, sposoban i šarmantan.

Jer je osmeh nešto što se viđa znatno češće nego na ulicama Beograda.

Mogu da dođem na fakultet u trenerci u 7 ujutru i da me niko ne gleda kao da sam pala s Marsa.

Mogu da koristim Foursquare i zaista dobijem nešto od toga.

Možeš da ideš ulicom obučen kako želiš, pod rukom držeći koga želiš i da ne brineš da ćeš zbog toga dobiti po nosu.

Jer zaista možeš da vidiš stvari koje si gledao samo na filmovima.

Mogu da sedim na kafi sa Japancem, Amerikancem, Slovencem, Francuzom, Kubancem i da se svi smejemo istoj šali.

Mogu da čujem brojne jezike, akcente, da vidim različite vrste lepote i da probam brojne stvari koje u Srbiji ne bih mogla.

Jer shvatiš koliko su male, naizgled nebitne stvari zapravo bitne, a koliko je sve ono što si u Srbiji mislio da je važno postalo irelevantno.

Vidiš kako si se za samo mesec dana boravka ovde promenio na bolje.

Kada počneš da vrednuješ svoje i tuđe vreme i nikada više nigde ne kasniš, već dođeš pre vremena.

Jer shvatiš vrednost svojih pravih, iskrenih prijatelja.

Kada počneš da vrednuješ svoj novac i pažljivo biraš na koga i na sta ćeš ga utrošiti.

Kada možeš da sediš na jednom od 10 najprestižnijih svetskih univerziteta i slušaš nobelovce, naučnike, pisce i sve one kojima si se divio i čiji si rad pratio iz svoje zemlje.

Jer ovde ko želi zaista može da nađe način. Jer se rad, posvećenost i ambicija zaista debelo nagrađuju.

Jer prava sniženja zaista postoje, a radnici su svuda ljubazni i nasmejani.

Jer shvatiš koliko si srećan što si pobegao od one okoline koja te samo vuče na dno, tamo gde je njima mesto, jer nisu imali snage da se izdignu, ni pameti da ih neko pogura, ni hrabrosti da shvate da drugačije ne znači loše.

Jer vidiš koliko su predrasude jedna potpuna glupost.

Jer vrednuješ nečiju reč puno više nego u Srbiji. Ako ti neko kaže da će ti učiniti nešto, nema te sile koja će ga naterati da promeni mišljenje. Opravdanja nisu nesto čime se ljudi razbacuju ovde. Ako ne žele nešto, oni to jednostavno kažu.

Jer su ljudi direktni i u lice ti kažu sta im smeta, a ne saznaješ to sa neke desete strane. Niko se ne plaši istine, čak je svi rado prihvataju. Pogotovo u radnom okruženju.

Jer je biti student u Americi privilegija bogatih/ pametnih ili uspešnih. I ja se vodim time da nije žvaka za seljaka. Kada te neko pljusne po džepu debelo za obrazovanje, onda shvatiš njegovu pravu vrednost. A o komparaciji sa privatnim fakultetima u Srbiji da ni ne govorimo, bez uvrede. Ako si na stiepndiji kao ja, onda shvatiš da konačno neko ceni sve one sate koji se proveo nad knjigom, na internetu i korisnim predavanjima koja si slušao.

Jer devojke i momci na ulici nisu copy-paste i svako fura svoj stil, bez razmišljanja kako će se to drugima svideti ili neće.

Mogu da koristim Pay Pal.

Postoji metro, nema ludih autobuskih gužvi, prljavih iznerviranih matoraca i nervoznih pubertetlija. Ljudi su jednostavno smireniji.

Ljudi nisu isfrustrirana džangrizala sa tužnim životnim pričama koji se istresaju na drugima. Ovde čak i klošari u većini slučajeva postupaju ljubazno, a ne kao Cigani po Knez Mihajlovoj ulici, gde te zveknu i pobegnu ako im daš ispod 100 dinara.

Jer se ovde svako sagne ako vidi 1$ na ulici i to nije sramota, kao u Srbiji gde bi bio izvrnut ruglu ako bi se spustio na kolena da skupiš 20 dinara.

Jer shvatiš koliko su materijalne stvari nebitne, koliko je sve to samo maska, a naučiš da ceniš one koji ne govore velike reči, ali čine velika dela.

Jer uživam u tome da se popnem na osmi sprat Saks Fifth Avenue robne kuće i gledam prelepe žene i muškarce koji izgledaju kao da su iskočili sa stranica modnog editorijala.

Jer uživam dok sedim u Salon de Ning u Penninsula hotelu, pijem koktel i gledam na NY.

Jer mogu da idem na Broadwey i gledam sve one mjuzikle o kojima sam do sada samo slušala.

Jer mogu da posećujem Carnegie Hall i slušam najbolje pijaniste sveta od kojih zastaje dah.

Jer u metrou mogu da čujem neverovatne muzičare od kojih zastaje dah.

Jer mogu da uđem u Godivu i kupim moje omiljene jagode prelivene čokoladom.

Jer se ljudi uvek zahvaljuju i izvinjavaju kada treba.

Jer je Soho mesto sa najboljim restoranima u kojima sam ikada bila.

Jer mogu da odem u Astoriju i kupim Plazma Keks, Smoki, Eurokrem kada god se uželim kuće.

Jer vikende mogu da provodim na Long Island Cityu kod drugarice Ane sa najlepšim pogledom ikada na Manhatan Skyline.

Jer moja komšinica iz Japana sprema odličan suši, moja cimerka iz Amerike najukusnije browniese, a Italijan od preko puta me uvek oduševi pastom al dente i belim vinom.

Jer muškarci poklanjaju devojkama bukete cveće i ne misle da je luzerski. Cveće je ovde jedan od najlepših poklona.

Jer me Times Square koji uvek vrvi od ljudi, enormne količine energije i gomilom sjaja uvek podseti da snovi za neke od nas lako postaju stvarnost.

Jer prvi put kada se popneš na Empire State Building imas osećaj da sanjaš, jer je NY sa tvog desktopa upravo oživeo.

Jer su žuti NYC taksiji svuda oko tebe.

Jer Magnolia Bakery zaista ima najuksunije cupcakes na svetu.

Jer nema ništa lepše nego kada nedeljom ujutru iznajmiš bicikl i voziš se sa drugaricom Central Parkom.

Nije sramno sedeti sam u kafiću i piti kafu.

Nije sramno sedeti na klupi u parku i čitati novine/knjigu a da ljudi ne misle da si najveći luzer.

Možeš da sedneš na sred livade u Central parku u kupaćem kostimu i sunčaš se.

Return policy je dovedena do savršenstva.

Kad uđeš u super market toliki je veliki izbor da ne znaš gde da gledaš. A na svemu su zapisane kcal.

Najbolji sistem slanja pošte-USPS i Fed ex.

Scene iz filmova gde devojka i dečko peru veš u vešeraju i posle toga odu na kafu je istinita.

Ideš ulicim i vidiš holivudske zvezde kako idu iz prodavnice.

Jer te baba neće lupiti kišobranom što joj ne ustupiš mesto u metrou a ti imaš 2 torbe i 3 kese.

Jer je brunch je najbolje vreme da se vidiš sa društvom uz kafu i klopicu.

Jer ne postoji mesto koje ima više rooftopova sa najlepšim pogledom na predivan grad.

Jer je NY mesto sa najvećim broj restorana i Meka za gurmane.

Jer te niko te neće gledati drugačije ako si druge vere, boje kože, imovinskog statusa.

Jer je Starbucks je na svakom ćošku, za nešto jeftiniju varijantu tu su Deli-ji koji pored kafe imaju i kuvanu hranu za poneti.

Jer je usluga je ista i u Macy’s i u Bergdorf Goodman.

Ali ubedljivo najbolja stvar je što sve što ti padne na pamet možeš da kupiš preko interneta…još ako si student pa nemaš shipping to je fantastično.

Jer mogu da se vozim na prelepoj vrtešci u Central Parku i smejem se iskreno od srca.

Jer ću za ovih godinu dana ovde da pogledam baš sve predstave na Broadweyu.

Jer ovde ima mesta za svakoga! Bez obzira koja je tvoja priča, znaš kako pesma kaže: If you made it here, you can make it anywhere.

The post Jovana Miljanović: Volim Njujork jer… appeared first on Moodiranje.