Imam 22 godine. Veći deo svog života bavila sam se vontiranjem. Ljudi te ne cene ako te ne plaćaju – tako su mi govorili stariji prijatelji, kao i da ne gubim vreme na gluposti, već da se posvetim nekom poslu koji će mi doneti novac, a ne da dajem svoj doprinos, vreme, energiju i kreativnost ljudima koji to ne cene ni malo.

Ali ja to nisam tako videla. Da sam tako gledala na stvari, ne bih nikada ni počinjala te aktivnosti. Volontirala sam još u osnovnoj skoli u Crvenom Krstu na Novom Beogradu i znala sam da radim pravu stvar. Niko me nije plaćao, ali kada smo moji drugari i ja donosili garderobu i slatkiše napuštenoj deci i gledali kako njihove tužne oči zasijaju i osmeh im ukrasi lice, nije bilo tih para koje bi me naterale da odustanem od volontiranja i postanem recimo promoterka u nekom kafiću. Možda je to zato što mi nikada nisu toliko bile potrebne pare, već sam uvek gledala da radim stvari koje mi nešto znače. Za mene je bitan smisao, bitna je suština. Volim da proniknem u srž posla kojim se bavim, da dam sve od sebe, da ne mislim ni o čemu sem o tome, da se posvetim i da produkt toga budu sjajni rezultati. Vidim da se volontiranje isplati, jer ljudi u Americi recimo cene kada je neko spreman da se posveti nečemu iako za to ne dobija novčanu nadoknadu.

Mislim da je moj CV uz sve volonterske aktivnosti doprineo da dobijem stipendiju za studije u Americi na kojima sam trenutno.

Možda to dolazi iz moje strasti o start up kulturi, o toj energiji, dinamici, kreiranju čuda ni iz čega.

Bila sam deo tima jednog online magazina od njegovog samog početka – to je bio odličan primer jednog start-upa, a ja sam uživala u pisanju za njih. Nismo bili plaćeni, ali smo davali 100% sebe, uvek. Nalazili smo se po gradskim kafićima, družili se i zajedno radili na nečemu što je za mene imalo smisla, više nego da budem plaćena da pišem u drugim magazinima čiji me sadržaj nije privlačio. Toliko sam verovala u taj projekat, da sam ga javno branila na jednoj konferenciji; uvek sam stajala na njegovu stranu čak i kada su svi bili protiv toga, i najbitnije, u tu redakciju sam dovela neke od ljudi koji su najviše doprineli razvoju projekta.

Kako je došlo do razmimoilaženja?
Kada precenimo neke ljude, pomislimo da funkcionišu iz istih pobuda kao mi sami, a onda se ispostavi da su naša razumna očekivanja zapravo nerealna. Za njih, svakako. I onda se u procesu volontiranja počnemo osećati kao volovi.

Vratiću se na savet sa početka priče “Ljudi te ne cene ako te ne plaćaju” – ovo ne može uvek biti istina, jer postoji toliko slučajeva kada smešno mala novčana nadoknada dođe kao uvreda.
Pogotovo kada je u pitanju pisanje: za mladu osobu najveći benefiti su afirmacija, uvažavanje starijih kolega, i što da ne, popularnost. Novac ne igra tu najvažniju ulogu, a ono čime “poslodavci” mogu da nagrade volontere su preporuke, pohvale i jedno obično “hvala” (kao i “molim te”, “možeš li”, umesto “moraš” i “hoću”).

Ako poštuješ ljude sa kojima radiš, ako vidiš da oni poštuju tebe i tvoje vreme koje im nesebično serviraš na tacni svaki put (a možeš da radiš na nekoj od svojh obaveza), onda ti nekako osećaš u sebi da radiš pravu stvar.
Tako se ja osećam od kada pišem za Moodiranje, studentski časopis InterFON, i naravno, moj blog Per aspera ad astra. Iako sam prezaposlena, jurim sa časova na posao pa u teretanu, pa na Skype da se čujem sa prijateljima, ja nekako u svom tom ludilu pomislim da jedva čekam da sednem, opustim se i napišem neki novi tekst. Možda je razlog tome što mi niko nikada ne prebacuje da ne posvećujem dovoljno vremena tom poslu.

Jer kada volontiramo, SAMO biramo koliko ćemo vremena posvećivati tome.

Niko me više ne zapljuskuje porukama da šerujem nečije tekstove koji mi se recimo ni ne dopadaju, jer je to jelte kolegijalno, a baj d vej i poćeva nam trafik. E pa ja se ne slažem sa tim. A znate zašto? Jer ne gajim majmune u prijateljima na Fejsbuku, već pametne ljude koji su uočili da stvari koje ja postujem imaju neku vrednost. Šerujem tekstove, linkove ili citate za koje mislim da imaju smisla, za koje verujem da će značiti drugima da pročitaju, za koje mislim da će nekoga inspirisati ili ga podstaći da uradi nešto drugačije, da promeni svoj život i razmišljanje bar na dan. Ne šerujem tekstove na temu šta je Britni obukla, kako da se našminkate kao Kim ili zašto tvoj dečko misli o seksu sa x/y (možda kod nas na tržištu i dalje ljudi veruju da seks sve prodaje, ali za sve malo obrzovanije stvar je jasna: seks se prodaje, on privlači pažnju, ali ne zadržava je).

Želim da vam dam jedan savet kao zaključak ove teme.

Kada odlučite da se bavite volontiranjem raspitajte se dobro o kakvom se projektu radi, ko su ljudi sa kojima ćete raditi.

Bez ozbira što na primer cenite jednog od šefova  jako, ne mora da znači da je drugi podjednako informisan, obrazovan i emotivno inteligentan. Treba da vidite da li su ljudi sa kojima radite kompetentni, ali i dobre i kvalitetne osobe pre svega. Jer ako ste mladi kao ja, onda će pokušati da iskoriste vašu energiju, znanje i kontakte da proguraju svoje ciljeve. I to je ok, sve dok zajedno radite na tome. Ali kada osetite da više dajete nego što dobijate, vreme je da skupite stvari i i bezite glavom bez obzira, jer takve stvari ne treba da trpite ni na poslu, a kamoli na volonterkim aktivnostima.

Kada je korisno i produktivno volontirati:

• Imate osećaj da radite nešto vredno.
• Stičete znanja i veštine bitne za vašu poslovnu i ličnu afirmaciju.
• Lepo se osećate dok radite zajedno sa kolegama.
• Zalažete se za istu ideju i vi ste tim koji se međusobno poštuje iako ste različiti, jer svi imate zajednički cilj.
• Osećate se toliko srećnim sto se bavite time da delite iskustva sa prijateljima i uključujete i njih u projekat.
• Vidite da se vaše vreme i trud ceni.

Kada da bežite glavom bez obzira:

• Kolege pred vama ogovaraju članove tima – to znači da ste i vi na tapeti kada budu razgovarali sa ostalima.
• Osećate se kao da je ceo posao izgubio poentu, jer ne vidite više zajednički cilj, već se osećate kao deo nečijeg plana.
• Ako u bilo kom trenutku vas šef da sebi za pravo da vam naređuje, da vas vređa ili čini da se osećate loše jer ne radite nesto kako je on to zamislio iako za to nema racionalnog opravdanja.
• Ako se članovi tima munjevito smenjuju (fluktuiraju), bez pozdrava ili objašnjenja.

Nadam se da sam vas podsetila da je lepo raditi stvari u životu i za koje nismo materijalno nagrađeni, jer je nekada takva aktivnost mnogo bitnija za vas kao ličnost, ali i da pazite kome dajete svoje vreme, jer umesto da budete karakter u nečijoj priči, možete to vreme posvetiti sebi i pisanju svoje lične životne priče.