Svi tekstovi: Jovana Popović | Moodiranje

Samodestrukcija: Kako izgovorima upropašćavamo sebi život

Jovana Popović — Fri, 17 May 2013 10:55:43 +0000

Smatram da u je čovek sazreo u momentu potrebu za samodestrukcijom nauči da kanališe u energiju, a tu energiju usmeri ka pozitivnim i korisnim stvarima. Danas se neću baviti (kvazi)filozofskim i (nadri)psohološkim raspravama na temu kako spasiti svoj duh od samodestruktivnih momenata već ću navesti tipične primere toga kako se niko ne može više usrati u naš život od nas samih.

Profesionalno i intelektualno polje

Fakultet nigde pobeći neće: Ono kad ti dođe januarsko-februarski ispitni rok a ti shvatiš da nikako ne možeš da učiš dok ne obaviš generalno spremanje sobe, pa kad završiš shvatiš da nisi krečio od prošle godine. A kad si već okrečio treba da izvršiš i dezinsekciju, da ti se slučajno ne pojave bube pa da neko pomisli da si aljkav, pa onda i da opereš tepihe, a kad si odneo tepih na pranje shvatio si i da ti parket nije ishoblovan kako treba. Kad napokon završiš sa majstorom zbog koga si izgubio 3 dana više jer je neodgovorni alkoholičar (ali je ćaletov ortak pa nisi smeo da ga biješ) i rešiš da se okupaš kao čovek i tako čist kreneš u nove intelektualne pobede, shvatiš da ti česma u kupatilu curi i da je iznad kade sa leve strane jedna pločica napukla. Pa kako mirno da spavaš kad u svakom momentu može da se desi poplava u stanu? Vodoinstalaterski posao obaviš tri dana pred ispit i ponoson si na sebe kako si veliku stvar odradio, a fakultet jebiga pobeći neće.

Pred sledeći ispitni rok rešiš da se nesrećno zaljubiš jer je proleće a nisi jebao od prošlog leta, i pošto se stvar neslavno završi nemaš koncentraciju od prevelike seksualne isfrustriranosti i emocionalne dubioze.

Pred junski rok izađe nova sezona serije koju pomno pratiš i par desetina filmova koji jednostavno ne mogu da se ne odgledaju, a moraš i da pročitaš sva tri dela “50 nijansi” da bi znao na šta se žene lože u krevetu, što je ukupno 1500 strana. Stići ćeš sve da nadoknadiš ako ne u septembru (jer planiraš da se uvališ na mesec dana u ortakovu vikendicu u Sutomoru), onda svakako u Oktobru i Oktobru II.

Niko ne može toliko malo da me plati koliko mogu da zabušavam: Dolaziš mamuran i neobrijan (u košulji od juče) na posao sa pola sata zakašnjenja – krivI su ti Đilas i BUSPLUS i sneg što je pao u decembru (mislim stvarno). Piješ kafu 2 sata, a kad te šef pozove praviš se da si u WC-u zbog stomačnih problema. Kompjuter ti je stariji od mlađe sestre pa nema smisla raditi u Wordu kojem treba 17,5 minuta da se otvori, pa i to iskuliraš. Kad ti kolege traže pomoć praviš se da ti je pre dva dana uginuo pas ili te šutnula riba (ne možes više da se vadiš na babu koje je prošle godine umrla 3 puta) i oni se sažale na tebe rečenicom “Ma neka, drugi put”. Odeš na pauzu da jedeš, ali pošto u kraju ni jedna pekara ne valja, moraš u onu koja je dve stanice autobusom dalje, jer si navikao na kvalitet i paziš šta unosiš u sebe. Na stanici se u sebi još malo ispsuješ sa BUSPLUSOM i Đilasom, a kad konačno stigneš do pekare i sa prodavačicom jer ti je kusur dala u kovanicama, a ne u papirnom novcu ili što burek nije dovoljno vruć. Pošto te je sramota da ostaneš da jedeš u toj istoj pekari jer te svi penzosi koji su zbog tebe čekali minut i po duže popreko gledaju i kroz zube psuju, odeš do obližnjeg parka da jedeš na miru. U povratku sretneš Peru, koga inače očima ne možes da vidiš, ali naravno važiš za lepo vaspitanog pa sa njim moraš da popričaš minimum 20 minuta (da te posle ne opanjkava kod drugarica). Po ulasku u kanc smišljaš kako da ubiješ još dva i po sata, jer si na netu već sve pogledao, pročitao sve novine, rešio sve sudoke i popunio tiket za danas. Shvatiš da je beznadežno. Čuku pred kraj radnog vremena se javiš kako žuriš kog lekara jer imaš zakazano. Vratiš se kući, dobrano naždereš i onda osećaš ko govno naredna dva sata jer ti je plata bednih trista evra, za koje si morao svoju mladost (jedno 5-7) godina da ostaviš na nekom usranom fakultetu, koji naravno nije priznat u inostranstvu. Eto u kakvoj zemlji živimo, pa nije ni čudo što ne možeš normalnu devojku da nađeš, kad se sve lepe za ove veterane teške kategorije sa minimumom mesečnih primanja od četiri cifre u evrima.

Emotivno polje

Klasičan očaj: I ako ste raskinuli pre 6 meseci tako što te je stoka seljačka ostavila preko poruke na fejsbuku prvo što uradiš kad otvoriš oči, pre nego što se umiješ i “staviš” kafu je ozbiljno i studiozno češljanje njegovog profila na tom istom ozloglašenom fejsu i praćenje apsolutno svih aktivnosti koje je tokom noći, dok si spavala uspeo da odradi. To predstavlja jedan sistematski posao, prvo pogledaš sve tagovane slike, pa dobro pročešljaš i profile ljudi koji su na tim slikama i njihove albume. Te ljude naravno nikad u životu, za 9 meseci vaše veze nisi ni čula ni videla.

Kad završiš sa slikama pređeš na prijatelje. Ostao ti je zapisan broj virtualnih prijatelja sa kojima se družio sinoć pa ako se ne poklapa, češljaš ko je tu nov. Obavezno to bude neka ženska osoba, prostačkog izgleda i prenaglašenih atributa te moraš da iskoristiš pomoć prijatelja u datoj situaciji. Zoveš drugaricu da hitno dođe i zgranuto joj pokazujes sa kakvim je stoka seljačka počeo da se druži. Drugarica prevrće očima i hvata se zaglavu uz rečenicu: “Kako je nisko pao, nemam reči” i nalazi dotičnoj dronfulji najmanje šest mana više nego što si i ti mogla da nađeš. Eto zašta prijatelji služe.

Rešiš da se izdigneš iz situacije i pošto je petak, obavezno izađeš. Plan je da obučeš najkraću suknju i najviše štikle i tako namontirana napraviš foto sešn spremanja za izlazak, zagrevanja za izlazak i samog izlaska u kojem si ti glavna diva. Rešiš i da se napiješ više nego inače i da ti to veče bude najbolje u životu. Ko zna, možda sretneš i čoveka svog života, pa da vidi skotina šta je propustio. Pošto si previše popila i nažuljale te cipele, usput do kluba se podupireš o drugarice. Od svakog trećeg prolaznika tripuješ da je on. Naravno, ide se u klub u kom si ga videla na fejsbuk slikama od prošlog petka.

Kad stigneš u klub shvatiš da su svi muški primerci daleko ružniji i gluplji od njega. Smara te pijani idiot koji ti se unosi u facu i štipka za obraz, ali da je malo lepši i malo manje kontuzovan rado bi se povatala sa njim, što bi tvoja verna drugarica fotoaparatom ovekovečila i ujutru aploudovala. Na povratku ponovo shvatiš da ne možeš da živiš bez njega i sve vreme u taksiju kukaš, zapomažeš i padaš u trans. Drugarice ti konfiskuju mobilni da ne bi napravila još neko sranje. Kad stigneš kući uzimaš fiksni i okrećeš dobro poznat broj. Ako se uopšte odazove, do svitanja kukaš, proklinješ, moliš i na kraju ozbiljno pretiš dok u jednom momentu shvatiš da je čovek prekinuo vezu pola sata ranije ili jednostavno zaspao.

Umesto dobro jutro, bratu u prolazu odbrusiš “Jedi govna” jer si sigurna da te mrko gleda. Kafe nema, pa se pošteno isvađaš sa ćaletom što je sinoć popio ono što si ostavila da ujutru ne bi išla do prodavnice. Muškarci su sebična govna! Uz doručak sa kevom ćutiš, ona priča, a ti si isključena. Uključiš se u momentu kad čuješ: “Eto sad kad si završila fakultet i počela da radiš još da ti nađemo nekog dobrog dečka pa da odmorim dušu.” Zacrveniš se, iskolačiš oči, ustaneš i ljutito odbrusiš: “Kevo da ti mene ostaviš malo na miru, odmah da ti kažem neću nikad da se udam. Jasno, nikad!”

I stvarno, zašto bi se udavala, da moraš da pereš, peglaš i kuvaš, pa zašto si onda završavala fakultet. Onda kad zatrudniš da te vara sa mršavijima, a kad se porodiš sa užima. Da dok čuvaš decu on da neku fuksu čašćava i dvori, e taj film da gledaš nećeš. I onako su svi muškarci nesposobni, iskomleksirani, infantilni idioti. Sa mnogima ne možeš ni tri proste rečenice da razmeniš. A da se udaš za nekog jadnika ni to ne ide. Mislim šta bi ti reklo društvo iz srednje da te vide u društvu tako nekog bezveznjaka kad si naravno bila od najboljih riba u školi. I uopšte te ne zanimaju deca trenutno. I onako samo kukaju, spavaju i seru. Ultimativna dosada. A kad budeš shvatila da je frka, otići ćeš u neku banku sperme, jer će to do tad da se otvori i u ovoj našoj zatucanoj državi. Drugarice su već odustale da te “spontano” sparuju sa svojom braćom, ortacima i poznanicima jer si najmanje osam od deset oterala u pičku materinu i bukvalno i figurativno jer su pogrešnim tonom nešto rekli, slučajno te šutnuli ispod stola ili preglasno disali. U klubu muškarce gledaš mrko pa se niko i ne usuđuje da ti priđe. Odakle im pravo da misle da mogu da ti ugrožavaju prostor i zagađuju vazduh?

Ubeđena si da se svi dive tvojoj nezavisnosti i stavu. Nikome se ne pravdaš i ne polažeš račune. Onda dođe svadba tvoje najbolje drugarice. Pozvana si da kumuješ. Ona ne sme ni da te pita da li imaš pratnju, jer zna kakvu reakciju može da izazove. Odeš sama i super ti je. Posle nedelju dana gledaš slike. Sve bre neki parovi smarači. Kakvi su grozni, patetični i ljigavi. Par sati kasnije pozove te i druga najbolja drugarica. Verila se, i udaje se na jesen. Trudna, u trećem mesecu ali htela je malo da sačeka dok svima ne kaže. Završiš razgovor i buljiš u jednu tačku. Na milisekundu ti pogana misao prođe kroz glavu: “A možda bih trebala da neđem neku pratnju?” Otkucaš broj bivšeg dečka u telefonu više puta ali nikada ne pritisneš komandu call. Ponovo buljiš u jednu tačku. Ma zajebi sve, muškarci su sranje…
Tri meseca kasnije odes na svadbu sama.

The post Samodestrukcija: Kako izgovorima upropašćavamo sebi život appeared first on Moodiranje.

Reci mi koju muziku slušaš pa ću ti reći šta ćemo

Jovana Popović — Mon, 13 May 2013 12:00:03 +0000

Odmerila sam ga krišom – zgodan tip i ako nije moj tip. Razvoj situacije je bio na pomolu. Naklonost je bila na ivici da izvrišti iz mene. Postojala je i mogućnost da ga zamislim kako spava u mom krevetu. I onda se desilo nešto što je stvar totalno izbacilo iz koloseka, bez mogućnosti vraćanja u bližoj budućnosti. Pozvonio mu je mobilni, i nažalost sam čula melodiju. U tom momentu sam prvi put u životu poželela da sam gluva.

“Jebote, zašto? Zvoni ti mobilni na jebeno Bijelo dugme. Pa da li si ti ozbiljan i što si koj moj pamtio moje ime kad ćeš sve tako glupo da upropastiš?”

Od tog trenutka, pa na svakih 5-10 minuta ja tripujem da umesto njegovog glasa čujem onaj isti ringtone. Pokušavam da se koncentrišem jer sam svesna da se na momente mrštim, što u datoj situaciji deluje šizofreno. Vratih se kući i zapitah, da li je to bitno? Koliko možemo saznati o ljudima na osnovu muzike koju slušaju?

I eto, priznajem, grešila sam i grešim. Imam predrasude i pravim procene. Imam i svoje kategorije i fioke, sve na osnovu muzike.

Ne slušam ništa

Čekaj, nikako ne možes ne slušati ništa? Šta ti se vrti u kolima, u liftu, teretani, kafiću? Znači slušaš. I nešto ti se od toga sviđa pa ostaviš, a neka te pesma ispižđuje pa promeniš stanicu. Eto, to je za mene odraz neodlučnosti i nedostatka ukusa. Ako znaš za koji tim navijaš i za koga ćeš da glasaš na izborima, jednostavno moraš znati koju muziku slušaš i tačka. Ovakve u startu otpišem, nemam živaca da se ganjam i nabeđujem. U svakom slučaju će me gledati bledo kad vide moje liste na jutjubu. A i nećemo moći danonoćno da raspravljamo ko da li su izrazitiji predstavnici grungea Nirvana ili Perl Jam i zašto su se raspali Bitlsi? A o čemu onda da razgovaramo?

Slušam zabavnu muziku

Bolje da me ubije nego ovo da mi kaže. Šta je to zabavna muzika?! Pa nije ti to igraonica za decu ili luna-park? Ej bre, zabavna?! Sledeća misao u glavi mi je Nata Šmrkavac i Jebalina. A koji razuman čovek to može ozbiljno da sluša i da ga dirne? A ako može, taj ima golem problem u glavi.

Slušam elektroniku

Moje naredno pitanje, šta od elektronike? Kao obavezan odgovor dobijem “elekro” (?). OK, koje di džejeve? Volim da doteram stvari do kraja, pa to ti je. “Ma nemam pojma, skinem neki set pa pustim da ide?” – Ma da ideš ti lepo u pizdu materinu.

Slušam rok

Kakav god da je tip koji ovo sluša, meni je posebno zanimljiv. Rokeri imaju šmek, i nosili su duge kose i visili u KST-u u tinejdžerskim danima. Svirali su gitaru i pisali pesme. Raspilave me ove romantične duše i ako je realno sve jedna debela predrasuda. Zamišljam kako mi pušta ploče Cepelina i Floida dok napolju pada kiša.

Zmišljam kako zajedno pevamo “Hello I love you” (njihovo veličanstvo Doorsi) dok se besciljno vozimo kolima. Zamišljam kako me budi uz Satisfaction (Rolingstonsi, ne Beni Benasi) i uspavljuje uz Stairway to heaven. Lako se zaljubljujem u rokere, oni su mi slaba tačka.

Kad raskinemo zove me pijan i pušta “You could be mine” ili “Poison. Čista poezija.

Sve vezano za rokera se teško zaboravlja.

Mjetal, HC, Punk i ostali ekstremi

Volim buntovništvo kojim odišu. Super mi je što ulaze u šutke i posle dvaes’ pete. Sviđa mi se agresija u njihovom pogledu i dodiru. I kada me plaše, uživam u tom strahu. Ponosni su na svoje martinke, čak i onda kad ih više ne nose. Oni ekstremni imaju tetovaže iz mlađih dana koje rado pokazuju. Namirišem ih i kad nose odelo i rade “dosadan” kancelarijski posao. Vatra u njima se nikad ne gasi.

Reggae i DUB

Usporeni,da ne kažem uspavani večiti konzumenti i borci za legalizaciju zna se već čega. Opušteni su i vedri. Većinom neozbiljni i često neodgovorni. Ne rade kad ne moraju. Razvili su umetnost dokolice do savršenstva. Leto je njihovo godišnje doba. Zamišljam ih kako ispijaju pivo u hladovini nekog splava na Savi, ili sede na čamcu i pecaju satima. Umeju da brzo da dosade, ali uvek su vam dragi. Za srce vam prirastu brže od plišanog mede. Mana im je što se ne vezuju se za stvari i ljude, jer ih ništa preterano ne zanima.

Hip-hop, drum and bass i ostalo

Vozili su skejt i nosili dredove. Hapsili ih zbog crtanja grafita. Bili su prepoznatljivi po izubijanim rukama i nogama i skejterskim, dva broja većim patikama. Među njima je mnogo gejmera i wannabe hakera. Često su introvertni. Zbog njih sam bezuspešno učila da vozim skejt, oblačila se u gang boy i nosila kačkete.

Sada ih prepoznajem po patikama, kojih se retko odriču, zanimljivim pričama i vedrom stavu. Oni se ne trude se da ti se svide i ne očekuju previše. Sa njima ne možeš da taktiziraš i foliraš. Gnušaju se romantike, metalaca i martinki. Nikada te neće uhvatiti za ruku ali ćete zato najzaljubljenije gledati.

Je l’ ima neki rejv za vikend?

Totalno su moderni i u skladu sa svime. Stari klaberi, koji znaju svakog iole poznatog domaćeg didžeja lično. Umeju da budu isfolirani i teški za saradnju. Na lageru imaju uvek više riba i opcija. Teško se zaljubljuju i još teže odljubljuju. Eksperimentišu sa drogama,a neki su i vikend konzumenti sa stažom.

Vrlo su informisani i u toku svega. Sa njima nikada nije dosadno. Pre bi ih za ortaka nego za dečka, jer imaju problem da se vežu zbog emocionalne zatupljenosti.

Kada odu na žurku, za njih više ne postojiš. U stanju su da te celo veče ne pogledaju jer su zauzeti razmatranjem kako je didžej odradio “prelaz” i zašto je pustio remiks.

EX-YU nostalgija

Daj mani me toga, leba ti. O tome nemam inspiraciju ni da pišem. Šta god da mi na pamet padne u glavi se vrti “Kiše jesenje OoOOo”. I da napomenem nije “bolje biti pijan nego star”, niti je “sve lako kad si mlad” i imam pametnija posla nego da “plešem celi dan i noć”. A kad telefon pozvoni na Bijelo dugme na isto mi dođe kao da si pitao šta sam u podznaku. Konobar, račun!

Ima i ovih što slušaju narodnjake. O tome ne želim da razmišljam i zagađujem mozak. Ingnore and block forever ili add to hatelist.

I za kraj, nije toliko bitno šta slušaš već da li te to ispunjava i diže. Ako vas radi Šaban trk u Sava Centar dok se nije rasprodalo, ali nemoj posle da foliraš da si taj dan bio kod zubara, pa se odužilo. Budite ponosni na vaš izbor. Šta vas boli uvo šta će neko da misli. A ako ne slušate ništa ipak naučite par pesmica napamet, čisto da možete da ih pevate ispod tuša. Oslobađa i puni pozitivom. Ukućani će možda da vas možda mrze ali ćete sami sebe da volite.

A evo i kako sam ja preživela ovaj grozni dan:

The post Reci mi koju muziku slušaš pa ću ti reći šta ćemo appeared first on Moodiranje.

Koji sam ti po redu?

Jovana Popović — Wed, 08 May 2013 12:22:13 +0000

Pokušavate da ga izbegnete menjenjem teme treptanjem ili cerekanjem, a ja, iskreno da vam kažem, mamlaza seljačkog kojem padne na pamet tako nešto vas da pita istovremeno bih šutnula i pljunula. I to je blaga reakcija za ono što treba da mu sleduje.

Mnogi kažu ne postoje glupa pitanja, e pa pametnjakovići ne samo da postoje glupa, već i besmislena i nepristojna. Ma odakle vam pravo da zavirujete u istorijat mog, odnosno bilo čijeg međunožja? To bre samo ginekolog može da radi, jer se molim lepo, cimao godinama i mladost ostavio u “velikim školama”. Tako da kuš, mrš, odbijte i iskulirate, dokle god kod vas ne dođemo na kolposkopiju jer tek tad stičete prava da znate sve (nikad baš sve, ali ono neophodno).

Slušam ja sve te moje čestite i moralne ortake, i njihove ortake i ortake njihovih ortaka. Slatki su i na momente sjajni. Onako samopouzdano i sigurno jedan kaže:“Ja nikad ne bih oženio ribu koja je spavala sa više od pet tipova.”
E jes, a koga ćeš da oženiš. Čekaj, nećeš da se ženiš do 35 da bi se iživeo i proživeo, a onda ćeš da nađeš neku 5-6 godina mlađu, i to ti je krajnja granica jer si polu-razuman čovek i očekuješ da je ta neka riba od 29-30 godina u svom, hajde prosečno da kažemo desetogodišnjem seksualnom životu imala 4-5 tipova. Jednog na 2 godine, ako dobro poznajem matematiku. Pa sjajno kako si sve lepo smislio!

Drage moje, danas ako se ogrebete za seks od nekog gospodina, pazite dobro, taj vam je za naredne dve godine, ako biste da se udate kasnije. Ozbiljno vam pričam, nemojte posle da bude da nisam upozorila. Ako vas ispali, šta da vam kažem, katanac dole i brišite paučinu s vremena na vreme ali nikako muškom rukom jer se i to koliko čujem računa. Ako ste već ispucale magični broj, da ne kažem prepucale, neka vam je Bog u pomoći u ovom našem licemernom društvu. Onda morate da savladate sve moguće skilove laganja i foliranja. Da se pravite da ne znate ni noge da raširite i da oralni seks ni u filmovima videle niste. Odmah da vam kažem bićete jaaaako frustrirane i nećete smeti da radite ono što vam se radi jer pobogu-zaboga gde ste to naučile?! I kako ste se uopšte drznule da tako nešto naučite od nekog tamo lika za koga niste planirale da vam bude muž? Je li vas mama možda učila da budete tako promiskuitetne?

A onda, kao obavezni deo muškog razgovora dolazimo do toga šta sve žena mora da zna kad već dođe do toga do čega doći mora, naravno sa budućim mužem. Da preformulišem, šta treba da ne zna?

Treba da ne zna kako tačno izgleda muški polni organ, pa kad vidi taj neki konačni obavezno pomisli “Ovo je najlepši primerak koji sam videla” i to često i uverljivo ponavlja svom partneru.
Nikako ne sme da zna da postoji nešto što se zove dobrovoljno pružanje oralnog seksa od strane muškarca, jer ko će se oko toga cimati.
Ne sme ni da zna šta je klitoris, G-tačka i slično, jer je to domen naučne fantastike, a žene i naučna fantastika nikako ne idu zajedno, dakle ne pokušavajte.
“Šta je predigra?” – To je kad sa ortacima popije pivo pre nego što ode na fudbal.

Ako ne može više od jednom- dvaput za veče, nemojte slučajno vrteti glavom i prevrtati očima! Pa gde ste vi koji đavo videle da neki normalan muškarac, koji se ne bavi porno industrijom, nešto tako može? A žene nemaju pravo da konzumiraju produkte porno industrije, jasno.
On zna šta se tu radi i kako se radi, i ako vam se ne sviđa, lepo sačekajte dve godine (sa početka priče) pa pređite na sledećeg. A inače kako vi možete znati šta tu sve treba da se radi, na to saznanje po prirodi stvari nemate pravo.

Alkohol pomaže. Ukoliko mislite da odmaže probajte svu tu psiho-fizičku torturu da preživite trezne. Ili jednostavno dignite ruke od svega i pokušajte u poverujete da i dalje ima normalnih primeraka koji ne postavljaju pitanja i ne pate od manjka seksualnog samopouzdanja.
Srećno vam na tom putu, ja sam i dalje entuzijasta, te verujem u čuda i bajke.

The post Koji sam ti po redu? appeared first on Moodiranje.

Facebook kodeks: statusi

Jovana Popović — Thu, 02 May 2013 10:13:00 +0000

Reče njegova ekselencija Nichim izazvan (ko posećije tviter, zna o čemu se radi). Toliko istine u jednoj rečenici. Opcija postovanja fejzbuk statusa se razvijala od samog njegovog nastanka. Sama ideja je, pretpostavljam bila da svi vaši fb prijatelji u svakom momentu znaju šta jedete, da li ste se danas okupali, kolika vam je temperatura, u kom kafiću dangubite i sa kim, da li ste prdnuli i koliko glasno, u koji klub planirate da izađete, i koliko da popijete, koliki vam je račun stigao i da li funkcioniše noćni prevoz.

U jednom momentu su statusi evolvirali i pretvorili se u neretka patatična kenjkanja: što vas je dečko prevario sa drugaricom, što vam je riba otišla sa mnogo bogatijim i starijim majmunom, što je Đoković izgubio prvi set, što je DS izgubio izbore, što sa Kosovom ne znamo šta se dešava, što je pao sneg, što je trebao da padne sneg jer ste otišli na zimovanje a nije, što vam se jebe a nemate sa kim, imate sa kim a nemate gde, što ste mislili ste da imate sa kim i gde ali se na vratima pojavila pogrešna osoba usled nesporazuma u razmenjivanju brojeva u pijanom stanju, što vas keva smara da učite, što vam ćale nije dao kintu za kladionicu, što je prošao tiket, što ste diplomirali, što Đilas uvodi bus plus, što vam je mačka bolesna, što je sniženje gaća u Ušću, što je onaj Austrijski genije koga se više niko ne seća skočio iz svemira, što se komsija glasno bije decu, što čekate u redu za babinu penziju…

Tako je razvoj statusa je u određenom momentu dostigao svoj vrhunac u ekspresionističkom smislu. Statusom ste mogli da se ispraznite kao kad se pijani vratite kuću posle mešanja 5-7 vrsta pića na prazan stomak.

Poslednji stadijum razvoja je stigao kad su glupi shvatili da mogu da postanu pametni, kad su večiti smarači otrili 9geg i Vukajliju , te istripovali duhovitost, kad su gelenderi (čitaj skrdelji, a za one kojima je moj vokabular stran = izrazito neprivlačne devojke koje niko neće) otkrile fotošop i kad su debeli smršali. Tada je došlo na red prosipanje raznih (plitko)umnih citata Mirjane Bobić Mojsilović, Sanje Marinković, Isidore Bjelice i Goce Tržan a za gradske cure Kendas Bušnel i Lane del Rej. Ove malo sofisticiranije koje se ne slikaju svoj vodokotlić u gaćama postovale su Gandija, Martin Lutera Kinga, Ajnštajna, Linkolna. Lokal patriote su “svoju” mudrost širile Đinđićem (nepresušni izvor statusa, svakog 12. marta), Andrićem, Dučićem i patrijahom Pavlom. I tako odavde do prosvećenja..

Na kraju svi postadosmo ono čega smo se najviše plašili: dosadni, isprazni, površni, nametljivi, razmetljivi, neskromni, ograničeni i ničim izazvani. I onda volšebno počeše da se dešavaju bizarne stvari. Pojavljuju se neki ljudi (šatro prijatelji) koji misle da vas jako dobro poznaju jer redovno čitaju vaše statuse, obavezno ih lajkuju i komentarišu, pa daju sebi svašta za pravo: da se druže sa vašim ortacima, da vam uzurpiraju termin kod frizera, da kafenišu sa vašim dečkom i da se ogrebu od vas za piće. Paralelni univerzum bokte!

EH da smo dobili Orvela za lektiru u prvom razredu, posle bukvara, pa da se na vreme pripremimo za ovu kataklizmu.

Čak ni otkriće tvitera nije pomoglo iskorenjivanju status manije. Kako to biva u zemlji seljaka na brdovitom balkanu, jako se teško prilagođavamo. I fejsbuk je bio traumatično iskustvo, da bi se sad svi prešaltali na tviter. Teško je objasniti ljudima logičnu činjenicu “fejsbuk je za “face” , tviter za tvitove”.

The post Facebook kodeks: statusi appeared first on Moodiranje.