I stvarno, zašto bi se udavala, da moraš da pereš, peglaš i kuvaš, pa zašto si onda završavala fakultet. Onda kad zatrudniš da te vara sa mršavijima, a kad se porodiš sa užima. Da dok čuvaš decu on da neku fuksu čašćava i dvori, e taj film da gledaš nećeš. I onako su svi muškarci nesposobni, iskomleksirani, infantilni idioti. Sa mnogima ne možeš ni tri proste rečenice da razmeniš. A da se udaš za nekog jadnika ni to ne ide. Mislim šta bi ti reklo društvo iz srednje da te vide u društvu tako nekog bezveznjaka kad si naravno bila od najboljih riba u školi. I uopšte te ne zanimaju deca trenutno. I onako samo kukaju, spavaju i seru. Ultimativna dosada. A kad budeš shvatila da je frka, otići ćeš u neku banku sperme, jer će to do tad da se otvori i u ovoj našoj zatucanoj državi. Drugarice su već odustale da te “spontano” sparuju sa svojom braćom, ortacima i poznanicima jer si najmanje osam od deset oterala u pičku materinu i bukvalno i figurativno jer su pogrešnim tonom nešto rekli, slučajno te šutnuli ispod stola ili preglasno disali. U klubu muškarce gledaš mrko pa se niko i ne usuđuje da ti priđe. Odakle im pravo da misle da mogu da ti ugrožavaju prostor i zagađuju vazduh?

Ubeđena si da se svi dive tvojoj nezavisnosti i stavu. Nikome se ne pravdaš i ne polažeš račune. Onda dođe svadba tvoje najbolje drugarice. Pozvana si da kumuješ. Ona ne sme ni da te pita da li imaš pratnju, jer zna kakvu reakciju može da izazove. Odeš sama i super ti je. Posle nedelju dana gledaš slike. Sve bre neki parovi smarači. Kakvi su grozni, patetični i ljigavi. Par sati kasnije pozove te i druga najbolja drugarica. Verila se, i udaje se na jesen. Trudna, u trećem mesecu ali htela je malo da sačeka dok svima ne kaže. Završiš razgovor i buljiš u jednu tačku. Na milisekundu ti pogana misao prođe kroz glavu: “A možda bih trebala da neđem neku pratnju?” Otkucaš broj bivšeg dečka u telefonu više puta ali nikada ne pritisneš komandu call. Ponovo buljiš u jednu tačku. Ma zajebi sve, muškarci su sranje…
Tri meseca kasnije odes na svadbu sama.