U trenutku kada su ratno stanje i ekonomija nužno zahtevali siromaštvo, moda je stajala. Većina materijala je korišćena za pravljenje vojnih uniformi, pa je za žensku odeću ostajalo malo toga. Žene izgledaju zapuštenije, nisu više sređene, obučene u raskošne i skupocene haljine napravljene od kvalitetnih materijala. Dolazi do stvaranja posebne vrste skromnije odeće za žene. Nedostatak detalja i sjaja prividno je nadoknađen šarom. Isticanje dekoltea, ramena i nogu nije bilo u prvom planu, a struk je bio naglašen. Dakle, preterano isticanje seksualnosti kroz garderobu nije dolazilo u obzir, kao što se to potencira u današnjoj modi. Žene su očigledno izgledale skromnije i neprimetnije. Industrija je bila u lošem stanju, ljudi su prekrajali odeću, a kreatori su, pogođeni krizom, bili primorani da promene odeću skraćivanjem sukanja.

Žene su, usled učešća u ratu nosile i mušku garderobu, kapute, široke pantalone, što je sastavni deo i današnje obnovljene mode. Takođe, ženska uniforma se nije u velikoj meri menjala do danas, osim što je unapređena po kroju. Primetićete da su stjuardese i medicinske sestre oduvek imale isti kroj uniforme, koji je s vremenom unapređivan jedino u vidu kroja, skraćivanja suknje i sužavanjem struka.

Boje koje su se isticale bile su crna, tamno plava, oker, boja senfa. Cilj nije bilo privlačenje pažnje, već odmerenost.

Kada govorimo o šminkanju, četrdesete su nalagale naglašene obrve, pune usne, dok je šminka na očima bila umerena. Karmini su bili glavna ženska oprema i isticali su im nežne usne. Bio je važan prirodni izgled uz malo dodataka, koji bi samo ulepšali već postojeću lepotu.

Krajem četrdesetih godina dvadesetog veka, došlo je do pokušaja promene u modnom svetu. Pokušavajući da osveži posleratni stil, modna kuća ”Dior” je kolekcijom iz 1947. godine uvela promene. Pogled na odeću je bio izmenjen. Ramena su naglašavana i sužavana. Struk je stanjivan širokim suknjama, koje su bile dužine do listova. Cipele i modni dodaci su upotpunjavali novi stil. Moda je ponovo cvetala, a žene su povratile svoj uzvišeni izgled. Osveženje je dobro došlo ženama koje su tokom rata bile zapuštene i zanemarene.

Ipak, uvođenje novina u doba siromaštva nije uzelo maha. Oporavljajući se od krize, svet nije bio spreman za povratak prenaglašenih i bogatih komada odeće. Svet je i dalje bio u šoku usled velikih stradanja i ekonomske krize koja je uticala na sve sfere života. Rasipanje i glamurozna garderoba jednostavno nisu došli u pravo vreme. Kolekcija koju je predstavio ”Dior” je naišla na negodovanje, a čak je proglašena i svetogrđem.

S obzirom da se moda ponavlja, uz dodavanje ponekih detalja, tako su se i četrdesete u prethodnih nekoliko godina iznova vratile u svet mode. Poslužile su kao nadahnuće modnim kućama poput ”Miu Miu”, koja je u svojoj kolekciji jesen/zima 2011/2012. pokazala da se moda ipak vrti u krug.

Današnje viđenje ovog pravca je unapređeno, pa su haljine inspirisane posleratnim periodom zadržale šare uz nekoliko raznolikosti. Rukavi su uglavnom dugački, suknja je ostala do listova, ali se pojavila i nešto kraća, kao posledica nove kulture. Šare i materijali su u velikoj meri ostali dosledni raznovrsnosti izvornog stila četrdesetih.

Kako vi kombinujete vaš izgled iz četrdesetih godina? Da li ste ljubitelji šarenih komada garderobe, širokih pantalona i kaputa? Jedno je sigurno – stil, primeren izgled i uzvišenost su ostali vanvremenska odlika odevanja.

The post Četrdesete se vraćaju u novom ruhu appeared first on Moodiranje.

Stil kao način izražavanja

Ono što je osnovna karakteristika stila jeste jedinstvenost i izdvajanje iz mase. U moru uniformisanih ljudi, svako ko se na bilo koji način izdvaja (oblačenjem, frizurom, stavom) biva primećen i zbog istog tog izdvajanja osuđen. Zašto? Ljudi se plaše onoga što je drugačije. Ne shvataju ono što nije standardno i što mami poglede na neki neuobičajen način ili je primamljivo zbog različitog spoja detalja.

Kada govorimo o oblasti umetnosti, stil je nešto što je “lična karta” svakog umetnika. Dakle, nešto po čemu je on poznat, drugačiji. Umetnici prepoznatljivo stvaraju svoj stil na samo njima svojstven način, u zavisnosti od perioda u kojem stvaraju. Često su ispred svog vremena po shvatanjima, pa su neshvaćeni od strane ostatka društva.

Ako to prevedemo u svakodnevni život, stil je onaj “faktor iks” sa kojim se neko rađa. Nije kod svakoga izražen jednakom jačinom. Nažalost, veliki broj ljudi nikada ne otkriju pravu žicu svog stila, pa život provedu priklanjajući se naredbama modnih kompanija ili kopiranju stila po modelu.

Ko su uzori?

Diskutabilno je (a i nezahvalno) govoriti o uzorima današnjice kada je stil u pitanju, zato što su javne ličnosti sklone radikalnim promenema izgleda, pa menjaju onu osnovu zbog kojeg su nekome postali uzor. Zahvaljujući uticaju kulturne industrije i popularne kulture, viša kultura je pala u senku. Naime, sredinom prošlog veka, modne ikone bile su nešto sasvim drugačije od današnjih. Karakterisali su ih umerenost, ležernost, sklad, ili pak, elegancija. Bez preterane golotinje i neukusa. Kada su u pitanju današnje “modne ikone”, stvar je drugačija. U pitanju su estradni umetnici, samozvani stručnjaci za modu, starlete i trendseteri. Bez ikakvog srama se promovišu otkrivena tela, nagoveštava se da je u redu da devojke izgledaju kao striptizete. Da li i vi stičete takav utisak? Oni to nikako ne govore direktno, ali svojim odevanjem, načinom ponašanja i stilom – to pokazuju.

Međutim, da mladi ljudi ne moraju biti slepi pratioci domaćih (i stranih) zvezda, pokazuju osobe koje srećemo svakodnevno, na putu do posla, fakulteta i kafića. Primer da voleti modu i u njoj uživati ne znači biti njen rob daje Jelena Todić, studentkinja prve godine Pravnog fakulteta u Beogradu i blogerka, koja je godinama gradila svoj stil i još uvek ga gradi. Ona nije jedna od tipičnih devojaka koja trči do trafike kako bi pokupovala sve časopise i pronašla idealnu večernju, letnju ili kombinaciju za maturu. Ona je hrabra. Ona stvara svoj stil, uz pomoć stila ljudi koji se izdvajaju, koji nisu uniformisani. Po njenom mišljenju, moda se stvara  svakodnevno, ako ne i iz minuta u minut. Nikada nije mogla da se pretvori u nešto toliko ekscentrično da nije moguće to izneti, jer je neminovno proizvod nečije umetničke psihe.

“Moda i ono što je moderno su stvari koje se toliko brzo menjaju da je nemoguće govoriti o jednoj konstantnoj modi u jednom trenutku. Posmatram je više kao umetnost. Moda neprestano cirkuliše i po nekima je možda i nemoguće stvoriti nešto toliko inovativno, jer moda samo ide u krug. Menja se onoliko koliko je potrebno da se prilagodi trenutnom društvu, ali se epohe ponavljaju, svesno ili nesvesno”, kaže Jelena Todić i dodaje da bi, kada je moda u pitanju, trebalo bi zauvek da vladaju 20-e i 60-e godine dvadesetog veka.

Potvrđeni i moderni stil – uticaj kulturne industrije

Može se reći da je jedinstvenost stila narušena početkom dominacije kulturne industrije. Naime, sa razvojem novih sistema komuniciranja, posredstvom reklama, proizvođači, u saradnji sa određenim producentima kreiraju ono što mi, potrošači, želimo da vidimo. Samim tim se može reći da ta cela šarada malo podseća na igru mačke i miša, opet, uspešnu, s obzirom na to da mi non stop nasedamo na mamce koje nam reklame postavljaju.

Popularna kultura je donela sve ono što je brzo, lako za pamćenje, sve već “sažvakano” i spremno za upotrebu. Pjer Burdije bi to objasnio kao ukuse nižih i viših klasa. Ono što je važno napomenuti, a da je u vezi sa stilom života, jesta da Burdije pod niže klase svrstava radničku klasu, koja je manje obrazovana i kojoj je potrebno opuštanje u slobodno vreme, bez neke prevelike upotrebe intelekta u tumačenju simbola koji nas okružuju. Time se upravo vode proizvođači koji nam iznova serviraju preformulisane laži, lepe za oko. Ono na šta oni ne računaju, jesu pojedinci koji imaju njuha da osete kič i laž (više klase po Burdijeu) i koji ne nasedaju na svakodnevnu propagandu.

Većina ličnosti koje su se izdvajale po stilu bile su žene. I to lepe, uspešne, pametne žene, koje su odisale lepim stilom i finoćom. Mišljenja mogu biti podeljenja oko toga koliko je njihov stil kvalitetan i primamljiv. Opet, one su svojim stilom obeležile period u kojem su živele.

Neke od predstavnica nekadašnjeg kvalitetnog i istančanog stila, koji se iznova i iznova vraća su Merlin Monro, koja je jedna od najpoznatijih svetskih ikona stila,  Odri Hepbern, koja je plasirala “malu crnu haljinu”, kao i Ketrin Hepbern, koja je poznata po muškom odelu kao zaštitnom znaku. One su svojom originalnošću i senzualnošću skretale pažnju na sebe.

Kada su u pitanju moderne strane javne ličnosti koje su često proglašavane za modne ikone, to su Madona, Kejt Mos i Sara Džesika Parker. Voleli ih ili ne, ali morate priznati da se izdvajaju iz mase, što ekscentričnošću, ali i istančanim i jedinstvenim stilom.

Postoje i oni koji uporno pokušavaju da skrenu pažnju, navlačeći na sebe šta god da stignu, bile to nespojive kombinacije, previsoke cipele na štiklu, odeća od živog mesa ili neonska frizura. U tu grupu bismo mogli da ubroijimo osobe poput  Niki Minaž, Snuki i Lejdi Gage.

Definitivno je sigurno da se moda ne može zaustaviti, pa makar i tekla u nepoznatom ili lošem smeru. Nestajući i nastajući poput feniksa, moda ima tu tendenciju da diktira dobar deo našeg života. Na nama je da odlučimo da li ćemo se slepo prepustiti masovnoj industriji, ili ćemo pokušati da budemo jedinstveni, po cenu da ne budemo deo popularne kulture. 

The post Šta to beše stil? appeared first on Moodiranje.

Uspeh koji se gradio godinama

Uspešna žena koja je dobila nagradu „Osvajanje slobode“ koji dodeljuje fond “Maja Tasić Maršićević” i nagradu “Dušan Duda Timotijević” koju dodeljuje časopis “TV Novosti”, glumica, novinarka, kao i voditeljka emisije “Utisak nedelje”. Na početku karijere imala je samo završen Fakultet dramskih umetnosti i teret očevog imena u svojoj biografiji. Vremenom, voljom i trudom uspela je da dostigne veliki uspeh kao novinarka i voditeljka jedne veoma gledane emisije političkog karaktera.

“Gluma je bila nešto što me jednostavno nije privlačilo. Mislila sam da time želim da se bavim, ali, ipak, to nije bilo to. U tom periodu oko 1991.godine sam se, usled političkih promena i u periodu kada su svi težili ka rušenju režima Slobodana Miloševića, našla bez ikakvog iskustva kao novinar na televiziji “Studio B”, koja je obeležila dobar deo moje karijere.”

Od samog početka se izdvajala kao novinar, međutim, gledali su je kao ćerku poznatog pisca, Matije Bećkovića, na šta ona kaže da joj to nije uvek pomagalo u karijeri i da je za neke i dan danas samo ćerka poznatog pisca.

– Kada se bavite javnim poslom, uvek morate da računate da će neko tražiti neki izgovor zbog vašeg postojanja na javnoj sceni. Kao što se kaže – “sve u rok službe”. Ja sam prestala da budem ćerka Matije Bećkovića u onom momentu kada sam se rodila. Tada sam dobila svoj identitet, ono što sam i dan danas.

“Utisak nedelje” kao stanje svesti

Njena emisija je gledana baš zato što pokušava da narodu približi istinu, da podigne nivo svesti o dešavanjima u našoj zemlji. “Utisak nedelje” je smišljen 1991. godine, a do tada nije postojao sličan format emisije u kojoj su se gledaoci javljali i nepredvidivo iskazivali svoja mišljenja i (ne)zadovoljstvo.

– Bila sam svesna stanja u državi. “Studio B” je bila nezavisna stanica na kojoj je poštovana sloboda govora i tu se moglo govoriti. Narod je i hvalio i vređao. Nismo znali šta nas čeka. Dobijala sam i svakakve pretnje, ali, ignorisala sam ih. Sve je to u opisu posla.

Ostvarila je svaki kontakt koji je poželela, u emisiju je zvala svakoga za koga je smatrala da ima šta da kaže. Opet, nije se libila ni da svoje goste (pa i gledaoce) zaustavlja, kada je smatrala da nemaju šta da kažu.

– Dovodila sam u emisiju ljude iz različitih sfera života. Svako od njih je imao svoju svrhu zbog kojeg je sedeo prekoputa mene. Mislila sam da se nikada neću pokajati zbog toga što sam nekoga dovela u svoju emisiju, međutim, bilo je trenutaka kada mi nije bilo lako. U emisiji u kojoj je gostovala Jelena Karleuša sam želela usred emsije da je zamolim da napusti studio. Devojka je bila previše drska bez razloga. Ponašala se kao da se nalazi u sudnici, pred porotom. Videlo se da je u svima nama videla neprijatelje. Bez ikakvog povoda. Nisam ništa uradila iz poštovanja prema svojoj profesiji i svojim gledaocima.

Dešavalo joj se da joj gost otkaže gostovanje par sati pred početak emisije. Priznaje da se snalazila na razne načine. Pozivala je druge relevantne goste da zauzmu to mesto, a kada nije uspevala, pozvala bi neku drugaricu u pomoć ili bi prosto ostavila prazno mesto za to veče.

Svakome su potrebni dobri novinari

Postojali su ljudi koji su verovali u nju kada je bila na početku karijere. Mlađim kolegama je oduvek savetovala da se bore svakodnevno, bez prestanka.

– Čovek nikada ne bi trebalo da radi ono što ne želi i ne voli. Novinarski posao je nešto čemu se posvećuje ceo život. To traje, oduzima dragoceno vreme, nema drugog života. Uvek kažem kolegama koji tek počinju da prestanu da traže opravdanja za svoj neuspeh, da kvalitetni novinari uvek dobro prolaze. Takvi ljudi su primećeni već za vreme studija.

Ona je žena kojoj se retko ko suprotstavlja. Ima jak karakter. Kaže da to nije gluma, niti taktika, da jedan novinar koji ima neke ciljeve mora biti takav kako bi opstao. Ona ima sreće, pa je po prirodi jakog karaktera, kaže da nikada nikoga nije htela da zaplaši svojim stavom. U njenom radu nema nikakvog šablona, sve je iscenirano situacijom u kojoj se nalaze društvo i država.

Na samom vrhu, zahvaljujući svom kvalitetu, žena koja otvara oči narodu, otkriva da ništa ne radi planski, da mrzi dugoročne planove.

– Priznajem, nemam nikakvih ambicija. Nikada nisam volela planiranje budućnosti. Nemam viši cilj. Hoću da radim ono što volim, koliko mogu, dokle god  mogu. Radiću svoj posao dok narod bude želeo da me gleda i sluša, dok narodu budem zanimljiva – zaključuje Olja Bećković, jedna od najjačih i najboljih novinara današnjice.

The post Olja Bećković: Nemam nikakvih ambicija! appeared first on Moodiranje.