Uspeh koji se gradio godinama

Uspešna žena koja je dobila nagradu „Osvajanje slobode“ koji dodeljuje fond “Maja Tasić Maršićević” i nagradu “Dušan Duda Timotijević” koju dodeljuje časopis “TV Novosti”, glumica, novinarka, kao i voditeljka emisije “Utisak nedelje”. Na početku karijere imala je samo završen Fakultet dramskih umetnosti i teret očevog imena u svojoj biografiji. Vremenom, voljom i trudom uspela je da dostigne veliki uspeh kao novinarka i voditeljka jedne veoma gledane emisije političkog karaktera.

“Gluma je bila nešto što me jednostavno nije privlačilo. Mislila sam da time želim da se bavim, ali, ipak, to nije bilo to. U tom periodu oko 1991.godine sam se, usled političkih promena i u periodu kada su svi težili ka rušenju režima Slobodana Miloševića, našla bez ikakvog iskustva kao novinar na televiziji “Studio B”, koja je obeležila dobar deo moje karijere.”

Od samog početka se izdvajala kao novinar, međutim, gledali su je kao ćerku poznatog pisca, Matije Bećkovića, na šta ona kaže da joj to nije uvek pomagalo u karijeri i da je za neke i dan danas samo ćerka poznatog pisca.

– Kada se bavite javnim poslom, uvek morate da računate da će neko tražiti neki izgovor zbog vašeg postojanja na javnoj sceni. Kao što se kaže – “sve u rok službe”. Ja sam prestala da budem ćerka Matije Bećkovića u onom momentu kada sam se rodila. Tada sam dobila svoj identitet, ono što sam i dan danas.

“Utisak nedelje” kao stanje svesti

Njena emisija je gledana baš zato što pokušava da narodu približi istinu, da podigne nivo svesti o dešavanjima u našoj zemlji. “Utisak nedelje” je smišljen 1991. godine, a do tada nije postojao sličan format emisije u kojoj su se gledaoci javljali i nepredvidivo iskazivali svoja mišljenja i (ne)zadovoljstvo.

– Bila sam svesna stanja u državi. “Studio B” je bila nezavisna stanica na kojoj je poštovana sloboda govora i tu se moglo govoriti. Narod je i hvalio i vređao. Nismo znali šta nas čeka. Dobijala sam i svakakve pretnje, ali, ignorisala sam ih. Sve je to u opisu posla.

Ostvarila je svaki kontakt koji je poželela, u emisiju je zvala svakoga za koga je smatrala da ima šta da kaže. Opet, nije se libila ni da svoje goste (pa i gledaoce) zaustavlja, kada je smatrala da nemaju šta da kažu.

– Dovodila sam u emisiju ljude iz različitih sfera života. Svako od njih je imao svoju svrhu zbog kojeg je sedeo prekoputa mene. Mislila sam da se nikada neću pokajati zbog toga što sam nekoga dovela u svoju emisiju, međutim, bilo je trenutaka kada mi nije bilo lako. U emisiji u kojoj je gostovala Jelena Karleuša sam želela usred emsije da je zamolim da napusti studio. Devojka je bila previše drska bez razloga. Ponašala se kao da se nalazi u sudnici, pred porotom. Videlo se da je u svima nama videla neprijatelje. Bez ikakvog povoda. Nisam ništa uradila iz poštovanja prema svojoj profesiji i svojim gledaocima.

Dešavalo joj se da joj gost otkaže gostovanje par sati pred početak emisije. Priznaje da se snalazila na razne načine. Pozivala je druge relevantne goste da zauzmu to mesto, a kada nije uspevala, pozvala bi neku drugaricu u pomoć ili bi prosto ostavila prazno mesto za to veče.

Svakome su potrebni dobri novinari

Postojali su ljudi koji su verovali u nju kada je bila na početku karijere. Mlađim kolegama je oduvek savetovala da se bore svakodnevno, bez prestanka.

– Čovek nikada ne bi trebalo da radi ono što ne želi i ne voli. Novinarski posao je nešto čemu se posvećuje ceo život. To traje, oduzima dragoceno vreme, nema drugog života. Uvek kažem kolegama koji tek počinju da prestanu da traže opravdanja za svoj neuspeh, da kvalitetni novinari uvek dobro prolaze. Takvi ljudi su primećeni već za vreme studija.

Ona je žena kojoj se retko ko suprotstavlja. Ima jak karakter. Kaže da to nije gluma, niti taktika, da jedan novinar koji ima neke ciljeve mora biti takav kako bi opstao. Ona ima sreće, pa je po prirodi jakog karaktera, kaže da nikada nikoga nije htela da zaplaši svojim stavom. U njenom radu nema nikakvog šablona, sve je iscenirano situacijom u kojoj se nalaze društvo i država.

Na samom vrhu, zahvaljujući svom kvalitetu, žena koja otvara oči narodu, otkriva da ništa ne radi planski, da mrzi dugoročne planove.

– Priznajem, nemam nikakvih ambicija. Nikada nisam volela planiranje budućnosti. Nemam viši cilj. Hoću da radim ono što volim, koliko mogu, dokle god  mogu. Radiću svoj posao dok narod bude želeo da me gleda i sluša, dok narodu budem zanimljiva – zaključuje Olja Bećković, jedna od najjačih i najboljih novinara današnjice.

The post Olja Bećković: Nemam nikakvih ambicija! appeared first on Moodiranje.

Što se pozorišta tiče, i tu je lista predstava u kojima je igrala prilično duga, između ostalog: Sirano od Beržeraka, Maska, Trinidad, Mala noćna muzika, Tri frtalja Beograda, Bilo jednom u Beogradu, Elvis je živ…
Snimila je za PGP-RTS, CD sa muzikom iz predstava “Trinidad” i gostovala kao izvođač na CD-u “Uspavanke za bebe i malu decu”.
Od decembra 2008. piše mesečne kolumne za najstariju i najcenjeniju dnevnu novinu u Srbiji – dnevni list Politika. Zbirku tih kolumni, pod nazivom “Jednostavni ljudi” objavila je izdavačka Plato. Predgovor za ovu knjigu je napisao veliki pisac David Albahari.
Magazin moodiranje.rs vam donosi ekskluzivan intervju sa Ivanom Mihić, jednom od najlepših žena i najplodotvornijom umetnicom Srbije.

Da li ste i kao devojčica želeli i maštali da budete glumica, kada ste odlučili da se bavite glumom i kako su na to reagovali Vaši roditelji?

– Da, oduvek sam želela da se bavim glumom i priželjkivala da se nađem na pozorišnoj sceni. Iz te potrebe sam sa devet godina upisala baletsku školu “Luj Davičo” i završila osnovno četvorogodišnje baletsko obrazovanje, a često sam organizovala, u dvorištu zgrade u kojoj smo živeli, pozorišne predstave koje su uglavnom gledali naši roditelji i prijatelji. Naplaćivali smo i ulaznice koje su nam posle služile za džeparac. Organizacijom tih predstavica sam zapravo najavila i sklonost ka profesiji kojom sam se takođe kasnije bavila a to je produkcija. Sve pomenuto je uticalo na to da moji roditelji nisu nimalo bili začuđeni što sam odabrala Fakultet dramskih umetnosti i, pre svega glumu – za svoj osnovni poziv.

Po Vašem mišljenju, uloga koja je obeležila vašu do sadašnju glumačku karijeru i sa kojom vas publika najviše povezuje je koja uloga?

– Mislim da je to više uloga. U pozorištu možda Puslica u kultnoj predstavi ”Neki to vole vruće” koju sam igrala punih 14 godina ali i Matilda u hit predstavi ”Trinidad” za koju smo snimili i CD. Na televiziji uloga u seriji ”Gore dole”, na filmu uloga u ostvarenju ”Mehanizam” za koji sam dobila i međunarodnu nagradu za najbolju glumicu na Internacionalnom filmskom festivalu u Aleksandriji (Egipat).

Koji su to likovi koje ste tumačili, a koji imaju najviše sličnosti, odnosno, suprotnosti sa Vama i Vašim karakterom u privatnom životu?

– Najviše sličnosti po karakteru možda ima Kiki u seriji ”Gore dole”. Potpuno suprotne od mene su, na primer: Divna u seriji ”Moj rođak sa sela”, Emilija u ”Vojnoj akademiji”, Ćora i Niki u ”Kupi mi Eliota”… Ah, igrala sam dosta uloga koji nemaju sličnosti sa mnom kao i one koje imaju samo u pojedinim krakternim crtama. Na primer, Snežana u ”Mehanizmu” je borac a sebe smatram osobom koja ne odustaje i koja se bori.

Da li ste ikad imali neke glumačke uzore, ljude koji su vam bili inspiracija i podstrek da opstanete i uspete u svom poslu?

– Inspiracija i podstrek su mi uvek bili i biće ljudi koje volim i poštujem, kao i publika za koju stvaram.

Da li ste i kada, bili u situaciji kada Vam je bilo dosta glume, da ste zažalili što se bavite tim poslom i da ste želeli da se povučete?

– Ne, nikada nisam zažalila jer mnogo volim ovaj posao, pokreće me i ispunjava maksimalno. Međutim, postoje još neki faktori koji utiču na mogućnost da dođe do zamora o kome govorite a to je stanje na kulturnoj sceni, manjak dobrih projekata… Kada to osetim okrećem se uvek spremnom ”planu B”. Imam mnogo interesovanja u životu a neka od njih sam uspela i da ostvarim. Školovala sam se za glumicu a bavila sam se i filmskom produkcijom i producirala četiri igrana filma koja su dobila mnogo domaćih i međunarodnih nagrada. Već par godina bavim se pisanjem koje me takođe ispunjava. U pisanju ne postoje granice, to jest granica je samo moja mašta. Volim i da slikam, tako da…nikad se ne zna šta ću još pokušati u životu da uradim. Mnogo je važno usuđivati se i praviti iskorake. Rizično je i neizvesno pa se zato mora promišljeno delati, obrazovati i verovati u sebe. Uvek sam spremna da nešto možda neće uspeti, ali bar znam da sam pokušala svim svojim snagama da to što sam započela uradim najbolje što mogu u tom trenutku.

Koji film ili serija koju ste snimili su Vam najdraži u karijeri?

– Film ”Mehanizam” je svakako jedan od projekata koji spadaju u tu kategoriju.

Pretpostavljam da se dugo bavite pisanjem. Kada ste i kako odlučili da svoje pisanije pretočite u romane koje ste do sada izdali i one sjajne kolumne koje čitamo u “Politici”?

– Od decembra 2008. pišem mesečne kolumne za dnevne novine ‘’Politika’’ a izdavačka kuća ‘’Plato’’ objavila je pre nekoliko meseci zbirku odabranih kolumni pod nazivom ‘’Jednostavni ljudi’’ za koju je predgovor napisao izuzetni pisac David Albaharu, što mi predstavlja posebnu čast. U izdavačkoj kući Laguna objavljen mi je prvi roman ‘’Moj jedini život’’ koji već ima tri izdanja kao i roman ‘’Led’’ koji je već drugu godinu za redom ušao u 20 najčitanijih knjiga u Narodnim bibliotekama u Srbiji a 2010. ušao u 5 najotkupljivanijih knjiga od strane Narodnih biblioteka na konkursu Ministarstva kulture Srbije. Taj roman je dramatična ispovest četrdesetpetogodišnjeg arhitekte Justina Arsenića koji se sredinom devedesetih godina iselio iz Srbije u Čikago, i koji se sada suočava sa onim tipičnim emigrantskim osećanjem, citiraću jednu njegovu rečenicu: ‘’Živim u tuđini – tuđ život, a pitanje je da li bih i u “svojini” živeo svoj.’’ Roman je i priča o suočavanju sa samim sobom, o strastima i previranjima, o iskonskom bolu, o autodestrukciji kao posledici… To je priča i o svim onim mladim ljudima koji su u vremenima ekonomskih stranputica, nedefinisanih revolucija, strašnih političkih grešaka pokušali da svoj životni put nastave na nekom drugom mestu, nadajući se da će tamo pronaći sreću. Teme mojih romana su otuđenje, usamljenost i potreba i potraga za ljubavlju. Pišem “očima, ušima, srcem i dušom” to jest, posmatram svet i dešavanja oko sebe, osluškujem ga, osećam i pokušavam da razumem. Otuda i moja potreba za pisanjem.

Šta smatrate svojim najvećim dosadašnjim uspehom u karijeri?

– Svestranost i usuđivanje da se promišljeno upustim u nepoznato, a promišljeno ulaženje u nepoznato podrazumeva do-edukaciju, istraživački rad i mnogo uloženog vremena i nerava.

Šta možemo u skorije vreme da očekujemo od Vas što se tiče glumačke profesije, kao i pisanja?

Upravo se emituje serija ”Vojna akademija” u kojoj igram ulogu Emilije, a najavljuje se i snimanje nastavka. Završila sam i ulogu u tv drami ”(Samo)ubica” iz serijala ”Zaboravljeni umovi Srbije”, reditelja Petra Stanojlovića a dobila sam ponudu za ulogu u još jednoj seriji. Što se pisanja tiče, lagano završavam svoj novi roman.

Poruka našim čitaocima?

– Nastavite da mislite svojom glavom!

The post Umetnost je rad na sebi: Ivana Mihić appeared first on Moodiranje.

Jasna je meni cela ta priča o Edipu, čak ne mogu ni da krivim nekoga što je pošao tim, edipovskim putem. Prva reč koju izgovorimo: mama. Onda nas Dragan Laković poduči da je najlepša mama na svetu naša mama. Zatim kad malo stasamo, vidimo da se čak ni Čola, dasa koji je žario i palio duž cele Juge onomad, ne libi da kaže „Ti nikad nećeš biti kao moja mati“. Čak ni svetski poznate face nisu mogle a da ne pošalju poruku: „And mother always told me – be careful of who you love…” ili u prevodu “što bi rekao Majkl Džekson, svaka će da te zezne kao Billie Jean”. Mama neće. Jedna je majka.

To je bolest koja može da inficira i stolara i doktora. Ne bira boju kože, očiju, stručnu spemu, ni da li su mu kvarni zubi. Jednostavno, ili jeste ili nije. I nažalost, uglavnom je neizlečivo. E sad, stvar je afiniteta i želje da li želite da potrošite ogromno vreme i energiju u trci za (uglavnom već unapred izgubljeno) prvo mesto sa mamom. Doduše, možda bude i zabavno, jer mora da je i sam Edip bio izuzetan i zabavan tip kad je uspeo da zezne Sfingu, zoomorfnu opasnicu. Svakako, moj vam je savet da nazujete najbrže cipele i bežite.

Iz zabave sam pitala drage muškarce “Zašto je mama bolja od njihovih žena/devojaka”. Neki odgovori jesu bili zabavni, a neki…pa odlučite sami.

Stanko Nikolić, novinar

• Moja mama je BOLJA od moje devojke jer: Mama kuva svaki dan drugo jelo – a devojka danas kajganu, sutra jaje na oko, prekosutra neku čorbicu (baš onako bistru), pa onda opet obrne krug počevši od kajgane.
• Mamine sudove NIKADA nisam oprao.
• Od maminog pasulja me ne muči stomak tri dana.
• Mama me nikad ne pita “zašto sam se napio”.
• Mama mi pegla košulje i nikad ne kaže “da ne zna jer je je*e kragna”.
• Mama u mašinu ubaci i Lenor, a devojka ne iako flaša od litar i po Lenora stoji tik uz mašinu (možda misli da je za dekoraciju, prim.autora).
• Mama me ne bombarduje SMS porukama dok radim.
• Mama me ne pita gde planiram da izađem “za onaj tamo vikend”.
• Mama me ne smara sa svojim predlozima “šta bi trebalo da obučem”.

Janko, inženjer

Jel mi’ nećeš napisati ime tamo?… Ne? Ima Goca da me ubije… Dobro… Pa znaš lepo mi je sve to, brak i zajednički život, ali bre nekako mama je mama… Zašto? Pa pojma nemam… Evo na primer, sad meni Goca spremi ručak, i sve je to lepo i ukusno, solidno, mislim ne baš začinjeno kao što ja volim, eksperimentiše bre non-stop te ovaj začin, te ovaj sos… Mislim ajd’ sad. Sve to ona lepo spremi, al’ znaš nekako nije to – to. Što nije? Pa moram da sklonim sa stola, haha… Ej, a jesi li sigurna da neće nigde ime da mi izađe?

Jovan, student

Da ti kažem nešto: Mama je keva! Pojma nemam što, ali je zakon. Nikad nije u kanalu, nikad joj ništa nije teško. Nema kao boooli mee, knjaaavaaa mi see i te fore. Jedna je mama, keve mi.

Rajko, radnik obezbeđenja

Šta – moja mama? Ej, pa ta je po ceo dan radila, a mi ipak uvek bili opeglani i naranjeni. Nikad za ton više kad priča sa ocem. Red, red se neki znao. A ova moja – ceo dan gunđa. Radi osam sati, šta bi htela zahvalnicu? Te boli kad dobije, te nije se naspavala – mali plakao celu noć. Pa ko će da ustane? Dete, bre majku traži!

Буздован Удуши

НАРАВНО ДА ЈЕ МОЈА МАМА БОЉА ОД ОВЕ КАКО СЕ КАЖЕ ЈЕБОТЕ А ДА ЂЕВОЈКЕ ЈЕРБО ОВЕ ДАНАШЊЕ ЂЕВОЈКЕ НИШТА НЕЗНАДУ ГУСКЕТИНЕ! ЈА БИО ТАКО ЈЕДНОЧ СНЕКУ БОЈАНУ ИЗГРАД ЛЕПА Ј*ЕБО ЈЕ ЈА ПАС У ПРКНО АЛ НИШТА НЕЗНА НЕЗНА НИ КУВАТИ НИ ПРАТИ МИ НОГЕ НИ НИШТА ШТО МОЈА МАТЕР СВЕ ТО ЗНА! САМО ОЋЕ У НЕКЕ ТАМО ШОПИНГЕ И ДА ЈОЈ СЕ КУПИ ОВО КУПИ ОНО ДОПУНИ МОБИЛАН СТРАШНО ЈЕ ТО ЗАХТЕВНО ЉУДИ МОЈИ, ДОШЛО МИ ДА ЈОПАУЧИМ ПО БРЊИЦИ П*ИЗДА ЈОЈ СТРИНИНА НЕКИДЕ МАМИ И ДЊОЈЗИ ТРАЖИ КАО ШТО МОЈА МАТЕР МЕНЕ ОДРАНИЛА ОВАКО ДОБРА И ПОШТЕНА БО ЈЕ ЈА КАК САМ ЈЕ ВОЛО. НЕЗНАМ ДА ЛИ БИ БИЛО ПРОАКТИВНО ОД МЕНЕ КАД БИ РЕКО ДА НИШТА ЖЕНЕ НЕВАЉАЈУ САМО ЗА Ј*ЕБАТИ ЈЕРБО КО ЋЕ НАМ ПОТОМСТВО НАПРАВИТИ БОЉЕ НЕГО МИ ШТО НИСМО ИЗДАЈНИЦИ СРБСКОГ РОДА НЕЋЕ МИ БОРИС ТАДИЋ ДЕТЕ ПРАВИТИ. ЈОШ ЈЕДНОЧ ДА РЕЧЕМ ЖЕНЕ ОВЕ НИШТА НЕВАЉАДУ МАТЕР ЈЕ МАТЕР ПИ*ЗДА ЛИ ЈОЈ МАТЕРИНА!

Mare, barmen

Pa i nije da je bolja. Znaš kako, ja sam sebi i otac i majka, tako da na prvom mestu ja, na drugom mestu neka moja draga (smajli koji se plezi), a na trećem mestu mama. Meni je to ok.

Lav, umetnik

Možda sam ja nakrivo nasađen, ali ne mogu da poredim majku i devojku. Hipotetički: šta ako nađeš devojku koja super kuva, a pri tom i dodaje Lenor u mašinu i zna da opegla kragnu. Uostalom nisam ni ja bez ruku, pa mogu lagano peglu u ruke, a i znam da savijem sarmu, doduše ne kao što će to da uradi neka tetka, ali je više nego jestiva.

De facto – ima raznih mama, a i raznih sinova. Mada moram da priznam, da čak i ja kao ćera nisam imuna na to da bar ponekad budem edipovka, pa poželim da me neko bezuslovno mazi, pazi ,ušuška, postavi mi ručak, donese šerbet u krevet. A niko to ne radi tako kao mama, zar ne?

The post Pitali smo muškarce: Zašto je mama bolja od devojke appeared first on Moodiranje.