fbpx

Umetnost je rad na sebi: Ivana Mihić

Ivana Mihić je srpska glumica koja svoju glumačku karijeru počela sa svega devet godina tumačeći ulogu starije sestre u filmu “Srećna porodica”.

2

Od 1984. i uloge u filmu “Varljivo leto ‘68” njena glumačka karijera krenula je uzlaznom putanjom, pa su tako usledile filmovi i serije: Oktobarfest, Roman o Londonu, Sarajevske priče, Najtopliji dan u godini, Napadač, Srećni ljudi, Terasa na krovu, Gore dole i mnogi drugi filmski i televizijski projekti.

Što se pozorišta tiče, i tu je lista predstava u kojima je igrala prilično duga, između ostalog: Sirano od Beržeraka, Maska, Trinidad, Mala noćna muzika, Tri frtalja Beograda, Bilo jednom u Beogradu, Elvis je živ…
Snimila je za PGP-RTS, CD sa muzikom iz predstava “Trinidad” i gostovala kao izvođač na CD-u “Uspavanke za bebe i malu decu”.
Od decembra 2008. piše mesečne kolumne za najstariju i najcenjeniju dnevnu novinu u Srbiji – dnevni list Politika. Zbirku tih kolumni, pod nazivom “Jednostavni ljudi” objavila je izdavačka Plato. Predgovor za ovu knjigu je napisao veliki pisac David Albahari.
Magazin moodiranje.rs vam donosi ekskluzivan intervju sa Ivanom Mihić, jednom od najlepših žena i najplodotvornijom umetnicom Srbije.

Da li ste i kao devojčica želeli i maštali da budete glumica, kada ste odlučili da se bavite glumom i kako su na to reagovali Vaši roditelji?

– Da, oduvek sam želela da se bavim glumom i priželjkivala da se nađem na pozorišnoj sceni. Iz te potrebe sam sa devet godina upisala baletsku školu “Luj Davičo” i završila osnovno četvorogodišnje baletsko obrazovanje, a često sam organizovala, u dvorištu zgrade u kojoj smo živeli, pozorišne predstave koje su uglavnom gledali naši roditelji i prijatelji. Naplaćivali smo i ulaznice koje su nam posle služile za džeparac. Organizacijom tih predstavica sam zapravo najavila i sklonost ka profesiji kojom sam se takođe kasnije bavila a to je produkcija. Sve pomenuto je uticalo na to da moji roditelji nisu nimalo bili začuđeni što sam odabrala Fakultet dramskih umetnosti i, pre svega glumu – za svoj osnovni poziv.

Po Vašem mišljenju, uloga koja je obeležila vašu do sadašnju glumačku karijeru i sa kojom vas publika najviše povezuje je koja uloga?

– Mislim da je to više uloga. U pozorištu možda Puslica u kultnoj predstavi ”Neki to vole vruće” koju sam igrala punih 14 godina ali i Matilda u hit predstavi ”Trinidad” za koju smo snimili i CD. Na televiziji uloga u seriji ”Gore dole”, na filmu uloga u ostvarenju ”Mehanizam” za koji sam dobila i međunarodnu nagradu za najbolju glumicu na Internacionalnom filmskom festivalu u Aleksandriji (Egipat).

Koji su to likovi koje ste tumačili, a koji imaju najviše sličnosti, odnosno, suprotnosti sa Vama i Vašim karakterom u privatnom životu?

– Najviše sličnosti po karakteru možda ima Kiki u seriji ”Gore dole”. Potpuno suprotne od mene su, na primer: Divna u seriji ”Moj rođak sa sela”, Emilija u ”Vojnoj akademiji”, Ćora i Niki u ”Kupi mi Eliota”… Ah, igrala sam dosta uloga koji nemaju sličnosti sa mnom kao i one koje imaju samo u pojedinim krakternim crtama. Na primer, Snežana u ”Mehanizmu” je borac a sebe smatram osobom koja ne odustaje i koja se bori.

Da li ste ikad imali neke glumačke uzore, ljude koji su vam bili inspiracija i podstrek da opstanete i uspete u svom poslu?

– Inspiracija i podstrek su mi uvek bili i biće ljudi koje volim i poštujem, kao i publika za koju stvaram.

Da li ste i kada, bili u situaciji kada Vam je bilo dosta glume, da ste zažalili što se bavite tim poslom i da ste želeli da se povučete?

– Ne, nikada nisam zažalila jer mnogo volim ovaj posao, pokreće me i ispunjava maksimalno. Međutim, postoje još neki faktori koji utiču na mogućnost da dođe do zamora o kome govorite a to je stanje na kulturnoj sceni, manjak dobrih projekata… Kada to osetim okrećem se uvek spremnom ”planu B”. Imam mnogo interesovanja u životu a neka od njih sam uspela i da ostvarim. Školovala sam se za glumicu a bavila sam se i filmskom produkcijom i producirala četiri igrana filma koja su dobila mnogo domaćih i međunarodnih nagrada. Već par godina bavim se pisanjem koje me takođe ispunjava. U pisanju ne postoje granice, to jest granica je samo moja mašta. Volim i da slikam, tako da…nikad se ne zna šta ću još pokušati u životu da uradim. Mnogo je važno usuđivati se i praviti iskorake. Rizično je i neizvesno pa se zato mora promišljeno delati, obrazovati i verovati u sebe. Uvek sam spremna da nešto možda neće uspeti, ali bar znam da sam pokušala svim svojim snagama da to što sam započela uradim najbolje što mogu u tom trenutku.

Koji film ili serija koju ste snimili su Vam najdraži u karijeri?

– Film ”Mehanizam” je svakako jedan od projekata koji spadaju u tu kategoriju.

Pretpostavljam da se dugo bavite pisanjem. Kada ste i kako odlučili da svoje pisanije pretočite u romane koje ste do sada izdali i one sjajne kolumne koje čitamo u “Politici”?

– Od decembra 2008. pišem mesečne kolumne za dnevne novine ‘’Politika’’ a izdavačka kuća ‘’Plato’’ objavila je pre nekoliko meseci zbirku odabranih kolumni pod nazivom ‘’Jednostavni ljudi’’ za koju je predgovor napisao izuzetni pisac David Albaharu, što mi predstavlja posebnu čast. U izdavačkoj kući Laguna objavljen mi je prvi roman ‘’Moj jedini život’’ koji već ima tri izdanja kao i roman ‘’Led’’ koji je već drugu godinu za redom ušao u 20 najčitanijih knjiga u Narodnim bibliotekama u Srbiji a 2010. ušao u 5 najotkupljivanijih knjiga od strane Narodnih biblioteka na konkursu Ministarstva kulture Srbije. Taj roman je dramatična ispovest četrdesetpetogodišnjeg arhitekte Justina Arsenića koji se sredinom devedesetih godina iselio iz Srbije u Čikago, i koji se sada suočava sa onim tipičnim emigrantskim osećanjem, citiraću jednu njegovu rečenicu: ‘’Živim u tuđini – tuđ život, a pitanje je da li bih i u “svojini” živeo svoj.’’ Roman je i priča o suočavanju sa samim sobom, o strastima i previranjima, o iskonskom bolu, o autodestrukciji kao posledici… To je priča i o svim onim mladim ljudima koji su u vremenima ekonomskih stranputica, nedefinisanih revolucija, strašnih političkih grešaka pokušali da svoj životni put nastave na nekom drugom mestu, nadajući se da će tamo pronaći sreću. Teme mojih romana su otuđenje, usamljenost i potreba i potraga za ljubavlju. Pišem “očima, ušima, srcem i dušom” to jest, posmatram svet i dešavanja oko sebe, osluškujem ga, osećam i pokušavam da razumem. Otuda i moja potreba za pisanjem.

Šta smatrate svojim najvećim dosadašnjim uspehom u karijeri?

– Svestranost i usuđivanje da se promišljeno upustim u nepoznato, a promišljeno ulaženje u nepoznato podrazumeva do-edukaciju, istraživački rad i mnogo uloženog vremena i nerava.

Šta možemo u skorije vreme da očekujemo od Vas što se tiče glumačke profesije, kao i pisanja?

Upravo se emituje serija ”Vojna akademija” u kojoj igram ulogu Emilije, a najavljuje se i snimanje nastavka. Završila sam i ulogu u tv drami ”(Samo)ubica” iz serijala ”Zaboravljeni umovi Srbije”, reditelja Petra Stanojlovića a dobila sam ponudu za ulogu u još jednoj seriji. Što se pisanja tiče, lagano završavam svoj novi roman.

Poruka našim čitaocima?

– Nastavite da mislite svojom glavom!

 

2 Komentara

Komentari