“Боже, свуда сам те тражио,
а ти си био у мени,
а ја сам био ван себе.”

Блажени Августин

Питаш сете моје, шта је то што треба дa браниш?
Дођи да видиш.
Можда сазнаш када се нађеш на месту нашег преображења и наших одговора.

Дођеш на КиМ, мислиш наћи ћеш нешто, а нађеш себе.
Опију те иконе, звона, векови. Ходаш истим стазама којима су ходали сви владари и сви свети, и они обични мали људи који су га чували, као што се чува нешто своје, део себе.

И мислиш, Дечани су високи 500 метара, Пећка патријаршија је сва у злату, Богородица Љевишка је  на неком узвишењу, Архангели су грандиозни… а онда видиш исто то, али другачијим очима. Распукну се делови душе као живе ране и почнеш да гледаш погледом за који ниси ни знао да постоји у теби.

Не примећујеш ни туђе хорде разјарене, ни туђе заставе, ни туђи говор… све те некаква радост обузима, јер ти сећање копа по сопственој души и спаја се са срцем.

И криво ти што ниси ти тај Душан и тај Лазар и тај Стефан и тај Милутин и што тада ниси ходао овуда и живео, имао своје дворце и виногорја и светиње и љубе љубљене. И што ти ниси једна од њих која чека свог велможу и ратника, владара и љубљеног…
Пробудиш сва чула.

Пустиш да те носе мириси тамјаном натoпљене земље, толико натопљене да се онај смртоносни уранијум и не осећа. Онај мали, танак слој новије историје. Ништаван и јадан у односу на слој крви и тамјана, на земљу сву од мрвица причешћа које једино овде могу да падну а да те не стрепиш, на наталожене векове. Тај слој новијег времена кога може да одува један обичан поветарац са Превалца одакле се виде цело Косово и Метохија, са места одакле су се чували сви бедеми ове земље, са нашег Олимпа.

И кренеш даље… Умију те и разбуде Бистрице, све три, као свето тројство, изникле поред манастира или манастири поред њих. Наше свете воде. Шара те очешља, Ново Брдо протегне,  Бањска покаже пут, Грачанива одене у рухо познања.

И спреман си… А где је  литургија, где се дели нафора?
Цела ти је земља овде литургија… не знаш где би од милине звукова молитве. Нафора ти је већ у руци јер си на светој земљи. Ходаш тако по њој и мислиш како ћеш да урониш дубоко у прошлост а урањаш у себе, све дубље и дубље.

Схватиш да си на оној тачки где време не постоји, где је враћање уназад уствари корак напред. На оној тачки одакле се креће у истину. Да си на прапочетку, а да је све ово пре КиМ био неки други живот и неко магновење од живота.

И заборавиш шта си оно хтео да питаш, откријеш, пронађеш? Не умеш ни да кажеш. Само се неко пространство прелива по теби и неко ћутање. И буде ти јасно да ћутати уствари значи осећати, да хранити значи бранити, да за небо постоји и друга реч на којој стојиш. И жао ти да га оставиш, као што је мајци жао да остави дете у колевци, као што је оцу жао да остави  прву бразду…

Уђеш у аутобус, руке празне а пуне, желудац гладан а сит, срце сломљено, а цело. Чује се куцање.
Видиш оно што не видиш и схваташ да то што не видиш – то треба да браниш.
И кренеш… благословено и тихо… хвата те умор, склапаш очи  и почињеш да сањаш… осећаш мирис фресака, чујеш биљбиљ поје, уста ти се скупљају од Очанског грожђа, душа ти се мешкољи по Метохијској равници, Косово ти узглавље. Спаваш… пробуђен.

То је та моја Света земља… ко je каo ја тако не доживи тај боље да није ни долазио.
Ко се није усудио да дође, боље да се није дрзнуо ни да помисли.
Није ово парче неба на земљи ничија играчка, али је свачија задња.
Овде Бог са Превалца решава све по својој мери.

Не браниш ти, дете моје, Косово и Метохију. Косово и Метохија у теби су одбрана.

Радмила Кнежевић, октобар 2019, Призрен

The post Radmila Knežević: Ne braniš ti, dete moje Kosovo i Metohiju. Kosovo i Metohija u tebi su odbrana appeared first on Moodiranje.

Hristos je svojim paradoksalnim prisustvom u ovom svetu, prisustvm Boga u ovom svetu, jednom zauvek spojio i stopio tri reči u jedno: „istina, put i život“.

Te tri reči danas, hodajući Kosovom i Metohijom, mogli smo da čujemo ako smo i za trenutak otvorili svoje uši za reč Božiju. Istina, put i život. Te reči čuli smo i od Vladike Atanasija, koji nam je govorio o istini, putu i životu, tj, o Hristu. Nekoliko puta, neko je na tu divnu sliku, bacao neke male mrlje, ili su one slučajno padale, govoreći kako ovde, na Kosovu i Metohiji ima malo ljudi, kako je nešto izgubljeno. I onda sam razgovarao sa Vladikom Atanasijem i Vladikom Maksimom i govorio im nešto što mi je došlo na um, a što mislim da je važno i to hoću sa vama da podelim:

Ovde ništa nije izgubljeno. Ovde je ono što je nađeno, ovde je ono što je Hristovo.

Jer ako pažljivo čitamo Sveto Jevanđelje, videćete da Hristos nikad ne obraća toliko pažnju na one koji se tiskaju oko njega, nego na one koji su negde u žbunju sklonjeni kao onaj Zakej pod drvetom i njima se obraća po imenu. I kaže njemu, na primer: „Zakeju, siđi brzo, s tobom danas hoću večerati“.

Zato sam nekako imao pomisao da ovde, na Kosovu i Metohiji, treba stalno ponavljati one Hristove reči „ne boj se, stado malo“, i da se stalno treba podsećati da za Hrista Boga ništa od onog njegovog nije izgubljeno.

Dobro znate da je on došao da spase i sabere ono što je izgubljeno. I sad ću se usuditi da u kratkim crtama, iako sam ja od onih koji tvde i koji se tako ponašaju, da ne treba da obožavamo svoje starce, oce, učitelje, niti da im se klanjamo. Čak sam zastupnik toga da treba da im se suprotstavljamo, da sa njima razgovaramo i da nema nikakvog idolopoklonstva u našem sinovstvu ili njihovom očinstvu. Ali tako se sećajući Hrista i Jevanđelja, setio sam se nečega što je vrlo važno da kažem vama, ne zbog prisustva ovoga ili onoga, nego zbog vas.

Imao sam priliku da gledam pastirski rad Vladike Atanasija, njegovog odnosa prema ljudima. Zapazio sam nedavno razmišljajući, kako je on baš tako, verovatno slično Ocu Justinu, koga ja nisam poznavao, ali sigurno slično Jevanđelju i Hristu, obraćao pažnju na one odbačene. Pa je tako za njega uvek bio važan neki debeli Neđo, neki gluvi Sava, neki sakati, odbačeni čovek. I moram priznati da sam ponekad pomišljao: „Zašto ovaj čovek gubi vreme na te ljude i kad će on da nekako uđe u centar stvari, da se bavi važnim, moćnim, bogatim zvaničnicima, pa da nešto uradimo, da imamo neku korist od toga“.

A evo nakon 25 godina svešteničke službe, shvatio sam da je jedino to ustvari naša služba, da je to ustvari Hristova služba za nas sveštenike koji treba da ličimo na njega, da prizivamo te koji se skrivaju u žbunju, da prizivamo te koje je odbacio ovaj svet, da ih oslovljavamo po imenu, da im kažemo „Zakeju, Petre, Marija, Jelena, dođi“. I ono što je zadivljujuće i što je meni bilo vrlo važno kad sam shvatio:

Nije Hristos hteo da napravi od Zakeja siromaha bogatog Zakeja, ni od siromašnog da napravi bogataša, on je hteo da ga spase. Da mu da spasenje.

Tako o Kosovu i Metohiji, Prizrenu, ne možemo govoriti o brojevima, nego možemo govoriti o spasenju i to bi bila služba naša, služba sveštenička, služba hrišćanska, služba Crkvena. I zato ćemo govoriti o spasenju i zato ćemo tražiti spasenje, zato ćemo žudeti za spasenjem, znajući da nam nema spasenja bez spasitelja.

The post Vladika Grigorije: “Ne boj se, stado malo. Na Kosovu još ništa nije izgubljeno” appeared first on Moodiranje.