ШТА ЈЕ ТО ШТО ТРЕБА ДА БРАНИМ?

“Боже, свуда сам те тражио,
а ти си био у мени,
а ја сам био ван себе.”

Блажени Августин

Питаш сете моје, шта је то што треба дa браниш?
Дођи да видиш.
Можда сазнаш када се нађеш на месту нашег преображења и наших одговора.

Дођеш на КиМ, мислиш наћи ћеш нешто, а нађеш себе.
Опију те иконе, звона, векови. Ходаш истим стазама којима су ходали сви владари и сви свети, и они обични мали људи који су га чували, као што се чува нешто своје, део себе.

И мислиш, Дечани су високи 500 метара, Пећка патријаршија је сва у злату, Богородица Љевишка је  на неком узвишењу, Архангели су грандиозни… а онда видиш исто то, али другачијим очима. Распукну се делови душе као живе ране и почнеш да гледаш погледом за који ниси ни знао да постоји у теби.

Не примећујеш ни туђе хорде разјарене, ни туђе заставе, ни туђи говор… све те некаква радост обузима, јер ти сећање копа по сопственој души и спаја се са срцем.

И криво ти што ниси ти тај Душан и тај Лазар и тај Стефан и тај Милутин и што тада ниси ходао овуда и живео, имао своје дворце и виногорја и светиње и љубе љубљене. И што ти ниси једна од њих која чека свог велможу и ратника, владара и љубљеног…
Пробудиш сва чула.

Пустиш да те носе мириси тамјаном натoпљене земље, толико натопљене да се онај смртоносни уранијум и не осећа. Онај мали, танак слој новије историје. Ништаван и јадан у односу на слој крви и тамјана, на земљу сву од мрвица причешћа које једино овде могу да падну а да те не стрепиш, на наталожене векове. Тај слој новијег времена кога може да одува један обичан поветарац са Превалца одакле се виде цело Косово и Метохија, са места одакле су се чували сви бедеми ове земље, са нашег Олимпа.

И кренеш даље… Умију те и разбуде Бистрице, све три, као свето тројство, изникле поред манастира или манастири поред њих. Наше свете воде. Шара те очешља, Ново Брдо протегне,  Бањска покаже пут, Грачанива одене у рухо познања.

И спреман си… А где је  литургија, где се дели нафора?
Цела ти је земља овде литургија… не знаш где би од милине звукова молитве. Нафора ти је већ у руци јер си на светој земљи. Ходаш тако по њој и мислиш како ћеш да урониш дубоко у прошлост а урањаш у себе, све дубље и дубље.

Схватиш да си на оној тачки где време не постоји, где је враћање уназад уствари корак напред. На оној тачки одакле се креће у истину. Да си на прапочетку, а да је све ово пре КиМ био неки други живот и неко магновење од живота.

И заборавиш шта си оно хтео да питаш, откријеш, пронађеш? Не умеш ни да кажеш. Само се неко пространство прелива по теби и неко ћутање. И буде ти јасно да ћутати уствари значи осећати, да хранити значи бранити, да за небо постоји и друга реч на којој стојиш. И жао ти да га оставиш, као што је мајци жао да остави дете у колевци, као што је оцу жао да остави  прву бразду…

Уђеш у аутобус, руке празне а пуне, желудац гладан а сит, срце сломљено, а цело. Чује се куцање.
Видиш оно што не видиш и схваташ да то што не видиш – то треба да браниш.
И кренеш… благословено и тихо… хвата те умор, склапаш очи  и почињеш да сањаш… осећаш мирис фресака, чујеш биљбиљ поје, уста ти се скупљају од Очанског грожђа, душа ти се мешкољи по Метохијској равници, Косово ти узглавље. Спаваш… пробуђен.

То је та моја Света земља… ко je каo ја тако не доживи тај боље да није ни долазио.
Ко се није усудио да дође, боље да се није дрзнуо ни да помисли.
Није ово парче неба на земљи ничија играчка, али је свачија задња.
Овде Бог са Превалца решава све по својој мери.

Не браниш ти, дете моје, Косово и Метохију. Косово и Метохија у теби су одбрана.

Радмила Кнежевић, октобар 2019, Призрен