fbpx

Vladika Grigorije: “Ne boj se, stado malo. Na Kosovu još ništa nije izgubljeno”

Prilažemo vam deo besede Preosvećenog Episkopa zahumsko-hercegovačkog i primorskog g-dina Grigorija, koju je izgovorio 29. aprila u Prizrenu.

1

Ovih dana neprestano razmišljam o jednoj te istoj temi, naime, čitao sam neku knjigu, ali se sve spojilo i stopilo sa ovom slikom Kosova i Metohije koju danas gledamo, od Peći i Dečana, preko Velike Hoče, evo do Prizrena. Jedna slika koju bi bilo teško i najvećem slikaru naslikati i najboljem pesniku opevati i najboljem piscu opisati. Slika života, slika radosti, slika vaskrsenja, slika vere i nade, slika ljubavi. Nažalost, postoje mnogi detalji koji tu sliku pokušavaju pokvariti, ali ukoliko gledamo Hristovim očima ovaj svet i ljude u njemu, uvek ćemo videti šta je kvarež, a šta je svetlost i istina.

Hristos je svojim paradoksalnim prisustvom u ovom svetu, prisustvm Boga u ovom svetu, jednom zauvek spojio i stopio tri reči u jedno: „istina, put i život“.

Te tri reči danas, hodajući Kosovom i Metohijom, mogli smo da čujemo ako smo i za trenutak otvorili svoje uši za reč Božiju. Istina, put i život. Te reči čuli smo i od Vladike Atanasija, koji nam je govorio o istini, putu i životu, tj, o Hristu. Nekoliko puta, neko je na tu divnu sliku, bacao neke male mrlje, ili su one slučajno padale, govoreći kako ovde, na Kosovu i Metohiji ima malo ljudi, kako je nešto izgubljeno. I onda sam razgovarao sa Vladikom Atanasijem i Vladikom Maksimom i govorio im nešto što mi je došlo na um, a što mislim da je važno i to hoću sa vama da podelim:

Ovde ništa nije izgubljeno. Ovde je ono što je nađeno, ovde je ono što je Hristovo.

Jer ako pažljivo čitamo Sveto Jevanđelje, videćete da Hristos nikad ne obraća toliko pažnju na one koji se tiskaju oko njega, nego na one koji su negde u žbunju sklonjeni kao onaj Zakej pod drvetom i njima se obraća po imenu. I kaže njemu, na primer: „Zakeju, siđi brzo, s tobom danas hoću večerati“.

Zato sam nekako imao pomisao da ovde, na Kosovu i Metohiji, treba stalno ponavljati one Hristove reči „ne boj se, stado malo“, i da se stalno treba podsećati da za Hrista Boga ništa od onog njegovog nije izgubljeno.

Dobro znate da je on došao da spase i sabere ono što je izgubljeno. I sad ću se usuditi da u kratkim crtama, iako sam ja od onih koji tvde i koji se tako ponašaju, da ne treba da obožavamo svoje starce, oce, učitelje, niti da im se klanjamo. Čak sam zastupnik toga da treba da im se suprotstavljamo, da sa njima razgovaramo i da nema nikakvog idolopoklonstva u našem sinovstvu ili njihovom očinstvu. Ali tako se sećajući Hrista i Jevanđelja, setio sam se nečega što je vrlo važno da kažem vama, ne zbog prisustva ovoga ili onoga, nego zbog vas.

Imao sam priliku da gledam pastirski rad Vladike Atanasija, njegovog odnosa prema ljudima. Zapazio sam nedavno razmišljajući, kako je on baš tako, verovatno slično Ocu Justinu, koga ja nisam poznavao, ali sigurno slično Jevanđelju i Hristu, obraćao pažnju na one odbačene. Pa je tako za njega uvek bio važan neki debeli Neđo, neki gluvi Sava, neki sakati, odbačeni čovek. I moram priznati da sam ponekad pomišljao: „Zašto ovaj čovek gubi vreme na te ljude i kad će on da nekako uđe u centar stvari, da se bavi važnim, moćnim, bogatim zvaničnicima, pa da nešto uradimo, da imamo neku korist od toga“.

A evo nakon 25 godina svešteničke službe, shvatio sam da je jedino to ustvari naša služba, da je to ustvari Hristova služba za nas sveštenike koji treba da ličimo na njega, da prizivamo te koji se skrivaju u žbunju, da prizivamo te koje je odbacio ovaj svet, da ih oslovljavamo po imenu, da im kažemo „Zakeju, Petre, Marija, Jelena, dođi“. I ono što je zadivljujuće i što je meni bilo vrlo važno kad sam shvatio:

Nije Hristos hteo da napravi od Zakeja siromaha bogatog Zakeja, ni od siromašnog da napravi bogataša, on je hteo da ga spase. Da mu da spasenje.

Tako o Kosovu i Metohiji, Prizrenu, ne možemo govoriti o brojevima, nego možemo govoriti o spasenju i to bi bila služba naša, služba sveštenička, služba hrišćanska, služba Crkvena. I zato ćemo govoriti o spasenju i zato ćemo tražiti spasenje, zato ćemo žudeti za spasenjem, znajući da nam nema spasenja bez spasitelja.

1 Komentar
  1. Шумадинац kaže

    Тешко је овако дубоке, чисте и нежне мисли пуне љубави читати на овако скарадној, оштрој и рогобатној латиници.
    Сваки Србин треба макар по једном у животу да обиђе све Косовско-Метохијске манастире како би боље разумео себе и људе око себе.

Komentari