Који изговор имамо за неодлазак на Косово? Страх? У реду је ако постоји, али не да спутава. Незаинтересованост? То је дефиниција срамоте.

Одлука да одем на Косово била је једна од најзначајнијих које сам донела. Утицала је на развој мог бића преко нових искустава разлаза са страховима од непознатог и стицања осећаја задовољства због тога. Утицала је и на стварање јачих веза с традицијом кроз упознавање с њом на једном од  њених изворних терена.

Из Београда ме је испратило питање „шта ћеш ти тамо“, на Косову ме је дочекало питање „откуд ти овде“ а изненађење које је било у подједнаком интензитету заступљено на обе локације приказало се кроз питање „стварно немаш никога на Косову или с Косова?“

У мом родном Београду атмосфера није подстицајна кад је реч о путовањима на Космет. У већини случајева маса ће, услед неинформисаности у комбинацији са недовољном заинтересованошћу за историјска а и садашња збивања, изразити чуђење зашто неко жели да оде „доле“ ако нема родбинских или пријатељских веза. Чуђење ће се додатно продубити ако ту исту масу упитате: зар жеља за повезивањем с коренима није довољан подстрек?

Под утицајем пропаганде моја околина није имала реалну представу о дешавањима на Космету тада.

Нисам имала ни ја, али била сам сигурна да желим да је стекнем.

Мајка се изненадила када сам јој саопштила куда желим да се упутим. Временски период од момента јављања жеље до преласка у њену реализацију код мене је трајао једно вече. Није било довољно простора за прикупљање већег броја информација али тиме је био сужен и простор за покушај колебања под утицајем бриге блиских особа.

Једна фотографија Шар планине на фејсбуку била је довољна да уђем у комуникацију с особом која ју је поставила. Добијање штурих информација преко чета од непознатих људи било је увод у моје путовање ка непознатом. Почетна размена енергије с местима кроз која сам прошла и с местом у које сам дошла била је основ за мој повратак у покрајину с још јачим нагоном ка истраживању атмосфере локација с различитим националним структурама и варијабилним осећајем гостопримства и пријатељства.

Лавину усхићења која ме је пратила од аутобуске станице у Београду до административне линије заменила су друга осећања доласком до исте, од којих је збуњеност било преовладавајуће.

Зашто путници разговарајући телефонима обавештавају своје саговорнике да смо на „граници“?! Ко су ти људи који у полицијским униформама својим понашањем по некаквим „процедурама“ прелазак преко административне линије чине толико формалним? Није потребан пасош како злонамерни језици умеју да причају, али јесте потребна лична карта за наставак путовања.

Прво искуство  с преласком административне линије имала сам на ткз. Кончуљу који се налази између Бујановачке котлине и Косовског Поморавља. Искуства која су касније уследила стварана су на другим прелазима и са собом су носила још компликованије доживљаје нелогичности.

„Прешли смо“. Картица једног мобилног оператера показује да немам сигнала. Картица другог да сам у ромингу. Повремено ми се враћа сигнал. Какво је ово шаренило застава држава које подржавају независност имагинарне републике свуда око нас?!

Албански натписи на сваком ћошку. Називи улица носе имена припадника ткз. „Učk“, NATO генерала и других страних актера који су били на разним позицијама у току рата. На траси нам се смењују места од слабо осветљених до шљаштећих. Какав је ово неукус…неукус живота?!

Заустављамо се. Први од неколико пута. Два старија путника напуштају аутобус. GPS ми не ради и не разумем зашто смо стали; где иду ти људи сами по овом мраку? Иду кућама. Својим малобројним српским кућама окруженим далеко бројнијим албанским. Да ли их је страх?

На планираној траси имали смо неколико стајалишта. Места кроз која смо прошли обележена су албанским заставама које се налазе на свакој бандери малтене. Међутим, у тим местима постојало је неколико улица названим по знаменитим Србима, углавном писцима. Можете ли да замислите, примера ради, да се улица посвећена Адему Јашарију сече са оном посвећеном Десанки Максимовић или Ђури Јакшићу? Нисам могла ни ја, а онда сам то видела. Како изгледа живот наших људи у тим срединама? Нисам још увек стигла ни до првог планираног одредишта а већ сам знала да ћу се вратити још много пута да то покушам да сазнам.

Највеће место кроз које смо прошли било је Гњилане. Градић пун омладине. Нажалост, не наше. Наше становништво на Космету живи по мањим местима и старије је углавном. Њихово по већим и није толико старо. Осећам тугу али не могу да стекнем комплетан утисак о месту из аутобуса, додато је на листу за повратак заједно са свим локацијама кроз које смо прошли од Кончуља преко Ранилуга, Шилова, Витине, Партеша и других у Косовском Поморављу до села Сиринићке жупе која ми је била прво одредиште овај пут.

Стигли смо у Штрпце. Српску средину која ме је изненадила оним што је мом знатижељном оку и отвореном срцу понудила. Осећаји који су ми се развили током боравка у самом месту а и током првог упознавања са Шар планином биће додатан подстрек да интензивирам своје посете јужној покрајини, да јој прилазим са различитих страна и да одлазим у места с различитим структурама, и националним и старосним, ради поређења. Поређења значајног за разумевање емоција које осећам сваким треном у коме помислим на Косово и Метохију.

Своја искуства из различитих средина поделићу у наредним текстовима уз наду да ћу некога мотивисати да осети потребу за повезивање с нашим националним бићем на местима која су и утицала на његово стварење кроз историју.

Прочитајте још:

Prizren, “srpski Jerusalim”: Zašto je od suštinskog značaja probuditi se ovde

The post “Све док нисам отишла на Косово, нисам знала ко сам и коме припадам” appeared first on Moodiranje.

Hristos je svojim paradoksalnim prisustvom u ovom svetu, prisustvm Boga u ovom svetu, jednom zauvek spojio i stopio tri reči u jedno: „istina, put i život“.

Te tri reči danas, hodajući Kosovom i Metohijom, mogli smo da čujemo ako smo i za trenutak otvorili svoje uši za reč Božiju. Istina, put i život. Te reči čuli smo i od Vladike Atanasija, koji nam je govorio o istini, putu i životu, tj, o Hristu. Nekoliko puta, neko je na tu divnu sliku, bacao neke male mrlje, ili su one slučajno padale, govoreći kako ovde, na Kosovu i Metohiji ima malo ljudi, kako je nešto izgubljeno. I onda sam razgovarao sa Vladikom Atanasijem i Vladikom Maksimom i govorio im nešto što mi je došlo na um, a što mislim da je važno i to hoću sa vama da podelim:

Ovde ništa nije izgubljeno. Ovde je ono što je nađeno, ovde je ono što je Hristovo.

Jer ako pažljivo čitamo Sveto Jevanđelje, videćete da Hristos nikad ne obraća toliko pažnju na one koji se tiskaju oko njega, nego na one koji su negde u žbunju sklonjeni kao onaj Zakej pod drvetom i njima se obraća po imenu. I kaže njemu, na primer: „Zakeju, siđi brzo, s tobom danas hoću večerati“.

Zato sam nekako imao pomisao da ovde, na Kosovu i Metohiji, treba stalno ponavljati one Hristove reči „ne boj se, stado malo“, i da se stalno treba podsećati da za Hrista Boga ništa od onog njegovog nije izgubljeno.

Dobro znate da je on došao da spase i sabere ono što je izgubljeno. I sad ću se usuditi da u kratkim crtama, iako sam ja od onih koji tvde i koji se tako ponašaju, da ne treba da obožavamo svoje starce, oce, učitelje, niti da im se klanjamo. Čak sam zastupnik toga da treba da im se suprotstavljamo, da sa njima razgovaramo i da nema nikakvog idolopoklonstva u našem sinovstvu ili njihovom očinstvu. Ali tako se sećajući Hrista i Jevanđelja, setio sam se nečega što je vrlo važno da kažem vama, ne zbog prisustva ovoga ili onoga, nego zbog vas.

Imao sam priliku da gledam pastirski rad Vladike Atanasija, njegovog odnosa prema ljudima. Zapazio sam nedavno razmišljajući, kako je on baš tako, verovatno slično Ocu Justinu, koga ja nisam poznavao, ali sigurno slično Jevanđelju i Hristu, obraćao pažnju na one odbačene. Pa je tako za njega uvek bio važan neki debeli Neđo, neki gluvi Sava, neki sakati, odbačeni čovek. I moram priznati da sam ponekad pomišljao: „Zašto ovaj čovek gubi vreme na te ljude i kad će on da nekako uđe u centar stvari, da se bavi važnim, moćnim, bogatim zvaničnicima, pa da nešto uradimo, da imamo neku korist od toga“.

A evo nakon 25 godina svešteničke službe, shvatio sam da je jedino to ustvari naša služba, da je to ustvari Hristova služba za nas sveštenike koji treba da ličimo na njega, da prizivamo te koji se skrivaju u žbunju, da prizivamo te koje je odbacio ovaj svet, da ih oslovljavamo po imenu, da im kažemo „Zakeju, Petre, Marija, Jelena, dođi“. I ono što je zadivljujuće i što je meni bilo vrlo važno kad sam shvatio:

Nije Hristos hteo da napravi od Zakeja siromaha bogatog Zakeja, ni od siromašnog da napravi bogataša, on je hteo da ga spase. Da mu da spasenje.

Tako o Kosovu i Metohiji, Prizrenu, ne možemo govoriti o brojevima, nego možemo govoriti o spasenju i to bi bila služba naša, služba sveštenička, služba hrišćanska, služba Crkvena. I zato ćemo govoriti o spasenju i zato ćemo tražiti spasenje, zato ćemo žudeti za spasenjem, znajući da nam nema spasenja bez spasitelja.

The post Vladika Grigorije: “Ne boj se, stado malo. Na Kosovu još ništa nije izgubljeno” appeared first on Moodiranje.