Ako je ljubav to što deci treba, kako je pružiti?

Odgovor na ovo pitanje deluje jako jednostavno, međutim ako posmatramo razvojne izazove deteta ne kroz prizmu deteta, već kroz prizmu izazova koje dečiji razvoj može postaviti roditeljima, vrlo brzo uviđamo da je rad na pružanju ljubavi detetu zapravo rad na sebi.

Veliki broj roditelja bi najradije upakovao dete u rebrasti karton u rolni i jastuke i sunđere da se nikada ne bi povredili, zatvorili ih da se nikada ne bi razboleli, hranili ih jer je tako lakše, a i nema haosa i nereda i mrva toliko, oblačili ih i obuvali jer je brže, i tako dalje. Davanje ljubavi detetu neretko podrazumeva to da idemo i preko nekog prvog instinkta, te da detetu pružimo optimalnu distancu i zdravu separaciju, omogućimo im da dođu do zona narednog razvoja, kao i da uvek budemo konstantni objekat kroz sve faze razvoja tolerancije na ambivalenciju. Ovo je vrlo sveden i uprošćen opis psihodinamskog pristupa razvoja dece, a svaka od navedenih stavki jeste neiscrpna i obimna tema za sebe.

Možda je lakše posmatrati ih kroz ono što može da se desi ukoliko se ne postignu usvajanja svih veština, odnosno ako one skrenu u maladaptacije ili ako zbog neadekvatnih rešavanja stadijuma dođe do regresije u zonu prethodnog razvoja.

Svi žele samostalnu, odgovornu, vrednu, sposobnu decu…na papiru. A istina jeste da je danas roditeljima više nego ikada pre potrebno dosta pomoći da razreše sopstvene šeme i mehanizme kako bi zapravo razumeli mehanizme razvoja deteta i ucelovili i samu dečiju prirodu i temperament, ali i sebe, posebno majke, u tome da je idealno biti samo “dovoljno dobra mama”.

Šta znači to da smo deci potrebni samo mi?

Deci smo potrebni mi, autentični mi, oslobođeni stega reaktivnog, sposobni da uz veštine neutralizacije i mentalizacije postignemo svesne izbore, respons, i da adekvatno prepoznamo i odgovorimo na bazične dečije potrebe.

Jedna od osnovnih veština koje kao roditelj možemo imati jeste konstantnost.

Konstantnost objekta je, kao pojam, u psihoanalitičku literaturu uveo Hajnc Hartman. On je ovim pojmom hteo da označi stadijum u kome se sve dublja detetova veza sa voljenim objektom stabilizuje i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Hartman je smatrao da usvajanje ove sposobnosti zavisi od razvoja „stalnosti predmeta“, tj. od kognitivne trajnosti mentalne predstave nekog predmeta kada je on fizički odsutan i od ‘izvesnog nivoa neutralizacije’ agresivnih i libidinalnih nagona. Dete je, dakle, na najranijem uzrastu, svesno objekta (majke) dok ona zadovoljava njegove potrebe i dok mu je u vidnom polju. Vremenom (i razvojem kognitivnog aparata), mentalne predstave objekta postaju trajnije (mogli bismo, običnim rečima, mentalne predstave nazvati „uspomenama“ koje se učvršćuju). Razvija se i sposobnost pamćenja. Između deteta i majke razvija se veza koja je prisutna iznutra, u detetu (naravno, i u majci), i kada majka nije fizički prisutna i kada ne zadovoljava njegove potrebe. (OLI psihodinamski pristup)

U O.L.I. Integrativnoj Psihodinamskoj Psihoterapiji konstantnost objekta, prema funkciji koju obavlja, osnivač O.L.I. metoda, Nebojša Jovanović naziva “stabilizator psihe” i spada u bazične emocionalne kompetencije, sposobnosti za obradu i upravljanje emocijama na koje su sastavni delovi složenijih sposobnosti-sposobnosti za ljubav i rad. Rad na razvoju bazičnih emocionalnih kompetencija je osnova O.L.I. Metoda.

1. O.L.I. metod se usmerava na dve ključne, složene sposobnosti: sposobnost za ljubav i sposobnost za rad. Ove dve složene ljudske sposobnosti su, kao „lego kocke“ sastavljene od određenog broja manjih, jednostavnijih kockica – bazičnih emocionalnih kompetencija:

• sposobnost za mentalizaciju i neutralizaciju (regulator i artikulator psihe),
• celovitost objekta (lepak psihe),
• konstantnost objekta (stabilizator psihe),
• tolerancija na ambivalenciju (usmerivač psihe),
• tolerancija na frustraciju (imunitet psihe),
• volja (motor psihe),
• inicijativa (pokretač psihe).

Ovde vidimo da je konstantnost objekta jedan deo široke palete sposobnosti koja se razvija upravo u fazi ranog razvoja.

4 razvojne faze deteta po Eriksonu

Poznati razvojni psiholog i psihoanalitičar Erik Erikson tokom svog profesionalnog rada veoma intenzivno se bavio definisanjem i proučavanjem životnih faza kroz koje čovek tokom svog života prolazi. Njegova koncepcija usvojena je od strane velikog broja stručnjaka koji se bave proučavanjem ljudskog razvoja od rođenja do smrti (takozvane ontogeneze). Erikson smatra da svaka od tih faza sadrži razvojni zadatak, odnosno krizu koji bi trebalo da se razreši do izlaska iz faze koji je uglavnom uslovljen vremenom i životnim okolnostima, inače će se kriza preneti u narednu fazu, ali usložnjena i pojačana dodatnim krizama karakterističnim za tu fazu.

Tako Erikson detinjstvo opisuje kroz ukupno četiri faze.

1. Prva faza nazvana je faza sticanja osnovnog poverenja i traje tokom prve godine života. Osnovni zadatak ove faze je izgrađivanje poverenja koje predstavlja temelj kasnijeg samoprihvatanja i ljubavi prema drugima, a po uzoru na odnos sa majkom, odnosno sa osobom koja se stara o detetu. U slučaju neuspešno izvršenog zadatka, može doći do izgradnje osnovnog nepoverenja koje dalje obeležava put ka identitetu.
2. Tokom druge godine nastupa faza sticanja autonomije, a njen zadatak je sticanje samopouzdanja, osećanja moći i ponosa spram doživljaja deteta da je nemoćno, loše i neposlušno.

3. Sledeća je faza sticanja inicijative, koja se odvija tokom predškolskog uzrasta, a njen zadatak je upravo izgrađivanje inicijative, koja će kasnije biti osnova za težnju ka postignuću. U slučaju neuspeha javljaju se agresija, otpor i stid prema svemu što je novo, propraćeno osećajem krivice kada se rešenje problema ne traži u poznatim i dozvoljenim okvirima.

4. Kada je već u školi, dete ulazi u fazu usvajanja odgovornosti. Osnovni zadatak ove faze je identifikacija sa figurom učitelja koji se pojavljuje u detetovom životu. U ovoj fazi menja se odnos deteta prema roditeljima i prema sebi. Ukoliko je dete preterano izloženo zaštiti i poređenju sa rezultatima svojih vršnjaka, ono može pokazivati tendenciju ka nesamostalnosti ili osećanju inferiornosti, što za posledicu može imati neusvajanje odgovornosti i razvijanje osećanja manje vrednosti.

Ljubav i konstantnost, bezuslovnost i dostupnost, pre svega majke, spremne da pusti dete i prihvati ga u njegovom vraćanju nakon osvešćavanja da nema svemoćnost bez kažnjavanja i trigera odbacivanja do kojih neretko dolazi, jesu bazični preduslovi odgoja zdrave dečije psihe. Znate kad se majke hvale kako dete neće ni sa kim drugim, kako neće da se odlepi od nje, kako samo biva uz nju…znate i situacije u kojima deci fale životne veštine i samopouzdanje kroz kontinuirano uglavnom nesvesno slanje poruka da je manje sposobno, da ne može, da ne treba, da će mama umesto deteta, itd. Koren takvih nerazvijenih kompetencija može biti u velikom broju uzroka, ali oni su uglavnom umreženi upravo sa manjkom nepoverenja u to da je majka zapravo tu i zainteresovana, istinski prisutna, empatična i reaktivna na dečije potrebe, da je tu i nakon faze ambivalencije i razvoja prefrontalnog korteksa kod deteta, sa pomešanim porukama o svetu i odnosima u njemu, dostupnosti i realističnosti uspeha i kapaciteta, kao i lišavanja deteta zdrave odgovornosti kroz zadatke i obaveze u okviru doma.

Negde smatram da se roditeljstvo treba malo vratiti u okrilje zdrave porodice pre svega, intime i jasnih uloga majke i oca, gde koliko god da želimo možda, nismo sasvim isti, niti su naše razvojne funkcije iste, iako po potrebi mogu da se i kompenzatorno koriste.

Ne zaboravimo da je detetu dovoljan makar JEDAN dobar, stabilan i zdrav primer, a ako niko drugi-budite to upravo VI!

Poklanjajte deci vreme i svoje iskustvo, a ne kule, kamione i avione. Volite ih bezuslovno. Radite na sebi. Lični razvoj je najbolja investicija koju možete napraviti za svoju sveopštu budućnost na svim poljima.

Izvor: OLI, Sposobnost za ljubav i Rad, Zelenaučionica

Marija Todorović, OLI trener ličnih veština na superviziji, pedagog sa decenijskim iskustvom u radu sa decom i odraslima, mama četvoro dece i još ponešto

The post Zašto vam za dete ne trebaju kule i avioni, već ljubav i samo VI appeared first on Moodiranje.

“To je tako, ja tu ništa ne mogu.”
“Kod nas sve ide preko veze.”
“Ma šta ima i da pokušavam kad se sve već unapred zna.”

Nema tu mnogo veštine življenja, već iskljućivo preživljavanja.

Sećam se kad sam imala oko 13 godina i kada sam sa mamom uzela jedan veći papir, gomile boja i krenula da pišem. Nisam tada znala, ali to je bio plan mog razvoja, mojih ciljeva, onoga što želim da završim i uradim u narednom periodu. Taj papir je stajao u mojoj sobi uramljen velikim ramom koji sam nasledila od babe, između polica za knjige, na zidu na kom su stajali razni posteri za zid, ukrasni, šaroliki, delovi časopisa, nekih tinejdžerskih momenata devedesetih. Taj prvi poster, plakat, plan bio je deo jedne nove navike koju sam nažalost smetnula sa uma nakon smrti oca. Tada, u realno teškom i traumatičnom momentu, a posebno kao još nezrela ličnost, nisam bila u stanju da se bavim svojim željama i planovima. I tada sam živela upravo tako-stihijski. Život se svodio na niz obaveza i niz zadataka koje je trebalo izvršiti, pomaganje mami, brigu o bratu. Trebalo je puno godina da prođe dok nisam ponovo nakon jednog treninga Manifestinga sa Nevom Rajković ponovo uzela uzde svog života u svoje ruke. Spolja je to možda delovalo sve sasvim solidno, diplome, nagrade, uspesi. Ali suštinski je život vodio mene, a ne ja život. I tada sam krenula to da aktivno menjam. Danas slobodno mogu reći da vladam svojim vremenom, odlukama i reakcijama, živeći zahvalnost, dajući i šireći dobro.
U tome su mi pomogle i brojne veštine koje sam donekle pasivno usvajala, a od tad aktivno radila na njima. Nakon rada na njima, dodatni rad koji je usledio bio je specifičan, konkretan i jasan. Posteri na mom zidu su postali jasne slike koje sam birala da gledam, da u njima uživam, koje su imale mesto u mojoj sadašnjosti i ulepšavale ih. Negde uz njih je tu uvek bio neki vision board, kao i redovni spiskovi rezultata koje želim da postignem. Knjiga “Atomske navike” upravo govori o tom principu malih stvari koje unapređuju kompletnu našu realnost, a one dolaze kad osvestimo to šta nam je zapravo potrebno, nama lično, da budemo srećni.

Koje su to osnovne životne veštine?

Životne veštine koje su uvek dobrodošle bez obzira na to čime se baviš ili šta želiš su podeljene u sledećih pet sektora.

1. Komunikacijske i interpersonalne veštine.
2. Donošenje odluka i rešavanje problema.
3. Kreativno mišljenje i kritičko mišljenje.
4. Samosvest i empatija, koji su dva ključna dela emocionalne inteligencije.
5. Asertivnost i smirenost, ili samokontrola.
6. Otpornost odnosno rezilijentnost

Važno je napomenuti pak da ne postoji konačna lista životnih veština.

Određene veštine mogu biti manje ili više relevantne za tebe u zavisnosti od tvojih životnih okolnosti, tvoje kulture, verovanja, starosti, geografske lokacije, itd. Međutim, 1999. godine Svetska zdravstvena organizacija je identifikovala šest ključnih oblasti životnih veština:

1. Komunikacijske i interpersonalne veštine.

Ovo u širem smislu opisuje veštine potrebne za nastavljanje i rad sa drugim ljudima, a posebno za prenos i primanje poruka bilo u pisanoj ili usmenoj formi.

2. Donošenje odluka i rešavanje problema.

Ovo opisuje veštine potrebne za razumevanje problema, pronalaženje rešenja za njih, samostalno ili sa drugima, a zatim preduzimanje radnji za njihovo rešavanje.

3. Kreativno mišljenje i kritičko mišljenje.

Ovo opisuje sposobnost razmišljanja na različite i neobične načine o problemima i pronalaženja novih rešenja, ili generisanja novih ideja, zajedno sa sposobnošću da se informacije pažljivo procene i razume njihova relevantnost.

4. Samosvest i empatija, koji su dva ključna dela emocionalne inteligencije.

Oni opisuju razumevanje sebe i sposobnost da osećate druge ljude kao da se njihova iskustva dešavaju vama.

5. Asertivnost i smirenost, ili samokontrola.

One opisuju veštine potrebne da se zauzmete za sebe i druge ljude i da ostati miran čak i kada se neko suočitava sa značajnim provokacijama.

6. Otpornost, rezilijentnost i sposobnost da se nosiš sa problemima.

Ovo opisuje sposobnost da se oporavi od neuspeha i tretira ih kao priliku za učenje ili jednostavno iskustvo.

Nisu nam potrebne iste životne veštine tokom različitih životnih faza

Nisu nam potrebne iste veštine tokom životnih faza. Takođe je tačno da će različite životne veštine biti manje ili više relevantne u različitim periodima vašeg života. Na primer:

Kada ste u školi ili na univerzitetu, biće vam potrebne veštine učenja. To može da podrazumeva razumevanje toga kako da se organizujete za učenje, istraživanje, pa čak i pisanje disertacije ili teze. Ovo nisu veštine koje će svima trebati, ali veštine pisanja će verovatno biti korisne u različitim karijerama i poslovima.

Kada kupujete nekretninu, možda ćete morati da koristite veštine pregovaranja, a svakako će vam trebati dosta strpljenja i dobre volje. Ove veštine će takođe verovatno biti visoko na vašoj listi „osnovnih životnih veština“ ako imate decu.

Moraćete da poradite na svojim veštinama vezanim za poslovne kapacitete da biste dobili željeni posao, a takođe ćete morati da razmislite o tome kako se prijavljujete za posao i kako ćete se snaći na intervjuu.

Kada imate posao, možda ćete morati da razvijete liderske veštine, posebno ako treba da vodite timove ili grupe.

Kada osnujete porodicu, biće vam potrebne roditeljske veštine. Možda ćete takođe otkriti da upravljanje vremenom i veštine organizovanja postaju mnogo važnije.

Koja je to najvažnija životna veština?

U moru korisnih i važnih veština za optimalno funkcionisanje u životu, možda najvažnija životna veština je sposobnost i volja za učenjem. Danas se učenje odvija konstantno, pasivno i aktivno, hteli mi to ili ne, kontinuirano i diverzifikovano. Odavno nije dovoljno završiti školu i smatrati da su sve potrebne veštine za dalji rad i razvoj tu. U najmanju ruku tu su tehnički i tehnološki napredak koji donosi promene ne samo u domenu opreme i stvari koje koristimo, već i kompleksnosti i dometa u tome kako ih koristimo.

Učeći nove veštine, povećavamo naše razumevanje sveta oko nas i opremamo se alatima koji su nam potrebni da živimo produktivniji i ispunjeniji život, pronalazeći načine da se nosimo sa izazovima koje nam život neizbežno postavlja.

Većina ljudi povezuje učenje sa formalnim obrazovanjem, ali učenje može i treba da bude doživotni proces koji poboljšava naše razumevanje sveta i poboljšava kvalitet našeg života.

Zato za početak, ako želite da radite na sebi, od sebe i krenite. Ako ne znate kako i odakle, tu sam za konsultacije i možete pratiti objave i najave seminara Udruženja Lifelong Learning Association u Banja Luci preko kojeg ćemo se upravo baviti ovim temama-kako da unapredite svoj život na konkretan, praktičan i isplativ način usvajajući lične i profesionalne, životne veštine koje brzo i svesno možete da odmah krenete da koristite.

The post Gde gledaš i kuda ideš? (iliti kako da poradiš na životnim veštinama i promeniš sve) appeared first on Moodiranje.

Međutim, samo formalno obrazovanje je intertno, glomazno, teško se i sporo unapređuje, a koncept agilnosti koji je danas dominantan u skoro svim industrijama i poslovanju, nema dovoljno prostora da bude realizovan.

Vreme toga da računamo na školski sistem (samo) i na to da ćemo kroz niz položenih ispita i završenih škola moći da se zaposlimo, radimo neki posao, odemo u penziju i ne mislimo previše je odavno daleko iza nas.

Danas, borba je veća, intenzivnija, a neke generalne veštine koje bi svako trebalo da izuči nevezano za profesiju mogu se steći, srećom, i kroz neformalno obrazovanje, kurseve, onlajn edukacije i koncept apsolutno obaveznog koncepta doživotnog učenja čiji sam veliki zagovornik.

5 veština za moderno doba

Moderno doba nije isto za svakoga. To je doba u kojem se nalazimo, u kojem treba da se snađemo, da egzistiramo, privređujemo, poslujemo, gradimo privatne, društvene odnose, kao i sopstvenu ličnost.

Veštine koje su itekako od koristi za svakoga danas, bez obzira na to kojim se poslom bave i u kojoj industriji rade su sledeće.

#1 Poznavanje osnova poslovanja

Ne mora svako da bude preduzetnik. Ne mora svako ni da bude okrenut biznisu, kao ni da detaljno poznaje koncepte poslovnog uređenja firmi, procedura, i slično.

Ali je apsolutno važno da kao učesnik u društvu poznaješ svoja prava, osnove poslovanja, institucije od važnosti, organe vlasti, kao i da budeš u toku sa zakonima, njegovim izmenama i načinima na koje to može uticati na tebe.

Ne moraš da znaš sve o registraciji firme, ali možeš da se upoznaš sa mogućnostima privatnog osiguranja, životnog, penzionog fonda, kao i štednje.

#2 Kurs engleskog jezika

Već decenijama se govori o tome da je poznavanje stranih jezika od velike važnosti, a kurs engleskog jezika neizostavna je stavka na listi stvari koje bi trebalo da uradite, ovde upišete, kako biste stekli bolji kompetitivni položaj na tržištu rada koje je sve globalnije danas.

Ovde se ne radi o hipotetičkim potrebama, već faktičkim zahtevima sve većeg broja kompanija koje uz stručne akreditacije i reference, traže prosto i uvid u tvoj nivo poznavanja engleskog pre svega, ali i brojnih drugih jezika.

Što smo stariji, to nam je teže ne samo da znanje usvajamo, već i da usvajanje znanja pronađemo vreme. To je realnost, takođe. Treba razmišljati blagovremeno, a ako se nađete u situaciji da vam je hitno potrebno usavršavanje jezika, pored aplikacija koje su danas dostupne, ali relativne efikasnosti, konkretni intenzivni tečajevi, individualni časovi, kao i vikend nastava engleskog ili letnji kurs jezika dobra su opcija.

#3 Rad na ličnim veštinama i razvoju ličnosti

Često srećem ljude koji poseduju brojne kvalitete u svojoj struci, imaju znanje u svojoj oblasti, vladaju materijom, imaju čime da doprinesu u svojim industrijama i sektoru. Ipak, ono što mnogima takođe nedostaje jeste rad na ličnim veštinama i ličnosti.

Ovde ne govorim samo o ulaganju u svoje mentalno zdravlje i suočavanje sa mehanizmima bilo straha, bilo nesigurnosti koje su često i kolektivno usađene duboko u tkanje naših lokalnih kulturnih miljea. Puno toga vezano je i za jednostavnije procese jačanja kapaciteta u domenima kao što su javni nastup, pisanje, marketing, umrežavanje i networking, akcijom usmereno organizovanje vremena i ciljeva, kao i pristupanje potencijalnim klijentima i saradnicima.

#4 Poslovna komunikacija i veštine saradnje

Nekada, srećom jako retko, ali uz svest da je ova pojava široko rasprostranjena inače kod nas, susrećem se sa tim da ljudi nisu savladali osnove poslovne komunikacije. Blisko stavki 2, koja se odnosi na manjak rada na sebi i prepoznavanju ličnih mehanizama ponašanja, dešava se da pojedinci umesto zdrave komunikacije, otvorenog pristupa, kao i konstruktivnog razgovora, pristupaju saradnji kroz jednu prizmu ličnih frustracija i kompleksa.

Ovo je katastrofalno za bilo koju poslovnu saradnju. Kao da smo ovde svi navikli da kritika mora biti na ličnom nivou, da je nesporazum nedopustiva stvar, kao i da ljudi oko nas treba da čitaju misli umesto zrelo i savesno uspostavljaju jasne kanale komunikacije.

U poslednjih godinu dana imala sam samo dve ovakve situacije, a u obe je u pitanju bila projekcija ličnih nesigurnosti i strahova na rečeno. A sve je moglo da se reči normalnim pitanjem recimo “Možeš li mi objasniti šta si ovim mislio/mislila?” ili “Meni ovo ne odgovara, možemo li pronaći neki drugi način?”.

Poređenja radi, u saradnji sa zapadnim tržištem, ovaj pristup je najnormalnija stvar koja služi unapređenju radnih procesa, procedura, kao i postizanju najboljih mogućih rezultata, ali i uz poštovanje svih učesnika u procesu i zaposlenih. Želim da mislim da će ovo i kod nas zaživeti u većoj meri, a kada-pa kada se pozabavi svako sa veštinama iz stavke broj 3.

#5 Privatan život i okruženje

Ne postoji ultimativni ideal onoga šta je ono što je optimalno za privatan život. Ovo je najindividualnija kategorija, za svakoga ponaosob specifična i njemu ili njoj svojstvena. Ono što važi za sve jeste da će kvalitetno postavljen privatan život doprineti produktivnosti, pristupu poslovnim obavezama, kao i saradnji.

Ne kažem da je uvek idealno dosežno, ni to idealno što je za nas ideal, ali kroz prihvatanje, prepoznavanje, kao neakumuliranje frustracija, moguće je osloboditi prostor za istinsku kreativnost i rad u kojem se uživa. Ovo se odnosi i na okruženje, jer to jeste nešto što je do nas, što biramo, od čega možemo da se pomerimo ili u šta možemo da se uključimo.

Radionice za pisanje koje vodim recimo imaju između ostalog i veliki fokus na tome -umrežavanje i povezivanje ljudi u sistem podrške, posebno u osetljivim i kritičnim fazama započinjanja nečega novog i izazovnog jednako je važno kao i ulaganje u savladavanje novih veština i poslovnih kapaciteta.

Zato, biraj. Uvek, svakoga dana, na svaki način, biraj svoju reakciju, u šta ćeš uložiti svoje vreme i energiju, zašto i na koji način. Daj sebi pravo da svoj svet zaštitiš, a gradi ga jasnim i konkretnim koracima koji te vode do cilja, a ne mimo njega ili van tog puta. A koji je to put, to je već druga tema.

The post Moderne veštine – kako da unaprediš svoj biznis i lični brend appeared first on Moodiranje.