Odmah da ti saopštimo, to da li je šef priučen, nedoučen, nepodoban, iskompleksiran, stranački postavljen nije tvoja briga, kao što ne treba da te zanima stanje firme u APR-u (osim ako nisi knjigovođa lično). Dakle, impresije zadrži za sebe, na nivou opažaja. U slučaju da si nov, prvo vreme provedi posmatrajući poslovno okruženje i “pravila” koja vladaju. Ukoliko si već određeno vreme tu, a konflikt postoji, biće potrebno malo više truda da se stvar “ispegla“, o čemu će kasnije biti reči.

Dakle, šef je biće od krvi i mesa, baš kao i ti, što znači da verovatno ima slabosti i mane svojsvrsne svakom ljudskom biću. S obzirom da se poslovna klima poslednjih godina pretvorila u opstanak, treba imati u vidu da dotični osim svakodnevnih obaveza ima i nagon da zadrži i opravda poziciju na kojoj se nalazi. Stoga, nemoj je klimati bespotrebnim nametanjem i podrivanjem.

Kad i kako nastaje problem s šefom?

Iako veruješ da je na ličnoj osnovi, tojest, da gaji animozitet prema tebi, moraš biti svestan da se to ne dešava ničim izazvano.
Ovo su stvari i situacije koje će te verovatno staviti na “tapet“ (neki šefujući će reći, sa razlogom):

• •  kašnjenje;
  • odlaganje i izbegavanje obaveza;
  • prebacivanje odgovornosti;
  • konflikti sa drugim kolegama;
  • špekulisanje (ogovaranje, spletke).

Dok ove stvari i te kako umeju da nerviraju nadređene (a i ceo kolektiv):

•  mrzovolja, baksuzluk;
• odražavanje privatnih (ne)prilika na produktivnost;
• isticanje radi isticanja (oblačenje, nametanje mišljenja, pokušaj vođstva).

Ma koliko zvučalo nepravedno, za sankcionisanje i vaspitne mere na ponašanje iz obe grupe si sam odgovoran. Što se kaže, dao si povod.

Rešenje koje se preporučuje je otvoren razgovor sa šefom (najbolje u prisustvu HR-a) u kome će obe strane sagledati postojeću situaciju i naći rešenje da se ona popravi.

“Ali, ja ništa loše ne radim, a on me muči” je već problem. Svi mi poznajemo nekog ko se budi sa uzdahom, a na posao odlazi kao na robiju, upravo zbog bojazni šta ga tog dana čeka od strane šefa. Zbilja, on ne radi ništa loše, a svakodnevno dobija “ćuške“, perfidno upakovane uvrede, podmetanje obaveza i odgovornosti, a naznaka nema da će to prestati.

Takav nadređeni mora da je lud, složićemo se svi. Ali zašto muči baš tog jednog pojedinca, zašto uživa da ga usisava, drži u strahu i nelagodi? Odgovor se nalazi bukvalno u pitanju. Zato što je dotični zaposleni “dobar materijal“.

Rekli smo već, pored podrazumevanih obaveza, nadređeni sve vreme imaju negde u podsvesti zabrinutost za svoju poziciju i nagon da je sačuvaju, logično. S tim što tu ima jedna začkoljica: šef je nepripremljen postavljen na tu poziciju. Osetio je šta znači odgovornost, ali i moć. U dobro uređenim zemljama moguće je da od kasirke postaneš direktor tržnog centra, korak po korak, napredujući. Kod nas vladaju neke čudne zakonitosti, pa tako kasirke preko noći postaju direktori i to sa doktorskom diplomom.

Elem, takvi “rivale“ i “opasnost“ vide u upravo onim sličnim sebi, slabim i nesigurnim (nemoj da te ovo čudi, visoki menadžment na rukovodeće pozicije postavlja upravo “radnike udarnike“, one koji svoj posao rade iz straha da ga ne izgube, kojima je vrednost slepo izvršavanje obaveza, a ne kvalitet i porast vrednosti). E baš takav ne vidi konkurenciju u nekom svog kalibra, već u nekom ko je kao ti, jer je svestan da tu poziciju ne zaslužuje i da na nju može lako uskočiti neko drugi.

Šta dalje?

Pošto ovakve situacije uvek kulminiraju, najčešće na štetu zaposlenog, na vreme valja početi sa merama predostrožnosti i zaštite.

• ma koliko si bezvoljan, mrzovoljan i iscrpljen situacijom, potrudi se da ustaješ i dolaziš na vreme, odmoran i pristojno obučen;
• ispunjavaj svoje obaveze, ukoliko nisu definisane, zamoli nadređenog da ti da normu “zarad lakše organizacije“;
• insistiraj na pisanoj komunikaciji, nek ostane trag, da posle ne bude “rekao sam, a ti nisi čuo”;
• zapisuj, printskrinuj, snimaj sve pokušaje opstruisanja tvog rada;
• nemoj reagovati plakanjem ili svađom na kritiku;
• sa šefom komuniciraj smireno i učtivo. Nek on malo poludi;
• ako se situacija ne popravlja, vreme je da se obratiš HR-u ili najvišim instancama (sa dokazima, naravno).

Ma koliko zvučalo neverovatno, naići ćeš na razumevanje ako se postaviš iz ugla osobe koja samo želi da neometano radi i doprinosi firmi, dok će te, s druge strane, opstruisanje i optuživanje nadređenog staviti u nezavidnu poziciju.

Zaključak? Sećaš se kad su nas u osnovnoj učiteljice opominjale da držimo leđa pravo? Upravo metaforičko nepridržavanje ovog nas dovodi u situaciju da nam je ranac svakodnevnih obaveza pretežak. I tako dolazi do toga da dozvolimo sebi da nas povređuje, muči i nervira šef, partner, komšija, prijatelj, čak i neki drznik sa ulice.

Počni sa vežbama smirenosti, kontrole besa, samopoštovanja i tolerancije. Potrudi se pre osuđivanja da sagledaš i razumeš nečije ponašanje, jer ne vrti se svet samo oko tebe.

Naposletku, seti se da više nema učiteljice da opominje za prava leđa i brani od dece koja te zadirkuju, već da si odrasla osoba čija zrelost treba da se ogleda baš u samostalnom rešavanju problema. A šef je tu zapravo najmanji problem.

The post Šta da radiš kada ti šef vadi dušu na slamčicu i pritom te krivi za sve appeared first on Moodiranje.

No, krenimo redom…

Prve iskrice i leptirići u stomaku

Ugledali ste ga i savršen je. Kao (o)pisan za vas. Nudi sve što očekujete od njega a od vas traži samo da budete ono što jeste. Možda vam ga je pokazala drugarica, stara provodažijka, i zamislite – uspelo je. Posao iz snova je vaš. Kancelarija, oprema za rad, nasmejane kolege i konačno mesto na kojem će vaše znanje i veštine doći do izražaja i gde će se vaš trud i rad ceniti i poštovati.

Molim vas, za ime Boga i svih španskih i turskih serija, ne budite naivni! Svi znate da su oni slatki samo u početku i da obećavaju kule, gradove, odlične uslove rada i mogućnost napretka, takoreći, dok ne prođe meden mesec.

Deluje mi da većini roditelja ni dan danas nije jasno kako to da penziju nećemo dočekati u jednoj, ili eventualno dve firme (wtf koju penziju?!), a skloni su tome i da pomisle da nešto nije u redu sa vama ukoliko ste nezadovoljni i istfrustrirani jer, recimo, trpite mobing (mislim, ako ga trpite i nije u redu, ali ne na taj način).

Narodski rečeno dečko vas tuče, a vi morate i da mu se izvinjavate zbog toga i da mu iznova i iznova dokazujete svoju ljubav. Apsolutna greška.  Nasilnika treba napustiti i prijaviti, bilo da je dečko ili posao.

Žene i emocije

Koliko sam samo puta čula rečenice poput: “Nije on takav”, “Nije tako mislio”, “Biće bolje sigurno, trenutno je loš period” i ne, ovo se nije odnosilo na muško-ženske odnose, već na poslovne, ali je dovoljno tragično što je sličnost prevelika. Nenamerna, ali prevelika.

Žene su, kažu stručnjaci, prilično misleća i emotivna bića. Stručnjaci nemaju pojma. Žene su budale koje kada vide da nešto ne ide, da nisu dovoljno cenjene, da pokušavaju i da ih potcene i svašta nešto nepristojno im urade, one ne raskidaju te užasne poslovne veze, već se vode parolom “Biće bolje, shvatiće on koje ja sve kvalitete posedujem”, otprilike kao i u vezi kada smatraju da će svojom ljubavlju i posvećenošću promeniti dečka patološkog lažova, Edipovca ili jednostavno učiniti da stvari bolje funkcionišuč. Opet greška. Neće. Neće, jer taj (ko god da je) jebe neku klinku (dok mu žena čuva decu kod kuće, a on, naravno, održava imidž porodičnog čoveka) koja će mu upravo postati novi direktor izmišljenog sektora, a ti možeš da se jebeš samo sa svojim kvalitetima, s obzirom na to da si zbog lošeg posla zapostavila i privatni i ljubavni život, pa osim svojih ideala nemaš čak nikoga ni za seks, jerbo su se u međuvremenu, dok si se ti duševno i fizički predavala “poslu iz snova” svi oni frajeri koji su otkidali na tebe ili oženili, ili čekaju decu pa moraju da se ožene, ili su baš za inat skoro sreli srodnu dušu na Tajlandu.

Problemi u raju

Jako ih je lako prepoznati i kuliranje ovih prilično jasnih znakova je pravljenje štete na sopstvenu odgovornost i velika šansa da ćete završiti u bolnici. Ili nekoliko njih. Ne ignorišite, obratite pažnju na njih na vreme, u suštini su na svakom ćošku i ukoliko im se suprotstavite, velike su šanse da ćete sebi uspeti i da pomognete na vreme.

Ovo su klasični:

• Ne cene vaš trud, rad, kreativnost, kao ni bilo šta što ste za njih uradili bolje nego ceo tim, za recimo, prethodnih pet godina. Zajedno.
• Nipodaštavaju vaše ideje, ali zato smatraju da onaj tamo što stoji pored bandere i ne radi ama baš ništa zapravo izvodi vrhunski performans za koji će mu na kraju i platiti da bi sa tim nepostojećim performansom bili “prvi u selu”.
• Pokušavaju da vas ponize namećući vam pozicije koje ne odgovaraju ni vašim sposobnostima, a ni diplomama, dok ljude sa govornim manama (zaista nisam od onih koji diskriminišu, ali hej, nije javni nastup za osobu koja nije u stanju da izgovori više od polovine azbuke), dođoše kojima je reč “obraz” strana, pa su u stanju da istrpe i najgore uvrede, a i batine zarad napretka, stavljaju u prvi plan i notornim seljačinama daju na značaju. Ne zaboravite, ljudi vole da budu okruženi gorima ili sebi ravnima. Manipulacija je majka uspeha, s tim što mnogi nisu naučili da se to ne može sa svakim.
• Lažno vas optužuju za ne znate ni vi šta, a onda shvatite da su vaše “kolege” od onih koje su u stanju da pretrpe najgore moguće uvrede, pa malo i batine, a usput i majku da prodaju zarad tapšanja po ramenu i “bolje budućnosti”, a mukice nisu svesne da će se, na kraju, u najboljem mogućem slučaju vratit u svoju selendricu sa svojim seljačkim akcentom da, eventualno, rade na lokalnoj trafici.
• Pokušavaju psihički da vas izlome do te mere da puzeći dođete do njih, zamolite za malo vode i šansu da vam otvore vrata da izađete
• Treba li zaista da nastavljam dalje? Pošto, ako treba, beznadežan ste slučaj i volite da vas biju.

Ali ja ne mogu da ga ostavim

E, pa vidi, brate, sestro – MOŽEŠ! Ovo ti odgovorno tvrdim dok mi ispod balkona, u centru grada neki ljakse u kolima pušta “novi” rep, a od reči sam razumela samo “čukice i mukice”, ali dobro, to je off topic. Da se vratimo mi na “TI TO MOŽEŠ, TI TO HOĆEŠ I TI TO MORAŠ!”

Ti to stvarno hoćeš, možeš i moraš, pogotovo ako kapiraš da si malo-malo pa počela da bivaš bolesna, da ti je imunitet na novou: Umreću čim budu skinuli ovo stakleno zvono sa mene, a da živci nisu sposobni da pretrpe ni kada vam potencijalni dečko kaže nešto u šali. Odmah ste raskinuli, iako ništa niste ni započeli, jer nemate kad od posla na koji vam odlazi i poslednja kap energije, a i on gubi strpljenje za virtuelnu devojku koja mu tu i tamo odgovori na poneku poruku, a ni to ne može stalno jer radi.

Ostavi ti njega – biće ti lakše

E, ovo je rečenica koja mi nikada nije bila jasna, a svi su mi je govorili, jer sam kapirala da nema tu šta da mi bude teže ili lakše, sve dok nisam skontala da je to, zapravo, jedna velika istina, a i pobeda. Momenat u kojem u svojoj glavi prelamaš da si ti ta kojoj je dosta svega i da želiš svoj život nazad, kao i to da si ti jedina koja ima pravo da ga kontroliše, a ne neki nabeđeni direktorčić sa manje grama mozga u glavi, nego što ti možeš da pojedeš bureka za doručak, to je pravi put ka tvojoj pobedi i što je bitnije – ka rešenju (psihijatar je posle tu da ti objasni da ne treba da kriviš sebe i da nisi ti kriva što vam nije uspelo, već on – ako ti ovo već odavno nije postalo jasno).

Nikada neću pronaći drugi posao

Iiiiiii budimo realni, ovo je, zapravo, verovatno jedna velika istina (ponovo se pozivam na Srbiju) i ne, nije problem u tome da smo izbrljivi i ne, nije problem u tome da ne želimo da radimo i ne, nije problem u tome da smo nezahvalni, problem je u tome što zahtevamo da se ono za šta smo se godinama školovali adekvatno ceni i plati, a zahtevati svoja prava u ovoj zemlji je isto kao i zahtevati onaj Britnin lambo, ali to ne sme da vam bude izgovor, jer, verujte mi, vaše zdravlje nema cenu. Za početak. Svaki stres u nekom trenutnu dođe na naplatu i savršeno ga ne zanima imate li posao i kakav je, ili ste očajni u potrazi za istim.

Nema izgovora

Niste prijavljeni, odnosno, radite na crno? Prijavljeni ste na minimalac, a ostatak dobijate “na ruke”? Plata vam je mizerna, ali hej, bolje i mizerna nego nikakva, zar ne? E, pa ne!

Dokle god to budemo dozvoljavali i tako razmišljali, dešavaće nam se ovakve stvari.

I ne, nećemo više da ponavljamo “Ćuti, uvek može gore”, jer, pre svega, nećemo da nam “uvek može gore” bude merilo. Merilo mora da bude “Vidi, može i bolje, videćeš”. I ne, ne treba strah da bude taj koji će vas terati da ostanete u toksičnoj poslovnoj vezi u kojoj ćete trpeti nepravdu, iživljavanje, gledati gore i, realno, gluplje od sebe kako napreduju i postaju “neko” i “nešto”, a ne znaju gde je levo, pa makar po cenu da drugi ni ne pronađete u skorije vreme. Kada shvatite da ne ide, jednostavno ćete raskinuti tu “Bad Romance”, jer biti zarobljen i u vezi sa lošim poslom je isto kao i biti u vezi sa psihopatom. Na kraju ćete ispasti Nataša Bekvalac. I, verujte mi, mnogo je bolje dostojanstveno biti prijavljen na biro, nego izgubiti i poslednju mrvu dostojanstva u procesu spašavanja “braka” koji je osuđen na propast i to bez prava na podelu imovine, jer ste potpisali predbračni ugovor, a i država Srbija – vaše pravo da ostanete bez svega, vam garantuje da će tako i biti. Sačuvajte živce, borba ne prestaje, jer čitajući nenapisane ugovore izgleda smo zaboravili i one napisane.

The post Ostajati na lošem poslu isto je kao veza s psihopatom: Beži dok ne bude prekasno! appeared first on Moodiranje.