Antibiotica za dobro jutro, za osmeh, uz jutarnju kafu, popodne nakon posla ili večernje opuštanje. I naravno uvek za svaki dobar party. Dobre energije, nikad dosta. I čini se da nam toga sve više nedostaje, a muzika je savršeni način da brzo popravimo raspoloženje, pogotovo dok gledamo spot dpbre žurke na jahti na moru dok bukvalno mođemo da osetimo to letnje sunce na svom licu.

I počinjemo da plešemo, potpuno sponatno jer aqko neko ume da digne atmosferu i proširi dobar vajb kroz muziku to je dRUMELODY.

Sa više od sedam hiljada pregleda spota na YouTube-u za samo jedan dan nakon objave, zasigurno je da već imamo novi letnji hit.

Slušamo ga, pratimo i uživamo i uz njegove rane radove i današnju vrhunsku produkciju, kako pesama tako i spotova i animiranih klipova. Već 10 godina Drumelody, Berin Tuzlić ostaje sinonim za multitalentovanost, apsolutnu autentičnost i poigravanje sa žanrovima sa albuma u album.

Spontano, svesno i podsvesno dopušta sebi da spaja “nespojivo”, i uvek uz optimističan pristup svom životnom stilu, jer iako muzika čini ogroman deo njegovog života, on to nikako ne bi nazvao “poslom”.

To je stil koji se živi. Uvek pozitivno uz puno akcije i kreative i kako Sarajlije poput Berina vole da kažu,
“uz dosta šege”.
Zapitali smo se da li postoji neki poseban recept za ovako nagli skok uspeha u posednjih par godina, ili neka mala tajna koja bi mogla da pomogne mlađim artistima koji tek treba da se istaknu kroz sve više konkurencije.
– Rekao bih da je upravo taj model najsličniji onakvim kakvim ga ja vidim i verujem u njega. Da biste se istakli, morate da budete autentični i ponudite nešto što nije već hiljade njih plasiralo pre vas, da dozvolite svim svojim nivoima kreativnosti da isplivaju na površinu i naučite najpre da dobro oslušujete sebe. Tada inspiracija sama nadolazi, sponatano, a uz osmeh i optimizam, u život vam dolaze baš takve prilike, ljudi i saradnje. I na kraju: akcija!
Od lebdenja u oblacima i sanjarenja nema ničega, a da biste stvarno napravili svetsku karijeru potrebno je uložiti mnogo truda, rada i odricanja. Ali kada date 100 odsto od sebe, vrati vam se bar duplo više – ističe jedan od najvećih regionalnih artista na muzičkoj sceni čiji se songovi vrte kako na domaćim, tako i na nekim svetskim radio stanicama.

The post Drumelody našao lek za loše vesti i dosadu – Antibiotica appeared first on Moodiranje.

Ova dva nova singla“Priča o identitetu /A story about identity” i “Intell” koji je uradio u saradnji sa DailyBass-om, vrlo brzo su se nalšla među najslušanijim pesmama ovog žanra širom regiona.

“Priča o identitetu” je posebno interesantna pesama koja kao što i sam naslov kaže govori upravo o tomre, čovekovoj individualnoj ličnosti na globalnom nivou.

Ono što čini identitet, to je da kao pojedinac ne zavisiš ni od koga i tek tada ga svako od nas u potpunosti poseduje, ali ozbiljan problem leži u tome što je današnje globalno okruženje izrazito površno, apatično i sve surovije. S tim u vezi izrazito je teško razviti, a potom i sačuvati sopstveni identitet uviđajući njegovu važnost.

Svakako, to jeste moguće vrednim radom i edukacijom, ali i prepoznavanjem prilika, a ne disperzijom.

Sa druge strane, drumelody predstavio je traku “Intel” u saradnji sa sjajnim DailyBass-om.

Za razliku od prvog singla, ovaj zvuk je u principu više ambijentalan, iako je podloga drum&bass.

Drumelody vešto se poigrava različitim nijansama ovog muzičkog pravca podižući ga na jedan sasvim novi nivo. Zbog toga nimalo ne čudi što svoje slušaoce i fanove često iznenadi nečim potpuno drugačijim i autetičnim.

-To je taj lični osećaj, elektronska muzika koja je bez ograničenja i granica kao i animacija i poezija – ističe Berin Tuzlić, drumelody.

Iako se na prvo slušanje ova dva singla “Priča o identitetu” i “Intell” može pomisliti da je drumelody promenio muzički pravac, on kaže da nije došlo ni do kakve promene, te da je oduvek bio na tom dnb tonu, uz techno, deep i ambience poigravanja.

Ova dva singla definitivno će na prvih par minuta zaintrigirati slušaoce i vrlo brzo postati deo njihove omiljene plejliste.

The post Muzičar koji je pomerio drum&bass granice na novi nivo appeared first on Moodiranje.

Flertijući pomalo sa eksplicitnim sadržajem, ali na granici dobrog ukusa i kvalitetne muzike
dRUMELODY sa svojim „Radiokiller“ nam zapravo kroz muziku i spot prila vrlo važnu priču mnogo jaču od pukog scenarija jer govori o brutalnosti koja nam se nameće bezobzirno svuda i na različite načine oko nas.
– U danšnjem represivnom svetu, kada je zavladao holivudski način razmišljanja,
pokušao sam da svojom muzikom i trakom „Radiokiller“ skrenem pažnju porukom, a to je; Misli svojom glavom, ne budi ovca!“.Danas „obrađeni objekti“ ponašaju se kao da su tek sišli sa bine. Kao da su upravo držali predavanje ispred prepunog Vemblija.
Arogantni i ambiciozni, ali nažalost veoma površni. – ističe Berin Tuzlić.

dRUMELODY je pacifista, Čovek po definiciji umetnik, kreativac i ljubitelj života i zbog toga nam svima preporučuje da muzikom oboje svoj personalni prostor, jer jedino tako možemo da se odbranimo od uticaja koji nam nameću protiv naše volje.
I naravno da mislimo svojom glavom, umesto masovnih medija i televizora na ramenima.

Novi Berinov album stekao je vrlo brzo veliko poštovanje, broj pregleda na muyi;kim platformama i priznanja svuda u svetu, pa tako ne čudi da je prošle nedelje imao brojna gostovanja u Dubaiju gde redovno nastupa.
Na njegovom poslednjem albumu „Freedom of imagination“ publika može da uživa u neverovatnom iskustvu sjajnog zvuka širokog muzičkog spektra uz novih 11 pesama.

I zato pripremite svoja čula za posebno uzbudljivo putovanje jer je u pitanju i specifičan način slušanja i feelinga kao i samog intimnog odnosa sa pesmama.

Spot za traku „Radiokiller“ snimljen je na raskošnim ulicama Dubaija uz specifične strip efekte što nije iznenađenje, jer je Berin i karikaturista pa je na ovakav način uspeo da stvori još jedan novi koncept koji smo pominjali na početku teksta.
Inače Drumelody je nominovan za prestižnu hrvatsku regionalnu muzičku nagradu Ambasador i nagradu portala „Ispod pulta“.

Uskoro će vynil albumi moći da se nađu i u Beogradu, a do tada ćemo ga da rado slušati na radio stanicama i na muzičkim platformama na netu.

The post NE BUDI OVCA: „RADIOKILLER“ NOVI SPOT dRUMELODY-a NOSI SA SOBOM JASNU PORUKU appeared first on Moodiranje.

Recimo da je sve to po malo, ali i ništa od toga. Gledali smo kako je održan koncert „Volim devedesete“ u punoj beogradskoj „Areni“. Većinom smo negodovali zbog tog koncerta smatrajući da nam vraća mračna vremena Miloševićeve diktature, sankcija, dizelaša, sponzoruša, ratova i opšteg siromaštva u eri bezakonja. Ti su nas ritmovi većinom podsetili na vreme kad su Beograd i Srbija, tačnije SRJ, iliti krnja Jugoslavija, bili tamni vilajet, šupčina civilizacije, jad i bed, čemer i jad, nakaradna kvazidržava, zapravo banana republika čiji je glavni ideolog dementna profesorka Mira Marković s plastičnim cvetom u kosi, a portparol trol Miloševićev koji se odaziva na ime Ivica i preziva Dačić, a iz iste je vukojebine iz koje je dopuzala na estradu Ceca „Cvetak Zanovetak“ Veličković udata Arkan. Dakle, smetali su nam ti ritmovi (jedan sam od potpisnika ove „smetnje“), iako protiv njih ništa nisu imali Novak i Janko, naprotiv, kao i mnogi koji su devedesetih još uvek jeli na sisu ili cuclu, u zavisnosti od majčinih mogućnosti i sisa (jesu li plastične ili prave). „Smetnja“ je završena, protutnjala je bez ikakvih posledica na naš sluh i sveopštu društvenu situaciju.

Merlinovoj avlija

Daleko zajebanija od nje bila je beogradska koncertna avantura Dina Merlina, koji je takođe dogmizao iz devedesetih, ali sa suprotne strane. On nas je podsetio na to da smo „lud narod“ i da Milošević nije bio usamljen politički psihopata, tzv. „kasapin sa Balkana“, već da mu je uz rame stajao još jedan dementni halucinogeni nacionalni vođa, takođe rahmetli Alija Izetbegović, kojem je Dino gotovo u ljubavnom zanosu pevao: „Ne bi sjala ovako jako, ova moja lijepa avlija, ja bih svjetlo zvao mrakom, da te nije Alija“. Ali, Dino je rekao i otpevao da sad idemo „Ispočetka“, kao i da je već zaboravio na tu avliju, vraćajući se na onu prvu kojoj je pevao osamdesetih: „Šizi Beograd, šizi Novi Sad, Tuzla, Sombor, Zagreb, Titograd, cijela Juga jedna avlija…“

Avlije se menjaju, Dino ostaje, pare skuplja, nastupa, a publika, sasvim prosečni konzumenti setnih nota i melodija, nemaju ništa protiv toga.

A i zašto bi, kad čovek bolje razmisli, jer ko peva, zna se, zlo ne misli. Fazon je samo što je Dinove koncerte obezbeđivalo više policije nego halu „Pionir“ pri gostovanju Cibone.

Bari, Tokio, crna rupa

Dinovi nastupi nezgodno su se potrefili u isto vreme kad i derbi na Marakani. Međutim, nije bilo mnogo problema. Derbi je kasnio zbog međusobne tuče Partizanovih navijača (podeljenih u dva oportuna tabora), kao i bakljade Zvezdinih sa severa. Sama utakmice označila je ono što su razumni uvideli odavno, a mitomani odbijali da priznaju: Zvezda više nije šampion, čak ni na papiru, čak ni u snovima svojih najvećih fanova. Bivši evropski i svetski prvak, Jugoslavija u malom, fenomenalna ekipa koja je vladala domaćim i zapadnoevropskim stadionima u smiraj SFRJ, otišla je definitivno u istoriju, pretvorivši se danas u skup srpskoligaških mediokriteta koje predvodi jedna od legendi ovog kluba – Robert „Veliki Žuti“ Prosenečki… U totalnu propast. Bolje organizovani, moderniji i trezveniji Partizan, sasvim okrenut budućnosti, koji sa klupe predvodi mladi, lukavi i odrešiti Stanojević, ponovo je demontirao Zvezdu i Žutog, odnosno njegovu šačicu nezainteresovanih i međusobno posvađanih kvazifudbalera, skupljenih s koca i konopca, koji igraju po Barsinom sistemu, ali uz posed lopte 0.3%.

I tako, dok su Dino Merlin i Partizan trijumfovali, Zvezda je počela da se navikava na novu realnost, baš kao što su oba kluba morala da se devedesetih naviknu da se nalaze u senci Obilića, te da će Arkanovi „vitezovi“ doći i do kvalifikacija za Ligu šampiona ugošćujući minhenski Bajern. Opet je jedan trener, ovog puta Stanojević, ostavio igrače na terenu u poluvremenu, ne dopustivši da odu u svlačionicu i izlože se neprilikama gnevnih domaćina, baš kao što je to tadašnji Zvezdin trener Slavoljub Muslin učinio na stadionu Obilića devedeset i neke. Svlačionice su bile opasne devedesetih, a danas, na pragu 2012. – godine u kojoj Maje predviđaju kraj sveta, dešava se identična situacija. Da li zato što je današnji Zvezdin direktor, kao i Arkan, imao „nešto“ sa Cecom?

Buntovnici protiv samih sebe

Ali, da se vratim na muziku. Pišući o koncertu „Volim devedesete“, spomenuh i da bi bilo dobro da se vrati muzička protivteža oličena u koncertno-političkoj kampanji zvanoj „Izađi na crtu“ (Milan Kalinić nema veze s ovim) ili da se ponovo pokrene famozni Koncert godine u Novom Sadu. Od ovog prvog, još uvek, nema ništa, ali se Koncert godine vratio u novosadski Spens. Čak se ni lajnap nije mnogo izmenio. Tu su Sanšajni (u izmenjenom sastavu, naravno), Ritam nereda, Deca loših muzičara, Ajsbrn, Lov Hantersi, Goblini, Cane i Brejkići… Što bi rekli: sve je isto samo njega nema.

Iako sam prizivao i priželjkivao ovaj koncert, kad se dogodio i nije mi nešto. Ustvari, gotovo da imam isto osećanje kao i za onaj „Volim devedesete“. Ne, nisam maliciozan, nego svi ti likovi (kao i ja sa njima) samo su matoriji, a sviraju istu muziku, iste hitove, prenose iste poruke, samo što sve to sada odzvanja na drugačiji način. Devedesetih je skoro svaka rok pesma, od „Iza horizonta“ Sanšajna preko „U magnovenju“ Goblina i „Godine kulture“ Ateist repa do „Čobane, vrati se“ Ramba Amadeusa i „Ledenog doba“ Partibrejkersa, te „Opasnog plesa“ Đuleta i Van Goga, zvučala kao protestna; imala je snagu kamenice bačene na pandurski kordon ili neku od institucija Miloševićevog režima. Danas, to su samo pesme koje podsećaju na tu snagu, no snage više nema. A po meni, koji u poslednje vreme više volim da slušam nove albume Hladnog piva, Elementala, Zemlje gruva ili Eda Maajke, ići stazom sećanja moguće je samo posle dosta alkohola, a taj put se završava jakim mamurlukom i ogromnom prazninom jutarnjeg mozga u kombinaciji s teškom glavoboljom.

Godine, neminovno, sa sobom donose pragmatičnost i vrlo jasno pitanje: „Hoćeš li da živiš u sadašnjosti ili ćeš ostati da umireš u prošlosti?“ Zato je „rimejk“ Koncertna godine jednako patetičan kao ona kopija Vudstoka iz 1994., posprdno nazvana „komercijalni Vudstok“, koji je bio kompletno brendiran, te je, pored impresivne liste izvođača, predstavljao zapravo sprdačinu s prvobitnim festivalom.

Neke stvari pripadaju određenom vremenu (tzv. time frame-u) i nemoguće ih je vaskrsnuti, a da to ne deluje karikaturalno i obesmišljeno. Tako je s  turnejom Bijelog dugmeta koju je finansirala „Koka-kola“, tako je i sa ovogodišnjim Koncertom godine. Tako je i sa Crvenom Zvezdom…

Mnogo, suviše toga je kod nas – obesmišljeno.

Mrak Beograda, svetla Pešte i smak evro-sveta

Sećam se noćnih odlazaka iz Beograda, iz Srbije, devedesetih, za vreme sankcija, autobusom koji je kretao od hotela „Slavija“. Svuda oko nas totalni mrak. Mesta kroz koja prolazimo, pored toga što su tamna, deluju sablasno – pusto i mrtvo. Kao da je čitava zemlja, nekad jedna od republika vesele, osvetljene i živahne SFRJ, postala scenografija iz horor filma. Kao da smo zombiji a ne ljudi. Kao da živimo noćnu moru Rumuna za doba Čaušeskua. Kako bi se približavali granici sa Mađarskom, nekad sivomaslinastom članicom Varšavskog pakta, sve bi postajalo svetlije. Izjutra, sanjivi i umorni od truckanja u busu, uživali bi u italijanskom espresu, raznovrsnim klakerima, plavo-belom rotmansu i buđenju Budimpešte pune bilborda, uličnih reklama, plakata za koncerte, butika poznatih modnih brendova, lanaca brze hrane, hipermarketa i ljudi koji pričaju na mobilne telefone a nama se čini kao da se svađaju sami sa sobom na ulici.

Na prepunim kioscima i štandovima sa štampom mogu se kupiti novine i časopisi gotovo iz celog sveta. Kupujem muzičke magazine „Q“ i „NME“, zatim britanski „GQ“ i „Loaded“, onda američke „Time“ i „Newsweek“, pa „Cosmo“ i „Vogue“ za ortakinje. I gustiram ih uz kafu. Osećam se kao deo sveta, modernog, uređenog i savremenog, koji iz moje perspektive deluje kao neka planeta svetlosnim godinama udaljena od Srboslavije, čijim medijskim prostorom dominiraju tragikomični likovi poput već pomenute dementne profesorke Marković (sa cvetom, naravski), direktora RTS-a Vučele, armije žurnalističko – partijskih egzekutora u „Večernjim novostima“, „Politici“ i „Ekspresu“, te volšebno rečiti a tako (po)grešno izbaždareni Momo Kapor ili Brana Crnčević… Kao da su najednom svi zastranili; neki sa manje, a drugi sa više šlifa. Kao da je realnost izlapela iz naših medija. Kao da ne vide gde žive; zatvaraju oči pred očiglednostima i pronalaze sve uverljivije argumente kojima staru, dotrajalu šupu pretvaraju u luksuzni penthaus.

Danas mi je, naravno, jasno da nije sve tako, kako na prvi pogled deluje. Svi su ti šareni časopisi i magazini, sa odličnim dizajnom i atraktivnim naslovima, služili nečijoj svrsi i interesu, političkom ili finansijskom ćaru ili pokretanju brutalne kampanje protiv neistomišljenika i drugih smetala.

Doživeli smo dvehiljaditih to i kod nas, a ja sam i sâm radio u nekoliko takvih medija, svom snagom i s mnogo entuzijazma (kad jednom uđeš u kintonosno kolo, to je isto kao da te ščepalo ono strujno). Zato smo danas došli u situaciju da imamo kioske pune šarenih časopisa, naizgled punih interesatnih tema, a ustvari svi oni egzistiraju (sve teže) u sklopu već odavno potvrđene i oprobane akcije – mediji u službi centara moći, tj. kurentnih vlastodržaca i tajkuna. Zato su skoro sve naslovne strane iste, zato su vesti na svim televizijama identične, zato milionska armija medijskih konzumenata ne zna, kao i za vreme Miloševića, kome da veruje – televiziji ili vlastitim očima, novinama ili zdravoj pameti. Po tom pitanju smo se, kao i po prisutnosti Dačića u medijima, sasvim vratili u šablon devedesetih.

Koji je to „šablon“? Mi, zapravo, ponovo ulazimo u nonsensu fazu vladavine keša i siromaštva; fazu kad opet lovu čupamo sa štednih računa i trpamo u slamarice, krpimo stara kola ili ih prodajemo „hitno!“ budzašto, novac ne pozajmljujemo od banaka nego od rođaka i zelenaša…

Znači, opet smo pod sankcijama, ali sada ne zbog neposlušnosti prema svetskoj zajednici, nego zato što je i ta zajednica pod nekom vrstom sankcija, koje su proizvod ekonomske krize, pa se tako čitav svet nalazi pred bankrotom i to baš na ulasku u godinu koju organizatori svečanih žurki-dočeka u svojim reklamama nazivaju – godinom smaka sveta.

„Devedesete“ ili proročanstvo Maja?

Širom planete ljudi marširaju, štrajkuju, okupiraju, demonstriraju… Političari najjačih evropskih zemalja kopali su jedni drugima očima u Briselu, s tim što se nakon ovog destruktivnog samita istorija po ko zna koji put ponavovila – svetom opet vladaju Nemci, a Srbija dobija tvrd penis međ’ svoje svilene guzove, uz obećanje da će biti silovana možda do marta, a posle… Možda će silovanje prestati,  možda će se nastaviti al’ uz korišćenje vazelina.

Sad kad bi podvukli crtu, ostaje nam da, hipotetički naravno, biramo – „devedesete“ ili „smak sveta u režiji Maja“. Ili ništa od toga, već možda povratak na svet kakav je izgledao uoči Prvog svetskog rata, samo s nešto više protagonista – Nemcima i Rusima treba pridodati SAD i Kinu (a isključiti Turke); onako ugrubo gledano. A pitanje je: gde smo mi tu?

Kao i obično, nas nigde nema na globalnom planu. Mi smo okrenuti unutrašnjim trvenjima; i dalje ne možemo da nađemo bilo kakav konsenzus vezan za Kosovo, krizu očekujemo, ali ništa povodom toga ne radimo. Premijer nam se svakodnevno išćuđava kako je i dalje na toj poziciji. Dačić po Miloševićevom principu izjutra podmeće požare, a uveče ih gasi. Opozicija pokušava da dođe do izbora i na taj način napuni svoje budžete, tj. buđelare, što novcem finansijera, što postizbornom trgovinom. Predsednik deluje kao da je umoran od svega jer su ga prodali svi koji su ga mogli prodati, a kad na teveu vidi Đokovića momentalno postaje svestan svoje deplasiranosti; pogotovo nakon što ga je Dodik zbog Reketa broj 1 bukvalno izgurao na ulicu i sobalio pod Noletove noge. Potpresednik vlade zadužen za evropsku integraciju zemlje već je dao petama vetra, usput poručivši da ćemo ući u Uniju jednog lepog dana kad bude padala kiša; možda ni tada.

U iščekivanju epiloga, u svakom pogledu pogubnog za prosečnog stanovnika Srbije, možemo da se drogiramo turskim sapunicama, da s nestrpljenjem iščekujemo ko će biti „Prvo ždrelo Srbije“, da se nadamo da u januaru Novaka neće boleti rame i da će opet uspeti da savlada glad za glutenom te nastavi s terorisanjem Fedexa i Rafe, da se cerekamo kad Ivan Ivanović podjebava Krkobabića i ostale ovdašnje mogule „tipa političare“, da verujemo kako će Prosinečki na proleće “iskopati” klince koji će stići Partizanovih plus deset (a usput će na stadion JNA pre derbija sleteti svemirski brod s vanzemaljcima i Molderovom sestrom), da likujemo što EU postavlja Milu nemoguće uslove za status kandidata, da živimo u nadi da će u seriji „Žene s Dedinja“ neko ostati živ do kraja serijala, da se nadamo kako igre na sreću nisu nameštene, da će fudbalska reprezentacija dobiti selektora spremnog da savlada Katar u prijateljskom odmeravanju snaga i pritom naći 11 igrača koji znaju reči himne…

Epilog(ija)

Devedesete – dvehiljadite, zar vam se ne čini da se, opšte uzev, vrtimo u krug? Da smo poput  psa koji juri sopstveni rep, pritom besno režeći i istovremeno bespomoćno lajući?

The post Mediokretenisanje (kako smo mrzeći devedesete prizvali njihov kambek) appeared first on Moodiranje.