Ovih 5 grešaka su one koje bi svakako trebalo izbegavati, iako je koncept “dovoljno dobre majke” onaj ka kojem treba težiti. gde je koncept “dovoljno dobrog oca”? I taj asekt je često u zapećku diskursa o roditeljstvu, sasvim nepravedno. Prosto i jednostavno-postoje ciklusi ponašanja i vaspitanja koji su generacijski izazovi, koje bi trebalo razbiti i s kulturološkog stanovišta, a naravno sa interesom budućih generacija na umu.

Ovde postoji dosta podela i klasifikacija vezanih za vaspitanje dece i ne govorimo o osnovnoj podeli na tip roditelja.

Koji to sve tipovi roditelja postoje

Ustanovljena su četiri osnovna tipa ponašanja roditelja prema deci.U zavisnosti od ponašanja roditelja različit je i uticaj samog vaspitanja na decu. Ovo se definiše kao stil odgoja.

1. Autoritarni roditelji

• strogi
• zahtevni
• disciplinuju decu kroz pretnje i kazne
• primetno je odsustvo topline u ponašanju prema detetu
• cene poslušnost
• zahtevaju apsolutno poštovanje autoriteta
• vezani su za tradiciju
• jednosmerna komunikacija
• odluke i postupci se ne objašnjavaju deci (zato što ja tako kažem princip)

2. Popustljivi roditelji

• veoma usmereni na dete
• detetu se udovoljava nekritički i bez promišljanja u svemu
• primetno je puno topline i pozitivnih osećaja u pristupu detetu
• nemaju nikakvih zahteva prema detetu (ovde sve može da se radi, svejedno je da li se za crtanje koristi papir, zid ili mušeme za sto)
• detetu je sve dopušteno

3. Nezainteresovani, pasivni roditelji

• zaokupljeni sami sobom, usmereni na sebe
• ne pokazuju puno interesovanja za ono što se dešava s detetom
• nema uspostavljene dvosmerne komunikacije (detetova inicijativa se susreće sa odsutnim neuvažavanjem i ignorisanjem)
• nemaju potrebu niti interes da se bave detetom

4. Autoritativni roditelji

• pokazuju toplinu i zdravu brigu za dete
• postavljaju razumne zahteve prema detetu
• zahtevi su primereni uzrastu deteta 
• zahtevi ka detetu su prilagođeni individualnim sposobnostima deteta ili pružaju realan izazov trenutnih sposobnosti deteta kao razvojnu motivaciju
• komunikacija je dvosmerna, interesuju se za mišljenje deteta i 
• vode računa o detetovim osećajima
• uvek objašnjavaju svoje odluke

Pisali smo već o tome u tekstu ovde.

A evo nekoliko primera klasifikacija samih izazova pred kojima se svaki roditelj nalazi prilikom vaspitavanja svog deteta.

Prema Diane Vagenhals, direktorki Mreže za roditeljske resurse i obrazovanje, pre četrdeset i više godina dobri roditelji bili su oni koji su svoju decu učili da budu pristojni, poštovani i odgovorni. Više su ih brinule osnovne potrebe, poput hrane i skloništa.

Dodatna pitanja, poput ?„Da li je moje dete odeveno prikladno Da li su sedeli uspravno? retko su se razmatrala, kao i to da li im je obezbeđena uravnotežena ishrana i redovne vakcinacije.

Možda su naši roditelji i baka i deda imali drugačiji pristup vaspitanju od onog koji trenutno koristimo mi sami danas. Njihovi načini nisu nužno bili „loši“, već su se jednostavno razlikovali jer su zbog prilično različitog kulturnog i društvenog scenarija.

Da bismo razumeli teškoće i izazove sa kojima se roditelji danas suočavaju, moramo razumeti veću složenost i promenjenu dinamiku vaspitanja i života koja je u pitanju.

Pet najvećih izazova sa kojima se roditelji danas suočavaju

1. Usklađivanje porodice i karijere
2. Plašite se da kažete ‘NE’
3. Kultura krivice
4. Osiguravanje kvalitetnog obrazovanja dece
5. Preopterećenje informacijama

1. Usklađivanje porodice i karijere

Često se osećamo rastrzano između profesionalnih i roditeljskih obaveza. Kada se fokusiramo na jedno, osećamo se kao da zanemarujemo drugo. Ovo je uobičajena dilema za današnje roditelje, koji često imaju preopterećene rasporede.

Današnji roditelji imaju toliko zahteva da im je izazov da redovno izdvajaju i posvećuju ono osnovno – vreme. Slično ovome, previše dece ima popunjene rasporede posle škole, što im ostavlja malo vremena da jednostavno BUDU sa roditeljima i braćom i sestrama, zajedno pripremaju obrok, obavljaju kućne poslove, uživaju u društvu jedni drugih.

2. Plašite se reći „NE“

Svi želimo da nas naša deca vole. Ali moramo naučiti da ne moramo svemu da kažemo „da“. Ponekad je „ne“ ili „možda“ bolji odgovor da se izbegne osećaj davanja sebi za pravo odnosno osionosti koji danas ima toliko dece.

3. Kultura krivice

Postoji veliki pritisak da dete bude idealno u spavanju, da najranije moguće navikne na toalet, da bude najpametnije dete, najslađe dete itd. Postoji veliki pritisak da dojite, hranite dete najhranljivijim obrocima, pri tom budete i ostanete aktivni, fit, izgledate sređeno, itd. Mislim da ovo dovodi do toga da roditelji žure i samim tim često donose loše roditeljske odluke. Rezultat je to da konstantno ili bar ponekad osećaju krivicu zbog toga što ne mogu sve da urade savršeno. A to je nedostižni cilj i inače, a naročito kada su deca u pitanju.

4. Osiguravanje kvalitetnog obrazovanja dece

Ekonomska situacija stvorila je veliki pritisak na roditelje da zarade dovoljno novca za podmirivanje rastućih troškova obrazovanja. Zatim, postoji dodatni pritisak koji roditelji osećaju da se postaraju da njihova deca uspeju u školi kako bi imali konkurentsku prednost kada diplomiraju i presele se na tržište rada. Previše pritiska nije zdravo za odnose roditelj-dete. Nije dete krivo, niti je dete svesno, mi kao roditelji smo tu da damo svoj maksimum i pre svega da decu volimo i učimo životu, zar ne?

5. Preopterećenje informacijama

U generaciji izloženoj tolikom broju informacija o tome kako da odgajaju svoju decu, roditelji se bore sa pronalaženjem svog jedinstvenog načina roditeljstva. Roditelji su mnogo obrazovaniji od prethodnih generacija, ali ponekad to može dovesti do preopterećenja informacijama s nekoliko različitih gledišta na istu temu. Ne postoji jedinstvena mera za sve i sa takvim oprečnim savetima roditelji dolaze u situaciju da se zapitaju koji je izbor najbolji od tog mnoštva, da ostaju zbunjeni i neodlučni, umesto smireni i jednostavno da prigrle kompletno iskustvo roditeljstva.

Možemo reći da je stoga najveći izazov za roditelje – usporavanje. Savremeno društvo stavlja veliki naglasak na produktivnost i aktivnost. Kad bismo svi pomalo uspeli da usporimo, pomislite samo na sve kreativne situacije koje bismo mogli stvoriti sa svojom decom. 

Kada se vaše dete muči oko oblačenja cipela, a vi kasnite. Ili, kada žele da ostanu na igralištu, ali morate da odete pa napravite večeru kako bi imali vremena da urade domaći zadatak i okupaju se, a da i dalje budu u krevetu na vreme. Oslobodite se pritiska vremena.

7 najčešćih grešaka u roditeljstvu i kako ih izbeći

1. Ne pokušavate da rešite probleme
2. Precenjivanje ili potcenjivanje problema
3. Postavljate nerealna očekivanja
4. Nedoslednost u ponašanju, odlukama, pravilima, i slično
5. Odsustvo pravila ili postavljanja ograničenja
6. Uzvraćate istim ponašanjem i ulazite u raspravu
7. Ne menjate ono što ne funkcioniše

Evo nekoliko primera lošeg roditeljstva koje morate izbegavati po svaku cenu:

• Prekomerno kritikovanje deteta
• Disciplinovanje deteta pred svima
• Stalno savetovanje deteta, bez ohrabrenja
• Suzdržavanje iskazivanja naklonosti
• Ne postavljate pravila
• Nedostatak pružanja podrške
• Upoređivanje vašeg deteta sa drugom decom ili braćom i sestrama
• Niste ponosni na detetova postignuća

Kako onda biti idealan roditelj?

Na kraju dana, ovo i nije toliko teško pitanje.

Evo 5 jednostavnih saveta

Neka budu mali jer su mali samo neko vreme

Dajte deci nadu, pohvalite ih

Dajte im ljubav svaki dan

Neka plaču, neka se kikoću

Neka spavaju u sredini između vas

The post Najveće greške koje možeš da napraviš kao roditelj appeared first on Moodiranje.

Poseban aspekt predstavljaju promene koje dolaze u samom konceptu poslovanja, veće usmerenje ka efikasnosti i rezultatima, manje ka formi, opet ne u svim sektorima, ali sve prisutnije. Dok će lokalne samouprave morati da se više bave zadovoljstvom i efikasnošću zaposlenih zarad što boljih rezultata i boljeg funkcionisanja samog aparata za krajnje korisnike, firme koje posluju već danas adaptiraju se na koncepte rada od kuće, dodatne benefite i kontekste rada, korišćenje programa i aplikacija za timski rad i vođenje projekata, kao i pitanja psihološkog stanja zaposlenih, produktivnosti, ali i timskog duha, rezultata i pronalaženja najboljih uslova za najbrže i najkvalitetnije realizacije poslovnih zadataka.

Rigidnost školstva i potrebe društva

Poslednjih 150 godina školstva je standardizovana. Kinetički pristup učenju je redak, odnosno retko se nude mogućnosti aktivne prakse kroz učenje. Većina škola svoje kriterijume standardizuje na osnovu činjenice da većina ljudi uči na jedan način, tako da ljudi koji drugačije uče bivaju marginalizovani. Sa brzim napretkom tehnologije nove generacije imaju na dohvat ruke ogroman i raznovrstan svet oko sebe. A učenje je ostalo koncipirano na isti način kao i kod generacija koje su samo sanjale o mogućnostima koje donose današnjetehnologije. Nešto se brže prilagođavaju privatni sektori obrazovanja, privatni vrtići, privatne osnovne i srednje škole, kao i privatni fakulteti. Kao što se i svet i ekonomija se brzo razvijaju, i školski sistem to isto učini. Nove generacije u suprotnom sve će teže pronalaziti svoje mesto u svetu, a sve manje ga razumeti, sve ređe ulažući napore u usvajanje znanja koje nije njima svojstveno.

Koja je budućnost obrazovanja?

Istraživanje obrazovanja sprovedeno u Americi došlo je do sledećih prognoza vezanih za budućnost obrazovanja. Možda sve navedene prakse nisu primenjive na naše sisteme tako lako, ali u njima leži suština izazova sa kojima će se obrazovanje suočavati na globalnom nivou.

1. Široko rasprostranjen pristup školovanju u kući

Zbog potrebe da se obrazovanju da individualniji pristup, prioritet će biti dat kućnom obrazovanju. Đaci će moći da uče i nauče šta žele, kada žele i dokle god žele. Takođe će pružiti više fizičke, emocionalne i verske slobode, kao i prilike da seprovodi više vremena sa porodicom.

Prednosti:

Statistika:

• U Sjedinjenim Državama ima približno 2,3 miliona učenika sa školovanjem kod kuće. Ovo je oko 2 miliona dece koja su školovana u kući.
• Roditelji školovane dece uštede 27 milijardi dolara koje bi godišnje potrošili na porez ako bi njihova deca pohađala državnu školu.
• Statistika kaže da diplomci koji se školuju kod kuće više čitaju, bolje razumeju politiku i da su više uključeni u svoju zajednicu.

2. Personalizovano učenje

Materijal i nastavni alati biće bolje prilagođeni individualnimmogućnostima studenta. Kao rezultat, đaci će dobijati i težezadatke i pitanja kada se dostigne određeni nivo, a brže će se videti gde je za koga nešto izazov ili ne. Oni koji imaju poteškoće sa nekim predmetom dobiće priliku da vežbaju više dok ne dostignu potreban nivo.

Prednosti:

Statistika:

3. Više platformi za e-učenje

Uz pomoć tehnologije, način na koji se znanje prenosi pretrpeće značajan pomak ka mrežnim platformama. Učenje će obuhvatiti čak i virtuelnu stvarnost i doneti mogućnost više perspektiva. Nove platforme pružiće studentima priliku da nauče kako se zapravo diskutuje o raznim pitanjima i razmenjuju ideje na mreži. To je pravi put do onlajnobrazovanja. (a svedoci smo svakodnevno koliko ovo svima danas već fali)

Prednosti:

Statistika:

4. Nema obaveznih fizičkih kampusa

Verovatno neće biti kampusa kakve danas poznajemo. Učenje se neće ograničiti na fizičko prisustvo u školama. Mobilne učionice i okruženje iz stvarnog sveta biće novi kampus. Međutim, gradske biblioteke i gradske laboratorije ostaće da pomažu studentima da završe svoje projekte.

Prednosti:

Statistika:

5. Projektno učenje i uspon EdTech-a u učionici

Igre koje pomažu deci da kodiraju, igračke koje podučavaju robotiku i razne aplikacije za nastavnike koje pomažu da oniefikasno dostave informacije učenicima postaće uobičajena pojava. Tehnologije će olakšati proces nastave i učenja. Učenje će postati kreativnije i praktičnije. Studenti će biti ocenjeni na osnovu kritičkog mišljenja i veština rešavanja problema. Polaganje testova biće zamenjeno nastupima učenika kroz kreativne projekte.

Prednosti:

Statistika:

6. Učitelj kao vodič

Uloga nastavnika biće ne samo da preda znanje već i da identifikuje specifične snage, interesovanja i vrednosti učenika. Njihov primarni posao biće usmeravanje učenika u oblastima u kojima su im potrebne smernice kao inovatorima.

Prednosti:

• Nastavnici rade kao facilitatori i podrška učenicima u razvijanju njihovog načina razmišljanja i učenja.
• Nastavnici razvijaju planove učenja za učenike kako bi stekli sav neophodan skup veština kako bi bili prilagodljivi bilo kojoj paradigmi karijere koja će se pojaviti

Statistika:

• Prema izveštaju iz projekta Novi učitelj, nastavnici treba da „preispitaju svoju pedagogiju i nastavni plan i program na načine koji omogućavaju učenicima da prilagode svoj razvojni put“.
• Predviđa se porast znanja nastavnika o tehnološko-pedagoškom sadržaju, uključujući tri ključne komponente: tehnologiju, pedagogiju i sadržaj.

7. Socijalne i emocionalne veštine kao prioritet

Da bi napredovali na budućem radnom mestu, veštine kao što su kreativnost, saradnja, komunikacija i rešavanje problema postaće neophodne kompetencije budućih stručnjaka,pedagoga, nastavnika, profesora, jer će tržište zabeležiti ogroman porast poslova koji zahtevaju pomenuti skup veština.

Prednosti:

• U učionici se studenti uče SEL veštinama* kroz diskusije, zajednički grupni rad, rešavanje problema i grupnu refleksiju.
• Roditelji takođe podstiču decu da razvijaju SEL veštine ostajući uključeni u obrazovanje svog deteta i pružajućibezbedno okruženje koje će podstaći njihov dalji razvoj.
• Vannastavne aktivnosti poput sporta i muzike deluju kao akceleratori za brže postizanje SEL veština.

(Pet SEL kompetencija (samosvest, samoupravljanje, samostalno odgovorno donošenje odluka, socijalna svest i socijalne veštine odnosa) su vitalne za podučavanje i razumevanje socijalnog i emocionalnog učenja u školi.)

Statistika:

• Prema meta-analizi iz 2011. godine, oni koji su učestvovali u SEL programima zasnovanim na dokazima pokazali su porast u akademskim postignućima od 11 percentila u odnosu na studente koji nisu učestvovali u programima SEL.
• Nacionalna studija iz 2015. otkrila je da su rane prosocijalne veštine smanjile probleme sa obrazovanjem, zapošljavanjem, kriminalnim aktivnostima i upotrebom supstanci.

Ostaje utisak da je pandemija ubrzala već dolazeće promene, što možda i nije toliko loša stvar. Međutim ovo su izazovi na koje obrazovne ustanove redovnog, vanrednog i dodatnog obrazovanja moraju da računaju, kao i preduzmu pripremne korake kako bi budućnost dočekali spremni, jer kako se čini, budućnost je već sada tu.

The post Koliko znači obrazovanje danas i šta nas čeka sutra? appeared first on Moodiranje.

Time je rad udruženja i neformalnih obrazovnih ustanova danas bitniji nego ikada.

Moderno doba – moderna shvatanja

Danas je sve naizgled OK. Svi koncepti prolaze, svako je slobodan da se definiše onako kako želi, da radi ono što želi, na način koji mu odgovara. Kult ličnosti je doveden do nivoa božanstva, a božanstva emancipovana od spiritualnosti. Crkve i religija su slobodna kategorija, a običaji pomodarstvo. Suština je manje bitna od onoga kako nešto izgleda, a prezentacija je sve.

Kada kažem sve, mislim i na izvor frustracija i sreće, jednako. Nisam sigurna da baš toliko gledamo jedni druge, ali jesam u to da je danas, više nego ikada pre, potrebno sa decom razgovarati, objašnjavati im i voditi ih na putu koji odavno nije jednosmeran, već razuđen i izazovan brojnim opcijama, što njihovim, što njihovih roditelja.

Škole možda danas jesu livnice znanja, ali je neformalno obrazovanje, kao i ono što se dešava u kući postalo bitnije no ikad.

Šta je zapravo škola?

Izraz škola je grčka reč. Bukvalno znači dokolica, rekreacija. U starim društvima školovanje je bilo dostupno samo malom broju ljudi, onima koji su imali novca ili vremena. Verski velikodostojnici, često su bile jedine pismene grupe ljudi, koji su znanje koristili za čitanje i tumačenje religijskih tekstova. Za većinu, odrastanje je značilo učenje na primerima starijih. Bilo je uobičajeno da deca veoma rano počnu pomagati u domaćim poslovima, u radu na poljima i u zanatskom radu. čitanje nije bilo potrebno a ni korisno. Još jedan razlog ne čitanja je bio to što su se svi tekstovi umnožavali ručno, što je bilo dugotrajno i teško.

Škola u modernom društvu

U modernom društvu ljudi treba da savladaju osnovne veštine kao što su: čitanje, pisanje, računanje i steknu opšte znanje o svom fizičkom, društvenom i ekonomskom okruženju. U isto vreme je važno da znaju kako da uče da bi bili u stanju da ovladaju novim, i tehnički veoma složenim, oblicima informacija. Moderni obrazovni sistem počeo se oblikovati na zapadu početkom 19. veka iako je Britanija, za razliku od drugih zemalja, oklevala da prihvati jedan integrisani sistem na nacionalnom nivou (obavezno školovanje je uvedeno 1870. godine). Kod njih je razvijen i sistem privatnih škola u kome se nastava plaća, naročito na nivoima višim od osnovnog. S tim u vezi i danas se vodi oštra debata o sistemu školstva gde postoji i školstvo pod okriljem verskih zajednica.

Uloga obrazovanja u društvu

Puno je teorija o obrazovanju, a sociolog Talkot Parsons govori o različitim funkcijama i pogledima na isto.

Talkot Parsons (13. decembar 1902 – 8. maj, 1979) je bio američki sociolog sa Univerziteta Harvard od 1927. do 1973. godine. Parsons je razvio opštu teoriju za proučavanje društva pod nazivom teorija akcije, na osnovu metodološkog principa volonterizma i epistemološkog principa analitičkog realizma. Uz pomoć teorija je pokušao da uspostavi ravnotežu između dve glavne metodološke tradicije: utilitaristički-Pozitivističke i hermeneutički-idealističke tradicije. Za Parsonsa, voluntarizam je osnovao treću alternativu između ova dva. Sem teorije društva Parsons je predstavio teoriju evolucije društva i konkretnu interpretaciju “pogona” u pravcima svetske istorije.

Obrazovanje ima značajnu funkciju u svakom društvu. Zbog važnosti obrazovanja svaka vlast želi odrediti njegovu koncepciju i sadržinu, kako bi preko najsnažnijeg instrumenta društvene percepcije i oblika socijalizacije pojedinci prihvatili vrednosti i norme sistema. Zato države preuzimaju brigu o finansiranju obrazovanja. Pored toga u sadržajnom smislu pokušavaju kroz obrazovanje utvrditi društvene norme i vrednosti i izgraditi osećanje pripadnosti svojoj zajednici, društvenoj grupi, religiji.

Kroz obrazovni sistem takođe se razvijaju i osećanja za vlastitu kulturu, poštovanje principa i solidarnost. Preko školovanja se oblikuje svest i gledište pojedinca, kada su u pitanju procesi u društvu i sistem vlasti. Svi obrazovni sistemi su utemeljeni na historiji znanja i historiji društva. Institucionalizacija obrazovanja pored toga što se zasniva na usvajanju niza pravila i društvenih vrednosti, ogleda se i kroz znanje i sposobnosti kojima pojedinac ovladava u procesu osposobljavanja. Putem sistema obrazovanja snažno se menja struktura društva, porodice i profesija. Po Talkotu Parsonsu škola je most između porodice i društva kao celine. Škola priprema dijete za njegovu ulogu. Obrazovanje je u stvari izraz društvenog sistema. Ono danas znači jednakost šansi koje otvara mogućnost menjanja položaja koje pojedinci stiču rođenjem ili nasledstvom. Ono je osnova emancipacije čoveka, veoma funkcionalan instrument preko koga se ostvaruje identitet pojedinca. Veoma je važno za društveni ugled, autoritet i moć. Stečena znanja i obrazovne veštine su veoma su veoma primenljivi i upotrebljivi u privrednom i praktičnom životu. Iako se znanje individualno stiče ono je postalo bogatstvo svih pripadnika zajednice. To je skoro jedina individualna osobenost koja u praksi postaje zajednička vrednost i korist cele zajednice.

Škola je glavno sredstvo za postizanje ujednačenosti. Talkot Parsons je takođe smatrao da je škola žarište socijalizacije u modernim društvima. Škola uči decu o tome kako se društvo ne sastoji od roditelja, rođaka, prijatelja, nego su u razredu uslovi i mogućnosti jednaki za sve. Škola uči decu da prihvate razliku između partikularističkih i univerzalističkih normi vrednovanja, a to je važno za uključivanje u svet odraslih.

Manifestna funkcija škole se ogleda u sledećem:

• U prenošenju kulturne tradicije i socijalizaciji
• Škola znači funkcionisanje društvenog sistema kao celine. Škola je društvena institucija koja služi selekciji i alokaciji na društvene položaje

Pored manifestnih funkcija škole postoje i latentne funkcije škole (nenamerne uloge škole) kao to da:

• Škole služe kao institucije za čuvanje dece, mesta gde će deca biti na sigurnom
• Škola kao “bračno tržište”, može se dogoditi da mladi izaberu partnera sličnog društvenog porekla
• U školama se razvijaju društvene veštine komuniciranja, sklapanja prijateljstva
• Mogu biti i mesta nastanka različitih omladinskih subkultura

Formalno obrazovanje drži mlade podalje od tržišta rada, time se smanjuje stopa nezaposlenosti i onemogućuje konkurencija između mladih i odraslih za radna mesta

Konfliktne teorije o obrazovanju

Ove teorije naglašavaju ulogu škole u reprodukciji i legitimiranju postojećih društvenih odnosa. Školu ne vide kao priliku za izgradnju duhovnih sposobnosti pojedinca i uspon na društvenoj lestvici već kao društveni mehanizam održavanja sistema društvene stratifikacije. Uglavnom smatraju da je škola najvažniji ideološki aparat države u kapitalizmu.

Država održava postojeće društvene odnose (podjela na kapitaliste i radnike). Putem represivnih aparata (policija, sudstvo, vojska) i ideoloških aparata (religija, porodica i drugo). Škola je najvažniji ideološki aparat države, jer se u školi ne uče samo znanje i veštine potrebne na radnom mestu nego se prenosi i ideologija. Osnovna svrha ideologije u školi je da uveri buduće radnike da je njihov položaj prirodan, nepromenljiv i opravdan. U školi se budući radnici uče da budu tačni, poslušni, disciplinovani kako ne bi ugrozili postojeći sistem proizvodnje i organizaciju društva u celini.

The post Škole kao livnice budućnosti appeared first on Moodiranje.